Коментар

Зашто би било ко био против државне контроле квалитета вакцина?

Из потпуно неразумљивих разлога, једноставан захтев народних посланика ДЈБ да држава створи све потребне услове за контролу квалитета вакцина које увозимо наишао је на жестоку осуду проф. др Радовановића, епидемиолога у пензији.

У тексту који је лист Данас објавио 11. децембра проф. др Радовановић, након покушаја омаловажавања народних посланика ДЈБ, покушава да минимизира значај чињенице да Србија не само да нема лабораторију у којој би се проверавао састав увозних вакцина пре њиховог пуштања у промет, већ практично тврди да је захтев стручњака из Института Батут да донесемо Правилник о стручним критеријумима које вакцине морају испунити – неразуман.

Уместо што дели политичке савете народним посланицима да не „затрпавају“ јавност било којом темом која није „инсистирање на скандалу с оружјем и марихуаном“, проф. др Радовановић би морао знати да родитеље у Србији највише занима управо начин контроле лекова и вакцина у Србији, као и које лабораторије су задужене за проверу тог квалитета и на основу којих правилника.

Несхватљиво је да било ко, а посебно било који епидемиолог, народне посланике који истичу захтев за контролу фармацеутске индустрије прогласи антиваксерима. Зашто би било коме ко брине за здравље грађана Србије, а не профит фармацеутске индустрије, сметала контрола? Зашто би било ко веровао фармацеутској индустрији на реч?

По проф. др Радовановићу, цела држава је у расулу, ниједна институција система не ради, али је са провером вакцина све у савршеном реду. Интерес фармацеутске индустрије је профит, не здравље: да продају што више својих производа. Велике фармацеутске компаније финансијски помажу све који их бране од контроле.

Како је Б92 утврдио 2011. године велике фармацеутске компаније GlaxoSmithKline и Sanoffi Pasteur помажу његову НВО Лига за имунизацију, а откривено је и да је радио као саветник Светске здравствене организације која штити интересе фармацеутске индустрије.

Уместо паушалних оцена да је са процедуром за контролу квалитета увозних вакцина код нас све у најбољем реду, те етикетирања забринутих родитеља као „необавештених“ и „наивних“, проф. др Радовановић би морао јасно одговори на три једноставна питања.

Прво, зашто немамо прописане стручне критеријуме за регистрацију вакцина и имунобиолошких препарата? Центар за превенцију и контролу болести ИЗЈЗС „Др Милан Јовановић Батут“ у свом Извештају о спроведеној имунизацији на територији Републике Србије у 2011. години на стр. 42. каже: „…потребно је уредити поред правних и стручне критерујуме“ у овом поступку.

Другим речима, иако имамо прописано да вакцине које увозимо морају уз себе да имају разне папире (правни критеријуми), па и оне о њиховом саставу, наша држава није прописала са чиме да их упоредимо, тј. шта у вакцинама сме, а шта не сме бити, упркос чињеници да то наша струка (Институт Батут) захтева. Зашто? Зар је рационално слепо веровати фармацеутској индустрији? Зар у историји фармацеутске индустрије немамо довољно примера који нам говоре да то и није баш најпаметнији приступ?

Друго, у истом извештају Института Батут, на истој страници може се прочитати следеће: „Орална полио вакцина произвођача Санофи Пастера није регистрована од стране АЛИМС-а и нема дозволу за прометовање, а дистрибуирана је вакциналним пунктовима у складу са подзаконским актима током године….“ Дакле, ни једина прописана – правна процедура – не поштује се увек. Како ико помеже кривити родитеље због забринутости за безбедност и квалитет вакцина, када нам се дешавају овакви пропусти?

Треће, у одељку „Дистрибуција и утрошак вакцина“ већ поменутог Извештаја Института Батут наводи се да смо 2011. године бацили 22,6% дТ вакцине зато што је „имала краћи рок трајања од предвиђеног уговорним обавезама“. У случају ММР вакцине, чак 32% је доживело исту судбину због испадања из хладног ланца и истеклог рока трајања вакцине. Још смо најмање новца пореских обвезника поклонили фармацеутској индустрији у случају Хиб вакцине где је „само“ 13,4% пропало због „прекида у хладном ланцу и дистрибуције вакцина с кратким роком трајања“. Како је могуће да од иностраног добављача уопште прихватимо вакцине чији рок трајања не одговара року који стоји у потписаном уговору? Зар ико може кривити родитеље који, након што то прочитају, помисле: Ако се фармацеутска индустрија тако уцењивачки понаша према нама упркос потписаном уговору, ако наступа са ставом „узми или остави“, више је него потребно детаљно проверити какав је састав и квалитет вакцина које нам испоручују.

Народни посланици ДЈБ су се у Народној скупштини Србије залагали, и наставиће да се залажу за доношење свих неопходних прописа и стварање свих неопходних услова да се и увозне вакцине и увозни лекови и увозна храна подробно и суштински контролишу, како би грађани и родитељи били спокојни да су они квалитетни и безбедни.