Kazne iživljavanja vlasti nad građanima u vanrednom stanju su nenaplative

Nakon što je Ustavni sud javno objavio da je u vreme vanrednog stanja svoj rad organizovao u skladu sa odlukama državnih organa( čitaj: uredbama Vlade i nižim aktima izvršne vlasti), postalo je potpuno jasno da je Ustav i formalno-pravno ostao bez svog čuvara i da se od Ustavnog suda ne može očekivati ništa do poniženja te institucije ali i same države. To međutim i dalje ne znači da će protivustavni akti o zabrani kretanja i kućnom pritvoru i kažnjavanju za ta dela, koje je donela izvršna vlast, u konačnom zaista i dovesti do osude i kažnjavanja građana Srbije koji nisu postupali po tim aktima. Evo o čemu je ovde reč.

Između ostalih uredbi, kojima je za vreme protivustavne uzurpacije nadležnosti Narodne skupštine Vlada vršila zakonodavnu vlast, doneta je i Uredba o rokovima u sudskim postupcima, po kojoj se rokovi za podnošenje incijalnih akata, ali i rokovi za izjavljivanje žalbi prestaju teći za vreme vanrednog stanja. To suštinski znači da bi za svako kažnjivo delo za koji bi bilo koje lice bilo osuđeno u vreme vanrednog stanja, rok za žalbu počinjao da teče od dana prestanka vanrednog stanja. Međutim, tog dana istovremeno dolazi do prestanka važenja svih akata koje su po osnovu uzurpiranih nadležnosti doneli bilo koji organi osim Narodne skupštine, pošto se sloboda kretanja odnosi na ograničenje osnovnih ljudskih prava za koje je nadležna isključivo Narodna skupština. Samo postojanje nakaradnog akta koji je izglasala Skupština a koji nosi naziv Zakon o potvrđivanju uredbi na ovo preterano ne utiče, zbog zabrane retoraktivnog dejstva zakona, a niko se nije setio da samim zakonom utvrdi opšti interes za retroaktivno dejstvo niti da ga protpiše, pa se zbog toga on i ne može retroaktivno primeniti već samo za ubuduće, u smislu člana 197 Ustava Republike Srbije, dok izvršna vlast više ne može donosti akte kojim ograničava ljudska prava, pošto je u međuvremenu Narodna skupština protivustavno vratila protivustavno oduzetu nadležnost.

Iz ovoga se može zaključiti da svakim prestankom važenja bilo koje naredbe ministra ili uredbe Vlade, a što će se svakako desiti završetkom vanrednog stanja, mada se dešava i tokom trajanja vanrednog stanja i u kontinuitetu, svi koji su u nakaradnim postupcima kažnjeni za kršenje neustavne zabrane slobode kretanja, imaju mogućnost da izjave žalbu i da u žalbi doslovno zahtevaju samo primenu dva instituta- primenu blažeg zakona i zabranu retroaktivnog dejstva zakona. Odluka drugostepenih sudova po žalbi bi svakako morala biti oslobađajuća presuda, sa naknadom troškova postupka stranci koja spor izgubi.

Sve ovo naravno pod pretpostavkom da Ustavni sud i dalje ćuti i da u skladu sa svojom dužnošću ne utvrdi da su Odluka o proglašenju vanrednog stanja i Zakon o potvrđivanju uredbi neustavni. Ali čak i da to Ustavni sud ne učini, Komitet ministara Saveta Evrope i Evropski sud za ljudska prava bi primenom nekog od dostupnih mehanizama, relativno lako mogli da otklone posledice iživljavanja vlasti nad ljudskim pravima građna Srbije u vreme vanrednog stanja.

Jedino pitanje koje ostaje za našu, ovoga puta pravnu struku je sledeće: Da li će visoki sudovi u Srbiji po ko zna koji put dozvoliti nekim pravnicima van granica naše zemlje da se smeju ne samo zakonima koji se primenju već i pravnom rezonu sudija? Iskreno se nadam da se to neće desiti.

advokat Vojin Biljić
potpredsednik Dosta je bilo

Pročitajte još i:

Kod frizera normalno, a u Skupštinu u skafanderu

Kako Crta i Otvoreni parlament relativizuju državni udar