Sticajem čudnih okolnosti pre desetak godina obrela sam se u Kopenhagenu na seminaru poznatog američkog motivacionog govornika Tonija Robinsa. Reč “seminar”, doduše, treba uzeti s rezervom, jer iako se skup upravo tako promovisao, održavao se u ogromnoj sali koja prima 6.000 ljudi i više je ličio na rok-koncert. Takva je bila i atmosfera. Robins je, poput Madone, trčao uzduž i popreko ogromne bine, s mikrofonom zakačenim za uvo, s vremena na vreme glasno naređujući okupljenima da ustanu sa svojih mesta, skakuću u mestu gore-dole i iz petnih žila viču: “JA SAM LIDER! JA ĆU DA VODIM, A NE DA SLEDIM!”
U neverici sam posmatrala kako 6.000 Danaca oko mene poslušno prati svako njegovo naređenje. Tek malobrojni u sali ostali su da sede na svom mestu, verovatno se pitajući isto što i ja: “Kako to, bre, mislite da nećete da sledite, nego ćete da vodite, kad Tonija upravo sledite, aman?!”
Ta mantra popularne psihologije da svi možemo da budemo lideri, samo ako to dovoljno snažno poželimo i dovoljno glasno uzviknemo, u sebi krije suštinsku nelogičnost: Ako smo svi lideri, a ko su nam sledbenici? Može li se uopšte biti lider bez sledbenika? Jer, koga uopšte predvodimo, ako smo svi lideri?
Ovaj vrli novi globalizovani svet nametnuo nam je svima iskrivljeni sistem vrednosti promovišući stav da je sramota biti bilo čiji sledbenik. Svi se, jednostavno, mnogo bolje osećaju kada svoje sledbeništvo zovu “liderstvom”, makar i umišljenim. I tako masovno lažemo sami sebe da smo nešto što nismo.
Moleći se u crkvi individualizma mnogi inače pametni ljudi upali su u zamku pogrešne teze da je sledbeništvo fuj i dokaz gluposti. A upravo taj individualizovani svet u kome su svi uvereni da su lideri i beže od bilo kakve uloge sledbenika predstavlja savršeno sredstvo slabljenja osećaja zajedništva i timskog delovanja, čineći nas mnogo ranjivijim za manipulaciju. Jer, dok svaki umišljeni lider vuče na svoju stranu, slabi nam bilo kakav kolektivni identitet, od osećanja pripadnosti porodici, komšiluku i gradu, pa sve do osećaja pripadnosti državi i naciji. Nema lakše manipulacije do manipulacije izvikanim liderima bez sledbenika, kao što je to Toni Robins slikovito i dokazao.
Nedopustivo veliki broj ljudi u srpskoj politici sebe smatra liderom, obesmišljavajući na taj način samo značenje te reči. Otkada sam pre pet i po godina ušla u politiku, u bezbroj navrata iščuđavala sam se nepodnošljivoj lakoći s kojom su mnogi ljudi iz mog okruženja sebe zamišljali na raznim liderskim pozicijama, i to ne samo unutar DJB stranke, već i unutar države. Koliko su zadatak i uloga lidera devalvirani govori i činjenica da sam marta 2018. godine od tada bliskog kolege čula da lider, u stvari, ne mora ništa da radi; on može non-stop da spava, pod uslovom da se na svakih nekoliko sati probudi sa nekom dobrom idejom koju će onda u delo sprovesti njegove “radilice” kojima će se okružiti. (Uzgred, posle se ispostavilo da i te “radilice” sebe smatraju liderima.)
Predvođenje političke organizacije i/ili države jeste izuzetno zahtevan i odgovoran posao, a ne prilika za dremku. Upravo zato što su nam na čelu države razni ljudi decenijama spavali, povremeno se budeći i trljajući krmeljave oči, sve usput vrcajući od “ideja” koje su odsanjali, a koje su iznova završavale na đubrištu neispunjenih obećanja, danas u Srbiji i živimo ovako kako živimo.
Autentični, vanserijski lideri su retkost i svaka ih je nacija gladna. Nažalost, zbog opšteprihvaćene mantre da svako može biti lider i devalvacije osobina koje lider treba da poseduje, ta glad često ljude navodi da lidera odabiraju po osnovu potpuno pogrešnih kriterijuma.
Moje Fejsbuk iskustvo je savršen primer. Zbog nesporne činjenice da sam za svog relativno kratkog poslaničkog mandata uspela da pronađem ton kojim uspevam da privučem veliki broj generalno apolitičnih građana da pruže podršku politici DJB, na dnevnoj bazi me na Fejsbuku pratioci zamišljaju u ulozi predsednice Srbije. Ma koliko me s jedne strane ova masaža ega zabavlja, s druge strane imam velikih problema da razumem logiku po kojoj ljudi smatraju da neko ko ume dobro da predstavlja građane u Skupštini automatski, bez bilo kakvih drugih uslova, predstavlja savršenog kandidata za jedno od najviših liderskih pozicija u državi.
Nemam nikakvih problema da za sebe kažem da sam se za malo više od tri godine poslaničkog staža svojim zalaganjem i sposobnostima među 250 poslanika izdvojila kao jedan od skupštinskih lidera. Konačno, to ne potvrđuju samo milionski pregledi mojih skupštinskih obraćanja na društvenim mrežama i na desetine hiljada pohvalnih komentara, već i skupštinska statistika. To što sam se pronašla u ulozi predstavnika građana, što mi je ta vrsta posla legla i što sam u njemu uspešna, pak, ne znači da bih podjednakog uspeha imala i na nekom drugom, mnogo zahtevnijem liderskom mestu.
Konačno, kao što puka želja da neko bude lider u nečemu nije dovoljna da bi on to stvarno i postao, i obrnuto je tačno: ako ne želite da budete lider u nečemu, svakako za to lidersko mesto i niste. Lično, kada razmišljam o odgovornosti i zahtevnosti liderske pozicije u političkoj organizaciji ili u vrhu države, za razliku od mnogih koji, valjda, zamišljaju nekakve (uglavnom nepostojeće) privilegije, ili možda samo priliku da se nekom važnom funkcijom u svom selu ili na slavi pohvale, pre svega razmišljam o onoj staroj narodnoj: “Teško je glavi koja nosi krunu”. Biti lider – bilo članova neke političke organizacije, ili čitave nacije u okviru države – znači biti odgovoran za teške odluke koje kroje sudbinu drugim ljudima, i taj teret ne zna i nije u stanju da iznese svako. A neko i ne želi.
Uloga sledbenika dobrog lidera mnogo je ugodnija od uloge lidera. Sledbeništvo samo po sebi nije nikakva sramota. Jedino u iskrivljenom sistemu Tonija Robinsa umišljeni lideri nasilno će se dokazivati kao ne-sledbenici i naučeni-rođeni, ne bi li se nekako dočepali fotelje u kojoj će kroz dremku moći da odsanjaju kojekakve “spasonosne” ideje. Nažalost, plašim se da je preveliki broj sličnih “lidera” proteklih decenija u vrhu naše države, suočivši se sa zahtevnošću i odgovornošću posla za koje nisu bili spremni, shvatio da im od osećaja lične nesposobnosti san prosto ne dolazi na oči, te su posezali za instant “rešenjima”: umesto inkubatora genijalnih ideja, sveli su se na proste provodnike ideja inostranih faktora koji imaju interes da nas pretvore u svoju koloniju i ekonomski porobe.
Količina hrabrosti i rešenosti koji su potrebni autentičnom lideru da nas sad iščupa iz haosa u koji su nas doveli takvi umišljeni i samo-izvikani lideri tokom nekoliko proteklih decenija prosto je nemerljiva. Retki su lideri koji je poseduju. Još su ređi oni koji uopšte žele da se prihvate tog nezahvalnog posla, jer im je privatni sektor mnogo profitabilniji i privlačniji od ideje da treba da se potroše na ispravljanje posledica pogrešnih odluka dosadašnjih umišljenih lidera, na čupanje države iz kolonijalnog statusa u koji su nas uveli, na podizanje zdravstva i školstva na nivo dostojan čoveka i na borbu za podizanje rasta domaće privrede.
Meni je čast i velika privilegija što imam priliku da upravo od takvog, nemerljivo hrabrog i rešenog autentičnog lidera, koji ima želju da se bori sa stoglavom aždajom problema od kojih Srbija pati, svakog dana učim i sa njim radim.
I čast mi je da ga sledim, ma šta Toni Robins mislio o tome.
Branka Stamenković
Predsednica DJB i narodna poslanica
Komentariši