„Ја се политиком не бавим“

  „ Ја се политиком не бавим. Мене то не интересује. Потпуно сам аполитичан.“ су реченице које често чујем у последње време. И то је заиста право сваког појединца, право да има такав став и тако функционише у животу. Бављење политиком је углавном волонтерског типа, а нема свако могућности да у земљи Србији приушти себи волонтерско искуство. Нема свако „стомак“ да непрестано „пада и устаје“, не жели свако да своје слободно време троши на рад за опште добро, на вечна промишљања и језичка надмудривања.  Политика је, према дефиницијама, „активност кроз коју људи стварају, чувају, проводе или мењају правила по којима живе. Као таква означава првенствено друштвену активност, која је с једне стране битно везана за постојање различитости и конфликата, а с друге стране спремности на компромис и консензус. Политика у правилу никада не представља остварење, него настојање да се оствари разрешење сукоба.“ Међутим, да ли је са таквим ставом у реду бити и незаинтересован или потпуно „слеп и глув“ за људе који желе да се политиком баве питање је.

         Свако ко иоле размишља о томе зашто су нам на власти ти који јесу, свако ко се запита зашто се код лекара чека у недоглед, зашто неко снимање не може да закаже у законски предвиђеном року, свако ко се пита зашто књиге коштају толико колико коштају и слично има право да и даље буде аполитичан, али, у најмању руку, није коректно да буде политички потпуно незаинтересован. Постоје људи којима је политика занимљива. Има нас који искрено мислимо да систем мењамо сви заједно  а не само политичари. Има нас који се не плашимо да кажемо СТОП корупцији, мобингу на послу, некултури, сиромаштву,…Има нас ентузијаста који желимо да се опробамо у томе да  „стварамо, чувамо, спроводимо или мењамо правила по којима живимо“. Има нас који желимо да систем поставимо на ноге, да после нас дођу бољи, да сви буду променљиви ако не раде добро. Има нас којима је Србија приоритет а не моћници са стране или фотеље. Има нас којима је добро, али сматрамо да не може да нам буде потпуно добро уколико људи око нас пате, гладују, страдају, уколико ће нам деца бити расута по свету а ми вечито да чезнемо за њима. Имајући то у виду све што се око нас дешава јесте продукт политике коју спроводи група људи која у датом тренутку „представља“ вољу народа односно масло оне „екипе“ која је на власти. Тачно је да се екипа не поставља сама себе већ се бира на изборима. Избори се у нашој земљи намештају годинама уназад, чек деценијама. То се, између осталог, дешава и зато што предуго ћутке све то посматрате.

               Не позивам вас сада да се бавите политиком, већ да се политички разбудите, отворите очи и пружите шансу нама који имамо воље, снаге, издвајамо време и заступамо вас који га немате, вас којима је „мука од политике“ итд. Рећи ћете да нам и не браните. Међутим, да би смо учествовали у политичкој трци постоји нешто што се зове предаја листе посланика и  одборника, а да би листе биле валидне морају имати одређен број потписа подршке. Устаните и храбро дајте свој потпис суверенистистичкој опцији ДЈБ, али и људима из вашег града који желе да представљају вас, а не партијске интересе. Подржите комшије који искрено заступају интересе ваше улице, града, Србије. А ако не испуне ваша очекивања на следећим изборима јасно им реците ДОСТА ЈЕ БИЛО.

Татијана Стојадиновић, председник ОО Доста је било Пожаревац