Веза између бриселских разговора и гласина о превременим изборима на први поглед није претерано очигледна, али је неупитна. Ова власт је од 2012. године у два наврата посезала за ванредним изборима, упркос чињеници да је имала стабилну већину у Скупштини, као за својеврсним уточиштем од притисака Брисела и Берлина да с Приштином потпишу правно-обавезујући споразум о одрицању Србије од КиМ.
Међутим, ЕУ је 2016. године властима у Србији ставила ембарго на такав сценарио и противила се новим превременим изборима док се бриселски разговори не доведу до њима замишљеног и обећаног правно-обавезујућег споразума којим би се Србија одрекла КиМ пре истека мандата 11. сазива Скупштине Србије из 2016. године. У очима Брисела и Берлина, одлуке донете у Скупштини током овог сазива биле би не само легалне, већ и легитимне, јер је скупштински састав прошаран опозицијом.
Одлука опозиционих посланика да бојкотују седнице Скупштине пореметила је тај план, па су се из Брисела и Берлина одмах чуле поруке да опозиционари треба да се врате у скупштинске клупе. Њихов став према опозиционим претњама бојкотом парламентарних избора 2020. године, уколико се до тада не створе услови да они буду фер и слободни, наишла је на исту реакцију: доследне изјаве ЕУ званичника да опозиција треба да одустане од бојкота. С тим циљем организовали су и каобајаги разговоре између власти и пробране опозиције, преко својих НВО испостава у Србији: Фонда за отворено друштво и Београдског фонда за политичку изузетност Соње Лихт. Овај други фонд финансира се и из средстава европске политичке групације ЕПП, чији су чланови и ЦДУ Ангеле Меркел, али и СНС Александра Вучића. Нема сумње да је једини циљ тих разговора био: наговорити опозицију да повуче претњу бојкотом.
ЕУ спонзори садашње власти у Србији мање су заинтересовани за стварање услова за фер и слободне изборе, а више за помоћ својим политичким пријатељима из власти да бојкот избегну, не би ли следећи сазив парламента, након редовних и неизбежних избора на пролеће 2020. године, могао да доноси легитимне одлуке, између осталих и одлуку о одрицању од КиМ. Присуство опозиције у таквом парламенту то не би могао да спречи, али би тој одлуци дао легитимитет.
А онда су расписани ванредни избори у Приштини за 6. октобар 2019. године.
Брисел и Берлин изненада су се суочили са њима потпуно неприхватљивим сценаријем, тачније с могућношћу прекида било каквих даљих разговора Београда и Приштине на целих годину дана. Јер, док Приштина формира власт – а самим тим и овласти преговарача с Београдом – у Србији почиње изборни циклус и с Приштином нема ко да разговара.
У корену најновијих гласина да ће српски бирачи на изборе ипак ићи превремено, тј. не на пролеће следеће године, већ пре краја ове, вероватно је управо нови притисак Брисела и Берлина да се процес наставка разговора између Приштине и Београда, и постизање тзв. “правно-обавезујућег” споразума, убрза што је више могуће.
Ако предстојећи редовни парламентарни избори на пролеће 2020. године изнебуха одједном прерасту у ванредне парламентарне изборе пре краја 2019. године, биће то само још једна потврда послушничке политике садашње власти према Бриселу и Берлину, чијим интересима она изнова удовољава, при томе доследно урушавајући суверенитет Србије.
народни посланик ДЈБ
Cisto da kazem da mi se ne dopada to nametanje da je psg opozicija,kao ni mnogi zuti otpadci koji su americki potrci i rade za njih. Sergej Trifunovic je americki potrcko i duznik i njihov saradnik. Ne vidim cemu cudjenje odredjenih ljudi,zasto oni idu na izbore,zasto ucestvuju,pa zato sto je Srbija leglo potkupljivih sebicnih idiota,a pogotovo Beograd,nazalost Iskreni Simpatizer DJB Nenad