Vratiću se na period kada sam bio klinac, tu negde kada sam krenuo da se školujem. Kao svakom sedmogodišnjem klincu, škola je bila mesto gde nastavljam da se igram sa starim, ali i novim drugarima, gde imamo novu učiteljicu, koja nam svakodnevno zadaje neke super igrice. Kako su dani prolazili, škola je postajala sve manje igrica i nametnula mi se kao obaveza, kojoj ne vidim svrhu. Kroz vaspitanje roditelja i nastavnika, polako sam počeo da shvatam tu svrhu, jer su me malo po malo učili o sistemu, odnosno o tome kako će moj život u budućnosti izgledati i kako ću trudom i radom imati uspeha u tom istom sistemu. Sistem vam je verovatno svima poznat. Budi što bolji u osnovnoj školi, da bi potom upisao dobru srednju pa posle toga najbolji fakultet, kako bi se potom zaposlio na dobrom mestu i kako bi bio uspešan u životu. Problem nastaje onda kada petnaestak godina svoje mladosti potrošite na vredan rad, nakon kog bi trebalo da vas čeka obećana bajka, kad međutim, ništa nije tako i izgleda nam kao da smo za džabe protraćili svoje najlepše godine i da je sav trud bio uzaludan. Ovo je momenat kada u nama počinje da se sakuplja gnev. On eskalira kada posmatramo ljude oko sebe, koji bez truda ostvaruju uspeh u životu, koji su izgleda pronašli neku prečicu, a taj gnev dolazi do vrhunca kada je ta prečica gaženje preko svega ljudskog i moralnog, onih pravih vrednosti kojima su nas učili od malena.
Većina nas poznaje ovaj osećaj. Ovo osećanje, izazvano gnevom, stvorilo je jednu novu kulturu vaspitanja mladih u Srbiji, odnosno jedan trend:
“Uči sine, pa kada završiš škole, da ideš preko da radiš, jer ovde nikada neće biti bolje…”
Ovo boli, znam. Jednostavno, mladi ljudi u ovom sistemu, nakon što ih nauči svemu što taj sistem nudi, jednostavno ne vide svoju budućnost u ovoj zemlji. Izgubljeni su, naiđu na zid ispred svoje vizije budućnosti i jedinu nadu vide u mestima gde takav zid ne postoji. Neki pronađu i sporedni put ka uspehu, ali poenta nije da svaka mlada individua od malena traga za sporednim putevima, već da je uređen sistem izvede na pravi.
Smatram da je Srbija danas okupirana zemlja. Prirodni resursi su privatizovani, pred našim očima nam otimaju najznačajniji deo teritorije, ne štampamo svoj novac, svoje udžbenike… Da ne nabrajam dalje, hajde da malo putujemo kroz vreme.
Da otputujemo prvo u tu, već slavnu 1389. godinu i 15. jun. Došli Turci, mnogo jači, zapretili mačevima, hoće ono što je naše. Ustali naši i pružili otpor. Kako to narod voli da kaže, petsto godina pod Turcima, naši preci su se borili, organizovali pobune, ustanke. Odoše jedni okupatori sa mačevima, dođoše drugi sa puškama. Austrougari, pa Nemci sa još boljim puškama i avionima i na kraju Amerikanci, sa nevidljivim avionima.
Danas su tu globalisti, među njima ponovo Nemci, koji su nas opet okupirali. Ovog puta, njihovo oružje nisu mačevi, puške niti nevidljivi avioni. Okupirali su nas papirom. Kako to samo smešno zvuči, pored svih onih mačeva, pušaka, topova i aviona. Okupirani smo lažnim novcem pomoću kog se upravlja domaćim izdajnicima.
E sada zamislite da je u bilo kom od prethodno navedenih istorijskih momenata neki od komandanata rekao: „Okupator je jači od nas, šta je tu je, nikada se nećemo odbraniti, ajmo preko, tako će nam biti bolje…“ Stvarno mislite da bismo sada slavili naše slave, zvali sebe Srbija, dizali tri prsta i pevali o Kosovu? E pa dragi moji, kada pomislim na napuštanje Srbije, sam sam sebi kukavica, sam sebi namećem danak u krvi… Tamo negde u tuđini, ja ne bih mogao da spavam mirno. Sramota bi me bilo samog sebe, zbog svojih predaka, koji su dali svoj život da bih ja danas bio ono što jesam. Da pobegnem sada kada me niko ne tera niti mačem, niti puškom, to bi za mene bio lični poraz.
Razumem da ljudi koji su otišli nemaju toliko svesti o svemu ovome i da su napustili svoju zemlju jer žele za sebe najbolje, ali bih voleo da se svi mi koji smo ostali, pokrenemo i počnemo od svoje mikrosredine, da krenemo u oslobođenje i u izgradnju ovog razorenog društva. Za početak, javite se svojim komšijama sa osmehom, okupite prijatelje i pomozite ljudima oko sebe, kojima je pomoć neophodna. Budite pokretač sreće i samo iz ove male pozitivne energije Srbija će postati daleko lepše mesto za život. A kakvo bi tek mesto bilo da su nam ambicije još veće.
Da napravimo od Srbije zemlju u kojoj se lepo i rado živi.
Goran Gajinov
Član “Dosta je bilo-mladi”, Novi Sad
Komentariši