Ауторски текст Политика

О лидерима и следбеницима

Стицајем чудних околности пре десетак година обрела сам се у Копенхагену на семинару познатог америчког мотивационог говорника Тонија Робинса. Реч „семинар“, додуше, треба узети с резервом, јер иако се скуп управо тако промовисао, одржавао се у огромној сали која прима 6.000 људи и више је личио на рок-концерт. Таква је била и атмосфера. Робинс је, попут Мадоне, трчао уздуж и попреко огромне бине, с микрофоном закаченим за уво, с времена на време гласно наређујући окупљенима да устану са својих места, скакућу у месту горе-доле и из петних жила вичу: „ЈА САМ ЛИДЕР! ЈА ЋУ ДА ВОДИМ, А НЕ ДА СЛЕДИМ!“

У неверици сам посматрала како 6.000 Данаца око мене послушно прати свако његово наређење. Тек малобројни у сали остали су да седе на свом месту, вероватно се питајући исто што и ја: „Како то, бре, мислите да нећете да следите, него ћете да водите, кад Тонија управо следите, аман?!“

Та мантра популарне психологије да сви можемо да будемо лидери, само ако то довољно снажно пожелимо и довољно гласно узвикнемо, у себи крије суштинску нелогичност: Ако смо сви лидери, а ко су нам следбеници? Може ли се уопште бити лидер без следбеника? Јер, кога уопште предводимо, ако смо сви лидери?

Овај врли нови глобализовани свет наметнуо нам је свима искривљени систем вредности промовишући став да је срамота бити било чији следбеник. Сви се, једноставно, много боље осећају када своје следбеништво зову „лидерством“, макар и умишљеним. И тако масовно лажемо сами себе да смо нешто што нисмо.

Молећи се у цркви индивидуализма многи иначе паметни људи упали су у замку погрешне тезе да је следбеништво фуј и доказ глупости. А управо тај индивидуализовани свет у коме су сви уверени да су лидери и беже од било какве улоге следбеника представља савршено средство слабљења осећаја заједништва и тимског деловања, чинећи нас много рањивијим за манипулацију. Јер, док сваки умишљени лидер вуче на своју страну, слаби нам било какав колективни идентитет, од осећања припадности породици, комшилуку и граду, па све до осећаја припадности држави и нацији. Нема лакше манипулације до манипулације извиканим лидерима без следбеника, као што је то Тони Робинс сликовито и доказао.

Недопустиво велики број људи у српској политици себе сматра лидером, обесмишљавајући на тај начин само значење те речи. Откада сам пре пет и по година ушла у политику, у безброј наврата ишчуђавала сам се неподношљивој лакоћи с којом су многи људи из мог окружења себе замишљали на разним лидерским позицијама, и то не само унутар ДЈБ странке, већ и унутар државе. Колико су задатак и улога лидера девалвирани говори и чињеница да сам марта 2018. године од тада блиског колеге чула да лидер, у ствари, не мора ништа да ради; он може нон-стоп да спава, под условом да се на сваких неколико сати пробуди са неком добром идејом коју ће онда у дело спровести његове „радилице“ којима ће се окружити. (Узгред, после се испоставило да и те „радилице“ себе сматрају лидерима.)

Предвођење политичке организације и/или државе јесте изузетно захтеван и одговоран посао, а не прилика за дремку. Управо зато што су нам на челу државе разни људи деценијама спавали, повремено се будећи и трљајући крмељаве очи, све успут врцајући од „идеја“ које су одсањали, а које су изнова завршавале на ђубришту неиспуњених обећања, данас у Србији и живимо овако како живимо.

Аутентични, вансеријски лидери су реткост и свака их је нација гладна. Нажалост, због општеприхваћене мантре да свако може бити лидер и девалвације особина које лидер треба да поседује, та глад често људе наводи да лидера одабирају по основу потпуно погрешних критеријума.

Моје Фејсбук искуство је савршен пример. Због неспорне чињенице да сам за свог релативно кратког посланичког мандата успела да пронађем тон којим успевам да привучем велики број генерално аполитичних грађана да пруже подршку политици ДЈБ, на дневној бази ме на Фејсбуку пратиоци замишљају у улози председнице Србије. Ма колико ме с једне стране ова масажа ега забавља, с друге стране имам великих проблема да разумем логику по којој људи сматрају да неко ко уме добро да представља грађане у Скупштини аутоматски, без било каквих других услова, представља савршеног кандидата за једно од највиших лидерских позиција у држави.

Немам никаквих проблема да за себе кажем да сам се за мало више од три године посланичког стажа својим залагањем и способностима међу 250 посланика издвојила као један од скупштинских лидера. Коначно, то не потврђују само милионски прегледи мојих скупштинских обраћања на друштвеним мрежама и на десетине хиљада похвалних коментара, већ и скупштинска статистика. То што сам се пронашла у улози представника грађана, што ми је та врста посла легла и што сам у њему успешна, пак, не значи да бих подједнаког успеха имала и на неком другом, много захтевнијем лидерском месту.

Коначно, као што пука жеља да неко буде лидер у нечему није довољна да би он то стварно и постао, и обрнуто је тачно: ако не желите да будете лидер у нечему, свакако за то лидерско место и нисте. Лично, када размишљам о одговорности и захтевности лидерске позиције у политичкој организацији или у врху државе, за разлику од многих који, ваљда, замишљају некакве (углавном непостојеће) привилегије, или можда само прилику да се неком важном функцијом у свом селу или на слави похвале, пре свега размишљам о оној старој народној: „Тешко је глави која носи круну“. Бити лидер – било чланова неке политичке организације, или читаве нације у оквиру државе – значи бити одговоран за тешке одлуке које кроје судбину другим људима, и тај терет не зна и није у стању да изнесе свако. А неко и не жели.

Улога следбеника доброг лидера много је угоднија од улоге лидера. Следбеништво само по себи није никаква срамота. Једино у искривљеном систему Тонија Робинса умишљени лидери насилно ће се доказивати као не-следбеници и научени-рођени, не би ли се некако дочепали фотеље у којој ће кроз дремку моћи да одсањају којекакве „спасоносне“ идеје. Нажалост, плашим се да је превелики број сличних „лидера“ протеклих деценија у врху наше државе, суочивши се са захтевношћу и одговорношћу посла за које нису били спремни, схватио да им од осећаја личне неспособности сан просто не долази на очи, те су посезали за инстант „решењима“: уместо инкубатора генијалних идеја, свели су се на просте проводнике идеја иностраних фактора који имају интерес да нас претворе у своју колонију и економски поробе.

Количина храбрости и решености који су потребни аутентичном лидеру да нас сад ишчупа из хаоса у који су нас довели такви умишљени и само-извикани лидери током неколико протеклих деценија просто је немерљива. Ретки су лидери који је поседују. Још су ређи они који уопште желе да се прихвате тог незахвалног посла, јер им је приватни сектор много профитабилнији и привлачнији од идеје да треба да се потроше на исправљање последица погрешних одлука досадашњих умишљених лидера, на чупање државе из колонијалног статуса у који су нас увели, на подизање здравства и школства на ниво достојан човека и на борбу за подизање раста домаће привреде.

Мени је част и велика привилегија што имам прилику да управо од таквог, немерљиво храброг и решеног аутентичног лидера, који има жељу да се бори са стоглавом аждајом проблема од којих Србија пати, сваког дана учим и са њим радим.

И част ми је да га следим, ма шта Тони Робинс мислио о томе.


Бранка Стаменковић
Председница ДЈБ и народна посланица