Казне иживљавања власти над грађанима у ванредном стању су ненаплативе

Након што је Уставни суд јавно објавио да је у време ванредног стања свој рад организовао у складу са одлукама државних органа( читај: уредбама Владе и нижим актима извршне власти), постало је потпуно јасно да је Устав и формално-правно остао без свог чувара и да се од Уставног суда не може очекивати ништа до понижења те институције али и саме државе. То међутим и даље не значи да ће противуставни акти о забрани кретања и кућном притвору и кажњавању за та дела, које је донела извршна власт, у коначном заиста и довести до осуде и кажњавања грађана Србије који нису поступали по тим актима. Ево о чему је овде реч.

Између осталих уредби, којима је за време противуставне узурпације надлежности Народне скупштине Влада вршила законодавну власт, донета је и Уредба о роковима у судским поступцима, по којој се рокови за подношење инцијалних аката, али и рокови за изјављивање жалби престају тећи за време ванредног стања. То суштински значи да би за свако кажњиво дело за који би било које лице било осуђено у време ванредног стања, рок за жалбу почињао да тече од дана престанка ванредног стања. Међутим, тог дана истовремено долази до престанка важења свих аката које су по основу узурпираних надлежности донели било који органи осим Народне скупштине, пошто се слобода кретања односи на ограничење основних људских права за које је надлежна искључиво Народна скупштина. Само постојање накарадног акта који је изгласала Скупштина а који носи назив Закон о потврђивању уредби на ово претерано не утиче, због забране реторактивног дејства закона, а нико се није сетио да самим законом утврди општи интерес за ретроактивно дејство нити да га протпише, па се због тога он и не може ретроактивно применити већ само за убудуће, у смислу члана 197 Устава Републике Србије, док извршна власт више не може доности акте којим ограничава људска права, пошто је у међувремену Народна скупштина противуставно вратила противуставно одузету надлежност.

Из овога се може закључити да сваким престанком важења било које наредбе министра или уредбе Владе, а што ће се свакако десити завршетком ванредног стања, мада се дешава и током трајања ванредног стања и у континуитету, сви који су у накарадним поступцима кажњени за кршење неуставне забране слободе кретања, имају могућност да изјаве жалбу и да у жалби дословно захтевају само примену два института- примену блажег закона и забрану ретроактивног дејства закона. Одлука другостепених судова по жалби би свакако морала бити ослобађајућа пресуда, са накнадом трошкова поступка странци која спор изгуби.

Све ово наравно под претпоставком да Уставни суд и даље ћути и да у складу са својом дужношћу не утврди да су Одлука о проглашењу ванредног стања и Закон о потврђивању уредби неуставни. Али чак и да то Уставни суд не учини, Комитет министара Савета Европе и Европски суд за људска права би применом неког од доступних механизама, релативно лако могли да отклоне последице иживљавања власти над људским правима грађна Србије у време ванредног стања.

Једино питање које остаје за нашу, овога пута правну струку је следеће: Да ли ће високи судови у Србији по ко зна који пут дозволити неким правницима ван граница наше земље да се смеју не само законима који се примењу већ и правном резону судија? Искрено се надам да се то неће десити.

адвокат Војин Биљић
потпредседник Доста је било

Прочитајте још и:

Код фризера нормално, а у Скупштину у скафандеру

Како Црта и Отворени парламент релативизују државни удар