Потреба за остварењем или заштитом личних циљева је у данашњем српском друштву преовлађујућа и најјача потреба. У њеном задовољењу, озбиљна већина спремна је да занемари скоро сваки општи циљ. Реакција на покушаје покрета „Доста је било“ да оспори изборе указује на забрињавајуће размере ове појаве.
На локалним изборима 1996. године, резултати које су објавиле изборне комисије у великом броју општина, битно су се разликовали од оних из записника. Бројеви гласова кандидата СПС-а били су повећани, а коалицији „Заједно“ смањени. Јавност је на ову дрску изборну крађу одговорила масовним протестимa, који су трајали три месеца свакодневно, док су београдски студенти штрајковали још један месец дуже. Прави узрок побуне јесте било велико незадовољство тадашњом влашћу, али треба уочити да је крађа на локалним изборима била довољан повод за овако жестоку реакцију.
На овогодишњим републичким изборима, Покрет „Доста је било“ открио је и документовао значајну изборну крађу. Овога пута, већина се понашала као да се ради о нормалној појави, док је немали број јавних делатника блиских идеји бојкота у својим наступима сугерисао да је то проблем само Саше Радуловића, ДЈБ и никог више, по принципу „после избора нема кајања“. Чини се да угрожавање вредности поштених избора више није довољан разлог за реакцију. Шта се изменило у друштву, што је довело до овако различитих одговора на, у суштини, исти проблем?
У данашњем нашем друштву, потреба за остварењем или заштитом личних циљева је преовлађујућа и најјача потреба, што пре четврт века није било, бар не у толикој мери. Данас озбиљна већина више није у стању да изађе из оквира личног и спремна је да занемари сваки општи циљ. Тако се занемарује чињеница да од изборне крађе озбиљну вредносно-моралну штету трпи цело друштво и сваки његов поједини члан. Не само они који су на изборима покрадени, већ и они који на њих нису изашли, чак и они који су крађу спровели, иако су они тога најмање свесни.
Усмереност ка личном или општем не зависи од образовања или политичких ставова, већ од осећаја потребе за квалитетним системом вредности. Ко има развијену ту потребу доприносиће вредностима увек, без обзира на ставове и мотиве других. Бориће се и када има искуство да је та борба злоупотребљена, као што је било након протеста 1996. И када сматра да други наступају неискрено, због личног губитка, као што сада неки сматрају да ДЈБ не би оспоравао изборе да је ушао у Скупштину (узгред, ДЈБ је 2016. г. прешао цензус, па ипак је снажно подржао Двери и ДСС против покушаја да се њихова листа спусти испод цензуса, иако никаквог интереса није имао да то чини).
Неспособност да се изађе из скучености личног и ствари сагледају из угла општег, довео је до масовног изостанка реакције на изборну крађу. Уместо активног доприноса обарању избора, видљива је потреба да се додатно дисквалификују они који су на њима учествовали и платили цену такве своје одлуке. Овакво држање краткорочно може бити корисно онима који на изборе нису изашли. На дужи рок, оно ће неминовно довести до још дубљег укопавања у личне оквире, додатног урушавања вредности поштења и принципијелности, даље легитимизације преваре као начина освајања и задржавања на власти. Зато неће бити изненађење када на неким следећим изборима преваре буду за још један ниво жешће него што су до сада биле, а реакције јавности буду још блаже. Они који су пронашли своје разлоге да не подрже оспоравање ових избора, треба да размисле да ли таквој будућности доприносе.
Дејан Максимовић, Вршац
Коментариши