Ауторски текст

Србија у којој видим своју будућност

Да ли своју будућност видиш у Србији?

Да сте ме ово питање питали када сам била у средњој школи или на почетку студија, рекла бих вам кроз осмех да апсолутно намеравам да одем из Србије. Питали бисте ме где, а ја бих са још већом радошћу рекла у Шпанију, где душа жели да обитава до краја свог живота.

Потом бисте ме питали зашто у Шпанију, зашто не у Немачку или неку другу државу која би ти много више пружила, првенствено новчано и здравствено; а ја бих вам рекла да уопште не размишљам о томе јер се видим на плажи у Барселони како уживам у плаветнилу мора.

Морам да признам да сам јако дуго гајила незаинтересованост за неправду која нас је пригрлила, која нас толико чврсто држи у шакама да у овом моменту једва дишемо. Многи би рекли „ Хеј, али дишемо, живи смо!“ и само наставили својим путем безнађа. Волела бих да могу и ја тим путем, макар бих сачувала психичко здравље; но, све чешће испратим мисли, које су почеле временом јаче да одзвањају у глави, које кажу: Желиш ли да се кроз живот крећеш инфициран вирусом у сопственом организму, онеспособљен да се избориш за свој имунитет?  – Апсолутно не.

Велики број популације младих нам одлази из државе, кажете.

Као део те дивне групације имала сам прилику да поставим пар питања у студентској групи, која су укључивала следеће: Какву слику они имају о Србији, да ли се виде у њој или ван ње и, ако остану, какав третман су спремни да пруже како бисмо је опоравили?

Рећи ћу вам да смо сви, на крају дана, стари и млади, незадовољни истом чињеницом а то је да смо вођени у пропаст, где дуго обитавамо.

Помислила сам да је незаинтересованост младе одвратила од борбе за боље сутра; односно, зашто сутра, данас. Заправо сам као одговор добила, већином, да не желе да живе животе својих родитеља који већ 30 година чекају на промене. Када 30 година слушате бајке које нису заживеле, бирате да останете у мраку у који су вас затворили, везаних руку у тишини, искључујући сваку мисао која би вас навела да се тргнете из затвора у којем се налазите. На тај начин смо ми, млади, постали следбеници затвореника и усвојили паразитски начин живота.

Држава са бескрупулозном влашћу а без држављана, како вам то звучи? Тренутно, ово је слика наше републике. И не, не кривим омладину која је у бици за боље сутра одлучила да исту напусти и пре него што је она започела, родитеље који су од ратова, у страху за своју децу, окренули главу на другу страну, баке и деке који својим прстима предуго кроје нашу судбину, већ власт која нам ускраћује право на бољи живот у мајки Србији.

На крају, да вам одговорим на питање.

Да ли своју будућност видим у Србији?

Држава коју воде образовани и стручни људи, у којој партократија, као животни стил, не постоји, здравство није само појам, где је присутна свест о екологији и заштити животне средине, где је емпатија више од речи а савест основа живог бића. У најкраћој форми, ово је слика Србије у којој видим своју будућност; а ви?

Силвија Божић,

потпредседница ОО Доста је било Раковица

Ознаке
ДЈБ Раковица

ДЈБ Раковица

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар