Izvor: Slobodna Dalmacija
U razgovoru za Spektar dr. Miroslav Radman, poznati biolog i član hrvatske, francuske, evropske i svetske akademije nauke i umetnosti, govori o pandemiji koronavirusa, odgovoru nauke na nju, kako se vlade bogatih i siromašnih država brinu za svoje građane, ima li nešto što zamera hrvatskim vlastima i šta bi on učinio da ga pitaju…
Na razgovor nije pristao iz prve, nego tek kada smo mu nametnuli naše prvo pitanje: je li i nauka u borbi protiv koronavirusa, uprkos silnom tehnološkom i svakom drugom napretku čovečanstva, pokazala sada svu svoju nemoć?
– Nemojmo preterivati: ne svu svoju nemoć, ima je još! Postoji jaka negativna korelacija između ekonomske, naučne, tehnološke razvijenosti zemalja i zdravstvenog i ekonomskog učinka koronavirusa, da tu nešto bode oči.
Ono čemu se trenutno teži jeste što veći broj testiranja na prisutnost virusa, veći broj mesta u bolnicama, opremljenost bolnica…, sve to što imaju Švajcarska, Amerika, Nemačka, Engleska ili Francuska, puno više nego mi, ali im je stanje gore nego u Africi.
Možda je problem banalan: naprosto korelacija s gustinom avionskih letova, brojem starih ljudi i slično, ali onda smo trebali odraditi te saobraćajno-demografske korelacije da bude manje konfuzije. I tada bi opet napredne zemlje trebale lakše izlaziti na kraj s virusom nego siromašne i nerazvijene.
Kako to da se, za sada, nazadnost i siromaštvo nose bolje s problemom koronavirusa? Mene to kopka, jer znači da nešto u kulturi ne valja i da investirati i dalje u neuspeh nema smisla. Možda ovo ukazuje na banalnost kako tehnologije ne razmišljaju, već da treba zdravorazumski razmišljati kako upotrebiti tehnologije.
Sve mi se ovo čini kao da je brod naše civilizacije krenuo iz luke a ne zna se kuda je krenuo: tržište, ne kapetan (jer ga izgleda nema!), usput će odlučivati jesmo li na dobrom putu!
Kada u svetu glasamo, glasamo za cirkuse i cirkuzante, a ne za projekte i odgovorne i kompetentne kapetane. Ne znamo ni šta su nam prioriteti jer niko to pitanje ne postavlja ozbiljno, pa dođemo u situaciju da imamo razvijenu nauku i tehnologiju koje su nam velikim delom beskorisne, osim što se ipak prodaju kao gedžeti/igrice i tako prave pare (a to je dovoljno).
Mene kopka i to što vlada mentalitet “rat protiv bolesti”, a ne borba za zdravlje. Ne želim nikome soliti pamet, iako će tako zvučati, nego odgonetnuti o čemu se radi, zašto nismo srećniji u relativnom izobilju.
Mislim da smo pustili da tržište i tehnologije misle umesto nas, što one nikako ne mogu, jer nemaju ni mozga ni duše, ni razuma ni etike. To ionako više nije u modi. Mi smo ti koji moraju misliti svojom glavom i odlučiti kako upotrebiti tehnologije.
Tržište je baš briga za nas jer je to bazično haotični proces koji brzo evoluira. Jesmo li stvarno odlučili da haotični procesi, na koje ne možemo uticati, određuju naš i život naših unuka?! O tome se radi.
Radi se o tome da smo slobodno, demokratski, praktično delegirali (outsource, na engleskom) svoju sudbinu često nekompetentnim cirkuzantima (pogotovo je tako u “razvijenim” zemljama). A politička korektnost zahteva da ujedno budemo “pozitivni” i zadovoljni.
Tu nam je situacija s koronavirusom stavila prst u oko. Već tri decenije nisu ni veliki kapital (sve do Bila Gejtsa), ni države ulagale u dijagnostiku i vakcinaciju, jer tu nema velikih finansijskih dobiti kao s terapijom. Ne čudim se etici i motivaciji kapitala, ali čudim se evropskim vladama koje su abdicirale pred bankama i kapitalom koji su im za sve dužni.
Kada ste već spomenuli Švajcarsku ili Ameriku, tamo je najbolje zdravstvo isključivo bilo rezervisano za najbogatije. Koliko se taj pristup pokazao pogrešnim sada kada bolest ne bira, a leka još nema?
– Pare i život? Izgleda da smo jedino pred smrću jednaki. Prisetimo se jednog podatka otpre 30-ak godina: po njemu, siromašna Kuba, izolovana od sveta, imala je bitno duži životni prosek svojih ljudi od bogate Amerike.
Dodaću u ovom argumentuvanju još jedan podatak: u zadnjih pola veka, izračunao sam da je u svetu otprilike par hiljada milijardi dolara bilo (plemenito) investirano u biomedicinska istraživanja u svrhu sprečavanja i lečenja bolesti vezanih uz starenje (razne forme raka, kardiovaskularne i ostale degenerativne bolesti, poput neurodegenerativnih i dijabetesa). Na tome su radili milioni lekara, naučnika i tehničara.
Osim hirurških tehnologija, rezultat je beznačajan, ni jedna značajnija bolest od nekoliko stotina bolesti koje prouzroče 90 posto smrtnosti u razvijenim zemljama nisu ni danas izlečive. Hoćemo li i nakon pola veka ići dalje u smeru razvijanja tehnologija koji se pokazao besplodnim?
Kako to da se vrlo retki usuđuju dijagnostikovati zdravstveno stanje medicine i biomedicinskih istraživanja? Ili, kako to da meni sada, dok razgovaram s vama, pada na pamet samocenzura “pazi što govoriš, Radmane, jer nećeš dobiti ni paru za svoje projekte, pa makar bili najbolji na svetu”.
Demokratija i korporatizam. To me nervira. Ako sam već nevoljno pristao da nastupim javno, onda je minimum moje lične etike da budem iskren, pa makar se prevario, da bih sačuvao svoje dostojanstvo.
Došla su vremena kada se pristojnost i strpljivost kose s etikom, jer već gori pod nogama, kao sada s koronavirusom, pa štagod bila istina u vezi s njim. Istu dilemu ima lekar pri neugodnoj dijagnozi, npr. gangrene, kod bolesnika. Da bude pristojan i čoveku kaže “ma, nije to ništa, gledajte svetliju stranu života” ili da mu kaže istinu?! Mi već ulazimo u samocenzuru, evo ja, koji sebe smatra slobodnim čovekom.
Bojim se da sve ovo miriše na rađanje tzv. eusocijalnog društva, kao što su društva mrava i pčela, koja su izvrsno opisali Džordž Orvel i Oldus Haksli. Trampiti slobodu za sigurnost.
Vaša je deviza da će u bici protiv koronavirusa glavno oružje biti zdravi razum, a ne tehnologija. Na koji njegov deo ste mislili i kod koga?
– Zdrav razum kaže da kod KOVID-a nema ni jedne kliničke novosti. Opisaću površno kako to izgleda, iako nisam lekar, nego samo biolog. Radi se, naime, o tome da virus ili bakterija napadne naš imuni sistem i nastaje pravo bojno polje. Naš imuni sistem ubija ili bakteriju ili vlastite stanice koje proizvode virus.
U slučaju virusne infekcije treba ubiti vlastite stanice koje su nakon početne infekcije postale fabrike virusa. U toj borbi nastaje upala, to bojno polje u sukobu imuniteta i virusa, u kojem nastaje krš i lom, kao na svakome ratištu. Na tom biološkom ratištu ostaju veliki ožiljci koji se zovu “fibroza”.
U slučaju KOVID-a ožiljci, zbog nagomilavanja oštećenih proteina i lešina od mrtvih stanica – nekroze, su u plućima, što dovodi do gubitka funkcije pluća: izmena kiseonika i ugljen dioksida jako oslabi i nastaje gušenje.
Postavlja se pitanje hoćemo li se boriti protiv virusa ili protiv njegovih posledica od kojih se zapravo umire. Slično je bilo i s bakterijskom tuberkulozom i čitavim nizom virusa. Da se nije testiralo i dalo ime, pa ovo ne bismo za sada ni primetili.
U Francuskoj je 2010. godine onaj svinjski grip, koji sam i sam preboleo, uzeo je između 17 i 20 hiljada života starica i staraca, uglavnom na toplom jugu zemlje, gde su mnogobrojni u miru fino živeli. Pretpostavljam da i vi i drugi o tome slabo znate, pa i u Francuskoj se diglo samo nekoliko glasova.
Dakle, naš je problem starenje, a KOVID-19 je njegov za sada mali detalj. Ima nas starih danas puno više nego prije 100 godina. Tada je imati 70 ili 80 godina bio luksuz, što znači da kao deca nisu umrli od raznih infektivnih bolesti, pogotovo od tuberkuloze, nego su doživeli starost da mogu “fino” izdahnuti s nekim rakom ili moždanim udarom.
Posredi je zapravo slabljenje organizma, degeneracija životnih funkcija, zbog čega se pojavljuju bolesti, i infektivne i neinfektivne.
Ali koronavirus, prema svim dostupnim podacima, nije isključivo rezervisan za staru populaciju, nego napada i mlađe, ljude u naponu snage, pa čak i decu?
– Koronavirus daje pravi primer infektivne bolesti vezane uz starenje: mladi se lakše zaraze od starih, ali nemaju težih posljedica, dok se stari teže zaraze, ali su posljedice često fatalne.
Što je, po vašem mišljenju, onda rešenje?
– Znači, ja bih odmah investirao u dobru ishranu, dobro spavanje, jačanje vlastitog imuniteta. Osim toga, valjalo bi razmisliti kako opasne bakterije i viruse “pripitomiti”, umesto stalno biti u nekom ratu s njima. Naš organizam je biološki pripitomio brojne bakterije i viruse, herpes simplex, na primer. Mene ne zanima bolest, mene zanima zdravlje, i kao istraživača, i kao praktičnog čoveka.
Možda previše filozofiram pa reskiram da ispadnem glup, ali o tome se i radi: ovo jeste kriza kulture razuma, pameti, mudrosti i dostojanstva. Previše toga smo mi i naše vlade prepustili tržištu i investirali u zabavu i gluposti, pa imamo i rezultat. Menadžeri su preuzeli kontrolu umesto naučnika i prodaju nam vrlo često “bozu”.
Još gore, naučnici se masovno pretvaraju u menadžere, često dobre menadžere, ali loše naučnike, jer će tako puno lakše dobiti novac za svoje “projekte”. Kroz mizerne plate mladih naučnika i lekara, društvo se jasno izrazilo: važnija nam je zabava nego znanje. E, pa neka vas sada zabava spasi od koronavirusa!
Sposobne i talentovane lekare i naučnike društvo bi trebalo vakcinisati protiv korupcije jako dobrim platama. Neka vrsta preventivne korupcije… Smem se još našaliti, zar ne?
Šta biste savetovali Hrvatskoj?
– Da mi kažu da je cela Hrvatska moja porodica i šta bih za nju napravio u doba koronavirusa, ja bih investirao u poljoprivredu u Slavoniji kako bih bio spreman za budućnost, a posebno zaštititi se od opasnog stampeda, što nisu jadni bolesnici, nego gladni ljudi.
S druge strane, luksuzno bih investirao u istraživanje starenja. Ono je uzrok svih bolesti koje nas muče i ubijaju, uključujući relativno benignog koronavirusa u poređenju s fatalnošću raka i degenerativnih bolesti.
Hoće li onda Hrvatska ovu pandemiju iskoristiti za preokret, za jačanje svoje autonomne proizvodnje i ulaganje u nauku?
– Ova Vlada nas je prijatno iznenadila kompetencijom, ozbiljnošću i liderstvom od samog početka krize. Verovatno je tradicija Škole javnog zdravlja “Dr Andrija Štampar” odigrala značajnu ulogu. Nadam se da će svoju specifičnost zadržati i da neće slediti naučne menadžere koji vode igru u EU-u.
Mi bismo mogli iskoristiti ovu nesreću, koja je za sada više psihološka u poređenju s nekoliko vrsta gripa, te smanjiti odnos administracije/menadžerstva/birokratije i bruto nacionalnog dohotka kao mere nazadnosti društva.
Time bismo napravili veliku stvar. Znači, što više proizvodnje, a što manje parazitskih neproduktivnih aktivnosti, utoliko bolje. Eksportovanje proizvodnje na istok problem je Evrope i SAD. Suština je u produktivnosti i solidarnosti, tj. izvrsnosti i sigurnosti. Tu nam tuđa pamet ne pomaže, jer je nema!
Vi živite na relaciji Francuska – Hrvatska. Jedna sagovornica iz Holandije mi je pre nekoliko dana rekla da bi ona u ovom trenutku više volela biti u Zagrebu nego u Amsterdamu s obzirom na način kako se tamo nose s krizom. Je li i kod vas ista stvar?
– Da. Pa ja sam pobegao u Split od EU gluposti! Još bolje bi bilo sada biti u Africi! Ako ništa drugo, barem imaju iskustva s epidemijama. Kupuju na otvorenim tržnicama.
Pitam se, na primer, zašto u Splitu ljude ne puste da na miru sami u svojim brodićima love na otvorenom prostoru, zašto je zatvoren pazar na otvorenom vazduhu, čime se šalje ljude u zatvorene supermarkete kupovati osrednju do lošu uvezenu hranu?!
Ali, uopšteno, mi uistinu jesmo napravili manje grešaka nego razvijenije zemlje, a mogli bismo i još manje.
Ipak ste se zauzeli za uvođenje karantina i još rekli da je to jedina racionalna borba. Jeste li malo kontradiktorni?
– Imamo sve isto kao za grip – zarazna, prenosiva bolest, klinički ništa novo. Ništa nije bolje nego sprečiti zarazu, na primer, karantinom. A onda raditi na istraživanjima načina da se spreči destruktivna upala, izbeći da dođe do fibroze pluća.
Ako se to može uraditi čak u prisutnosti virusa, pa neka se šeta po nama ako nema posledica od toga.
Može li nas nauka iznenaditi i pre ovog utvrđenog roka od 18 meseci pa naći vakcinu?
– Najgluplje što bih mogao učiniti jest da se pravim pametan i predviđam. To neću, jer je čak i primena nauke nepredvidljiva, a tek sama otkrića… Naravno da ćemo 2030. godine govoriti kako 2020. nismo ništa znali.
No, najveći kapital koji bismo trebali dobiti od nauke u bilo kojem vremenu jeste kvalitetno razmišljanje naučnika. Naučnici bi, kao profesionalci kritičkog i kreativnog razmišljanja, trebali biti važan resurs za društva. Ali, svi se pretvaraju u menadžere. Najvažnije je u procesu ne izgubiti zdrav razum ribara i seljaka, koji su preživeli upravo zbog svog razuma i rada.
Ovu pandemiju možemo uzeti kao izazov, ne dopustiti sebi depresiju jer nam je odjednom kvalitet života opao. Ovo je moment za Ministarstvo nauke i obrazovanja, prilika za veliku tranziciju nauke i inovacije u Hrvatskoj.
Novca ima, ali kriterijumi kvaliteta su izvetrili ulaskom naučnika menadžera u proces naučne selekcije ljudi i projekata. Povratak kriterijuma nije komplikovan. Pitanje je samo: Šta ste uradili u svojoj karijeri? Tu ne mislim ne zgrade, aparature, novac, nego šta ste otkrili ili inovirali u svojoj karijeri?
Kakve su karijere vaših đaka, mladih ljudi čiji ste bili mentori? Kriterijumi za mlade su teži i neizvesni, jer nisu imali vremena da pokažu svoj talent i znanje. Na mlade se treba kladiti kao što se neki klade na konje. To je barem moje iskustvo.
Velika će sreća biti ako posledica ove pandemije bude jedan viši nivo energije u društvu, te da se približimo realnosti i pokažemo više poštovanja za ljudsku biologiju. Pripremimo sa za solidarnost: bolje pomoći drugima jer imamo nego zavisiti od drugih jer nemamo.
Za preživeti akutna teška vremena, kao ovo sada, i biti prisutan kada naiđe neki bolji život, dobro je imati rezervne, “back-up” opcije. Zato, radimo prvenstveno na tome da posedujemo, solidarno, svoje vlastite vitalne resurse: vazduh, vodu i hranu! Tek tada možemo imati priliku razviti i svoju vlastitu pamet: nauku, edukaciju, medicinu i tehnološke inovacije za život na duge pruge.
Kao biolog, znam koliko je sreća ili barem odsustvo nesreće važno za preživljenje, pa i od koronavirusa. Život kanibalizuje život, život se hrani životom drugih, biljkom ili životinjom da bi gradio svoj.
Nije to lepa priča za dečicu, trebalo bi je možda drukčije ispričati. I društvo koje stvaramo je evoluirajući organizam sastavljen od organa-institucija, a mi postajemo njihove sve anonimnije stanice. Čuvajmo se u prirodi i društvu sveprisutnih grabljivaca i parazita koji, nesposobni za produktivni rad, nemaju druge opcije nego hraniti se radom i životom drugih.
Ovo što sam rekao zove se parazitiranje na parazitu, koronavirusu, kao pretekst za neke druge priče. Zdravi i veseli bili!
dr Miroslav Radman je poznati biolog i član hrvatske, francuske, evropske i svetske akademije nauka i umetnosti
Pročitajte još i:
Dr Lidija Gajski: Korona histerija je prevara! Lažiraju li se brojke i manipuliše li se podacima?
Sjajne vesti iz Bona: Virus ne ostaje u vazduhu, na hlebu, voću, povrću…
Komentariši