Није прошло много од јавног изношења нацрта закона о измени основног парничног процесног закона, Закона о Парничном Поступку, и добар део јавности је већ упознат са његовим мањкавостима и недостацима. Свој негативан суд о предлогу су већ дали стручни кругови, али и шире грађанство. Предложене измене у овом катастрофалном нацрту правдају се наводном већом ефикасношћу и модернизацијом правосуђа.Као што је то обичај сваке власти у Србији од вајкада, тако и сада предлагач настоји да убеди заинтересовану јавност да су предложене измене уствари одличне, да им се противници противе само из свог интереса, те настоји да дискредитује сваку критику ма колико она била сувисла.
Предлог доноси много измена које би у многоме отежале положај грађана пред судом и готово онемогућиле приступ правди најширем слоју становништва. Предлог у суштини представља покушај законодавца да лечи последицу, а не узрок, што није манир само овог предлога већ и највећег дела законских решења целокупног правног система.
Само неке од предложених новина су: увођење принципа „кадија те тужи кадија ти суди“ код изузећа судије и могућност злоупотребе кажњавања странке; обавезна електронска коресподенција са судом и пребацивање радњи доставе на странке док би суд био ослобођен највећег дела посла; обавеза плаћања такси одмах ако желите да уопште кренете у поступак, иначе остајете без судске заштите; увођење правила да је могуће платити трошкове супротној страни (обично пословној банци) чак и ако сте успели у спору; увођење практично тростепености уместо садашње двостепености чиме би се знатно продужило трајање поступака; ретроактивна примена закона што је супротно уставу Републике Србије и потврђеним међународним уговорима и представља укидање правне сигурности.
Како сазнајемо из обраћања представника власти, законодавац види проблем у тзв. масовним споровима, као што су нпр. тужбе ради повраћаја неоправдано наплаћених трошкова обраде кредита од стране пословних банака. При томе се превиђа системски проблем, односно, због чега је уопште настала таква клима у држави да су пословне банке смеле и могле да раде то што су радиле а да их нико не санкционише. Чак је и Народна Банка Србије подржавала такво поступање банака, и након што су судови заузели став да је оно незаконито.
Али, сличан проблем постоји и када су у питању субјекти блиски држави, као што су јавна предузећа. Примера ради, уколико грађани нису у могућности да плаћају рачун за инфостан, јавно предузеће подноси тужбе за периоде од по неколико месеци, иако би могло то чинити на годишњем нивоу. Тиме се грађанима проузрокују већи трошкови, али нашем законодавцу није стало до проблема грађана, већ се уместо тога бави идејама како би олакшао пословним банкама. Дакле, пљачкај бедне, дај богатима.
Начин за решавање ових и сличних проблема није у реорганизацији судства тако да лиши правде грађане. Ако се суду на тај начин смањи обим посла и дају овлашћења која се могу злоупотребити, тиме се неће добити ефикасније судство већ ће већи број грађана остати без заштите својих права. Растерећење судства треба постићи стварањем погодне друштвене климе и правног система у којем неће бити злоупотреба права и неправде, те ће и грађани стога мање бити принуђени да правду траже пред судом.
Уколико постоји преоптерећеност судства, то само значи да у нашем друштву постоји много неправде и много потребе за судом, пред којим се и даље може колико толико добити правда. Законодавац не решава тај проблем системски већ покушава да игнорише насушну потребу за судом, и да додатно онемогући приступ суду грађанима. Да је законодавцу стало до интереса грађана и ефикасности судства, право решење би у овом тренутку било избор већег броја нових судија, као и судског особља. Тачно је да један судија има много предмета и да судско помоћно особље има превише посла. Али то само значи да је њихов број недовољан за потребе друштва и да треба изабрати још судија и запослити још судског особља.
Међутим, законодавац, односно власт не жели да издвоји средства за то. Да је законодавцу/власти стало до добробити грађана он би запослио и више лекара, особља у здравству, инспектора разних инспекција,радника у јавним предузећима који заиста раде конкретан посао, радника у државној управи који заиста раде на решавању проблема грађана а не на заштити интереса владајуће клике, итд. Овако живимо у земљи где је сваки јавни сервис тако накарадно постављен да је грађанима максимално отежано и практично постоји настојање да грађани своја права не траже и не користе.
Дакле, уместо да се уради оно што би требало, законодавац предлаже да се једноставно сасече приступ судству и правди, који ни сада није ни мало једноставан. Са друге стране, суду се дају прерогативи који би омогућили готово самовољно поступање и велике могућности злоупотребе, а сав посао се пребацује на странке. Не треба ни напомињати да су предложена решења неприменљива и неодговарајућа. Од притиска јавности и струковних удружења зависиће да ли ће законодавац повући нацрт или га изменити на боље.
Напомињем да се у тежњама законодавца не ради само о законима везаним за правосуђе, већ је то тако у свим деловима правног система. У том смислу и наша власт прати глобалне трендове у сузбијању права и слобода грађана и приближавању новим врстама апсолутизма.
Сведоци смо последњих деценија сталног погоршања положаја грађана пред институцијама система, где су увођене разне новине, што само по себи не мора бити лоше, али су као и увек оне увођене без икакве контроле и уз злоупотребе, корупцију, и непотизам. Овај нацрт у случају усвајања би био само још један корак у обесправљењу најширег слоја грађана Србије.
Владимир Живановић, Председник ОО ДЈБ Раковица
Коментариши