Извор: Слободна Далмација
У разговору за Спектар др. Мирослав Радман, познати биолог и члан хрватске, француске, европске и светске академије науке и уметности, говори о пандемији коронавируса, одговору науке на њу, како се владе богатих и сиромашних држава брину за своје грађане, има ли нешто што замера хрватским властима и шта би он учинио да га питају…
На разговор није пристао из прве, него тек када смо му наметнули наше прво питање: је ли и наука у борби против коронавируса, упркос силном технолошком и сваком другом напретку човечанства, показала сада сву своју немоћ?
– Немојмо претеривати: не сву своју немоћ, има је још! Постоји јака негативна корелација између економске, научне, технолошке развијености земаља и здравственог и економског учинка коронавируса, да ту нешто боде очи.
Оно чему се тренутно тежи јесте што већи број тестирања на присутност вируса, већи број места у болницама, опремљеност болница…, све то што имају Швајцарска, Америка, Немачка, Енглеска или Француска, пуно више него ми, али им је стање горе него у Африци.
Можда је проблем баналан: напросто корелација с густином авионских летова, бројем старих људи и слично, али онда смо требали одрадити те саобраћајно-демографске корелације да буде мање конфузије. И тада би опет напредне земље требале лакше излазити на крај с вирусом него сиромашне и неразвијене.
Како то да се, за сада, назадност и сиромаштво носе боље с проблемом коронавируса? Мене то копка, јер значи да нешто у култури не ваља и да инвестирати и даље у неуспех нема смисла. Можда ово указује на баналност како технологије не размишљају, већ да треба здраворазумски размишљати како употребити технологије.
Све ми се ово чини као да је брод наше цивилизације кренуо из луке а не зна се куда је кренуо: тржиште, не капетан (јер га изгледа нема!), успут ће одлучивати јесмо ли на добром путу!
Када у свету гласамо, гласамо за циркусе и циркузанте, а не за пројекте и одговорне и компетентне капетане. Не знамо ни шта су нам приоритети јер нико то питање не поставља озбиљно, па дођемо у ситуацију да имамо развијену науку и технологију које су нам великим делом бескорисне, осим што се ипак продају као геџети/игрице и тако праве паре (а то је довољно).
Мене копка и то што влада менталитет “рат против болести”, а не борба за здравље. Не желим никоме солити памет, иако ће тако звучати, него одгонетнути о чему се ради, зашто нисмо срећнији у релативном изобиљу.
Мислим да смо пустили да тржиште и технологије мисле уместо нас, што оне никако не могу, јер немају ни мозга ни душе, ни разума ни етике. То ионако више није у моди. Ми смо ти који морају мислити својом главом и одлучити како употребити технологије.
Тржиште је баш брига за нас јер је то базично хаотични процес који брзо еволуира. Јесмо ли стварно одлучили да хаотични процеси, на које не можемо утицати, одређују наш и живот наших унука?! О томе се ради.
Ради се о томе да смо слободно, демократски, практично делегирали (outsource, на енглеском) своју судбину често некомпетентним циркузантима (поготово је тако у “развијеним” земљама). А политичка коректност захтева да уједно будемо “позитивни” и задовољни.
Ту нам је ситуација с коронавирусом ставила прст у око. Већ три деценије нису ни велики капитал (све до Била Гејтса), ни државе улагале у дијагностику и вакцинацију, јер ту нема великих финансијских добити као с терапијом. Не чудим се етици и мотивацији капитала, али чудим се европским владама које су абдицирале пред банкама и капиталом који су им за све дужни.
Када сте већ споменули Швајцарску или Америку, тамо је најбоље здравство искључиво било резервисано за најбогатије. Колико се тај приступ показао погрешним сада када болест не бира, а лека још нема?
– Паре и живот? Изгледа да смо једино пред смрћу једнаки. Присетимо се једног податка отпре 30-ак година: по њему, сиромашна Куба, изолована од света, имала је битно дужи животни просек својих људи од богате Америке.
Додаћу у овом аргументувању још један податак: у задњих пола века, израчунао сам да је у свету отприлике пар хиљада милијарди долара било (племенито) инвестирано у биомедицинска истраживања у сврху спречавања и лечења болести везаних уз старење (разне форме рака, кардиоваскуларне и остале дегенеративне болести, попут неуродегенеративних и дијабетеса). На томе су радили милиони лекара, научника и техничара.
Осим хируршких технологија, резултат је безначајан, ни једна значајнија болест од неколико стотина болести које проузроче 90 посто смртности у развијеним земљама нису ни данас излечиве. Хоћемо ли и након пола века ићи даље у смеру развијања технологија који се показао бесплодним?
Како то да се врло ретки усуђују дијагностиковати здравствено стање медицине и биомедицинских истраживања? Или, како то да мени сада, док разговарам с вама, пада на памет самоцензура “пази што говориш, Радмане, јер нећеш добити ни пару за своје пројекте, па макар били најбољи на свету”.
Демократија и корпоратизам. То ме нервира. Ако сам већ невољно пристао да наступим јавно, онда је минимум моје личне етике да будем искрен, па макар се преварио, да бих сачувао своје достојанство.
Дошла су времена када се пристојност и стрпљивост косе с етиком, јер већ гори под ногама, као сада с коронавирусом, па штагод била истина у вези с њим. Исту дилему има лекар при неугодној дијагнози, нпр. гангрене, код болесника. Да буде пристојан и човеку каже “ма, није то ништа, гледајте светлију страну живота” или да му каже истину?! Ми већ улазимо у самоцензуру, ево ја, који себе сматра слободним човеком.
Бојим се да све ово мирише на рађање тзв. еусоцијалног друштва, као што су друштва мрава и пчела, која су изврсно описали Џорџ Орвел и Олдус Хаксли. Трампити слободу за сигурност.
Ваша је девиза да ће у бици против коронавируса главно оружје бити здрави разум, а не технологија. На који његов део сте мислили и код кога?
– Здрав разум каже да код КОВИД-а нема ни једне клиничке новости. Описаћу површно како то изгледа, иако нисам лекар, него само биолог. Ради се, наиме, о томе да вирус или бактерија нападне наш имуни систем и настаје право бојно поље. Наш имуни систем убија или бактерију или властите станице које производе вирус.
У случају вирусне инфекције треба убити властите станице које су након почетне инфекције постале фабрике вируса. У тој борби настаје упала, то бојно поље у сукобу имунитета и вируса, у којем настаје крш и лом, као на свакоме ратишту. На том биолошком ратишту остају велики ожиљци који се зову “фиброза”.
У случају КОВИД-а ожиљци, због нагомилавања оштећених протеина и лешина од мртвих станица – некрозе, су у плућима, што доводи до губитка функције плућа: измена кисеоника и угљен диоксида јако ослаби и настаје гушење.
Поставља се питање хоћемо ли се борити против вируса или против његових последица од којих се заправо умире. Слично је било и с бактеријском туберкулозом и читавим низом вируса. Да се није тестирало и дало име, па ово не бисмо за сада ни приметили.
У Француској је 2010. године онај свињски грип, који сам и сам преболео, узео је између 17 и 20 хиљада живота старица и стараца, углавном на топлом југу земље, где су многобројни у миру фино живели. Претпостављам да и ви и други о томе слабо знате, па и у Француској се дигло само неколико гласова.
Дакле, наш је проблем старење, а КОВИД-19 је његов за сада мали детаљ. Има нас старих данас пуно више него прије 100 година. Тада је имати 70 или 80 година био луксуз, што значи да као деца нису умрли од разних инфективних болести, поготово од туберкулозе, него су доживели старост да могу “фино” издахнути с неким раком или можданим ударом.
Посреди је заправо слабљење организма, дегенерација животних функција, због чега се појављују болести, и инфективне и неинфективне.
Али коронавирус, према свим доступним подацима, није искључиво резервисан за стару популацију, него напада и млађе, људе у напону снаге, па чак и децу?
– Коронавирус даје прави пример инфективне болести везане уз старење: млади се лакше заразе од старих, али немају тежих посљедица, док се стари теже заразе, али су посљедице често фаталне.
Што је, по вашем мишљењу, онда решење?
– Значи, ја бих одмах инвестирао у добру исхрану, добро спавање, јачање властитог имунитета. Осим тога, ваљало би размислити како опасне бактерије и вирусе “припитомити”, уместо стално бити у неком рату с њима. Наш организам је биолошки припитомио бројне бактерије и вирусе, херпес симплеx, на пример. Мене не занима болест, мене занима здравље, и као истраживача, и као практичног човека.
Можда превише филозофирам па рескирам да испаднем глуп, али о томе се и ради: ово јесте криза културе разума, памети, мудрости и достојанства. Превише тога смо ми и наше владе препустили тржишту и инвестирали у забаву и глупости, па имамо и резултат. Менаџери су преузели контролу уместо научника и продају нам врло често “бозу”.
Још горе, научници се масовно претварају у менаџере, често добре менаџере, али лоше научнике, јер ће тако пуно лакше добити новац за своје “пројекте”. Кроз мизерне плате младих научника и лекара, друштво се јасно изразило: важнија нам је забава него знање. Е, па нека вас сада забава спаси од коронавируса!
Способне и талентоване лекаре и научнике друштво би требало вакцинисати против корупције јако добрим платама. Нека врста превентивне корупције… Смем се још нашалити, зар не?
Шта бисте саветовали Хрватској?
– Да ми кажу да је цела Хрватска моја породица и шта бих за њу направио у доба коронавируса, ја бих инвестирао у пољопривреду у Славонији како бих био спреман за будућност, а посебно заштитити се од опасног стампеда, што нису јадни болесници, него гладни људи.
С друге стране, луксузно бих инвестирао у истраживање старења. Оно је узрок свих болести које нас муче и убијају, укључујући релативно бенигног коронавируса у поређењу с фаталношћу рака и дегенеративних болести.
Хоће ли онда Хрватска ову пандемију искористити за преокрет, за јачање своје аутономне производње и улагање у науку?
– Ова Влада нас је пријатно изненадила компетенцијом, озбиљношћу и лидерством од самог почетка кризе. Вероватно је традиција Школе јавног здравља “Др Андрија Штампар” одиграла значајну улогу. Надам се да ће своју специфичност задржати и да неће следити научне менаџере који воде игру у ЕУ-у.
Ми бисмо могли искористити ову несрећу, која је за сада више психолошка у поређењу с неколико врста грипа, те смањити однос администрације/менаџерства/бирократије и бруто националног дохотка као мере назадности друштва.
Тиме бисмо направили велику ствар. Значи, што више производње, а што мање паразитских непродуктивних активности, утолико боље. Експортовање производње на исток проблем је Европе и САД. Суштина је у продуктивности и солидарности, тј. изврсности и сигурности. Ту нам туђа памет не помаже, јер је нема!
Ви живите на релацији Француска – Хрватска. Једна саговорница из Холандије ми је пре неколико дана рекла да би она у овом тренутку више волела бити у Загребу него у Амстердаму с обзиром на начин како се тамо носе с кризом. Је ли и код вас иста ствар?
– Да. Па ја сам побегао у Сплит од ЕУ глупости! Још боље би било сада бити у Африци! Ако ништа друго, барем имају искуства с епидемијама. Купују на отвореним тржницама.
Питам се, на пример, зашто у Сплиту људе не пусте да на миру сами у својим бродићима лове на отвореном простору, зашто је затворен пазар на отвореном ваздуху, чиме се шаље људе у затворене супермаркете куповати осредњу до лошу увезену храну?!
Али, уопштено, ми уистину јесмо направили мање грешака него развијеније земље, а могли бисмо и још мање.
Ипак сте се заузели за увођење карантина и још рекли да је то једина рационална борба. Јесте ли мало контрадикторни?
– Имамо све исто као за грип – заразна, преносива болест, клинички ништа ново. Ништа није боље него спречити заразу, на пример, карантином. А онда радити на истраживањима начина да се спречи деструктивна упала, избећи да дође до фиброзе плућа.
Ако се то може урадити чак у присутности вируса, па нека се шета по нама ако нема последица од тога.
Може ли нас наука изненадити и пре овог утврђеног рока од 18 месеци па наћи вакцину?
– Најглупље што бих могао учинити јест да се правим паметан и предвиђам. То нећу, јер је чак и примена науке непредвидљива, а тек сама открића… Наравно да ћемо 2030. године говорити како 2020. нисмо ништа знали.
Но, највећи капитал који бисмо требали добити од науке у било којем времену јесте квалитетно размишљање научника. Научници би, као професионалци критичког и креативног размишљања, требали бити важан ресурс за друштва. Али, сви се претварају у менаџере. Најважније је у процесу не изгубити здрав разум рибара и сељака, који су преживели управо због свог разума и рада.
Ову пандемију можемо узети као изазов, не допустити себи депресију јер нам је одједном квалитет живота опао. Ово је момент за Министарство науке и образовања, прилика за велику транзицију науке и иновације у Хрватској.
Новца има, али критеријуми квалитета су изветрили уласком научника менаџера у процес научне селекције људи и пројеката. Повратак критеријума није компликован. Питање је само: Шта сте урадили у својој каријери? Ту не мислим не зграде, апаратуре, новац, него шта сте открили или иновирали у својој каријери?
Какве су каријере ваших ђака, младих људи чији сте били ментори? Критеријуми за младе су тежи и неизвесни, јер нису имали времена да покажу свој талент и знање. На младе се треба кладити као што се неки кладе на коње. То је барем моје искуство.
Велика ће срећа бити ако последица ове пандемије буде један виши ниво енергије у друштву, те да се приближимо реалности и покажемо више поштовања за људску биологију. Припремимо са за солидарност: боље помоћи другима јер имамо него зависити од других јер немамо.
За преживети акутна тешка времена, као ово сада, и бити присутан када наиђе неки бољи живот, добро је имати резервне, “back-up” опције. Зато, радимо првенствено на томе да поседујемо, солидарно, своје властите виталне ресурсе: ваздух, воду и храну! Тек тада можемо имати прилику развити и своју властиту памет: науку, едукацију, медицину и технолошке иновације за живот на дуге пруге.
Као биолог, знам колико је срећа или барем одсуство несреће важно за преживљење, па и од коронавируса. Живот канибализује живот, живот се храни животом других, биљком или животињом да би градио свој.
Није то лепа прича за дечицу, требало би је можда друкчије испричати. И друштво које стварамо је еволуирајући организам састављен од органа-институција, а ми постајемо њихове све анонимније станице. Чувајмо се у природи и друштву свеприсутних грабљиваца и паразита који, неспособни за продуктивни рад, немају друге опције него хранити се радом и животом других.
Ово што сам рекао зове се паразитирање на паразиту, коронавирусу, као претекст за неке друге приче. Здрави и весели били!
др Мирослав Радман је познати биолог и члан хрватске, француске, европске и светске академије наука и уметности
Прочитајте још и:
Др Лидија Гајски: Корона хистерија је превара! Лажирају ли се бројке и манипулише ли се подацима?
Сјајне вести из Бона: Вирус не остаје у ваздуху, на хлебу, воћу, поврћу…
Коментариши