Nije prošlo mnogo od javnog iznošenja nacrta zakona o izmeni osnovnog parničnog procesnog zakona, Zakona o Parničnom Postupku, i dobar deo javnosti je već upoznat sa njegovim manjkavostima i nedostacima. Svoj negativan sud o predlogu su već dali stručni krugovi, ali i šire građanstvo. Predložene izmene u ovom katastrofalnom nacrtu pravdaju se navodnom većom efikasnošću i modernizacijom pravosuđa.Kao što je to običaj svake vlasti u Srbiji od vajkada, tako i sada predlagač nastoji da ubedi zainteresovanu javnost da su predložene izmene ustvari odlične, da im se protivnici protive samo iz svog interesa, te nastoji da diskredituje svaku kritiku ma koliko ona bila suvisla.
Predlog donosi mnogo izmena koje bi u mnogome otežale položaj građana pred sudom i gotovo onemogućile pristup pravdi najširem sloju stanovništva. Predlog u suštini predstavlja pokušaj zakonodavca da leči posledicu, a ne uzrok, što nije manir samo ovog predloga već i najvećeg dela zakonskih rešenja celokupnog pravnog sistema.
Samo neke od predloženih novina su: uvođenje principa „kadija te tuži kadija ti sudi“ kod izuzeća sudije i mogućnost zloupotrebe kažnjavanja stranke; obavezna elektronska korespodencija sa sudom i prebacivanje radnji dostave na stranke dok bi sud bio oslobođen najvećeg dela posla; obaveza plaćanja taksi odmah ako želite da uopšte krenete u postupak, inače ostajete bez sudske zaštite; uvođenje pravila da je moguće platiti troškove suprotnoj strani (obično poslovnoj banci) čak i ako ste uspeli u sporu; uvođenje praktično trostepenosti umesto sadašnje dvostepenosti čime bi se znatno produžilo trajanje postupaka; retroaktivna primena zakona što je suprotno ustavu Republike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorima i predstavlja ukidanje pravne sigurnosti.
Kako saznajemo iz obraćanja predstavnika vlasti, zakonodavac vidi problem u tzv. masovnim sporovima, kao što su npr. tužbe radi povraćaja neopravdano naplaćenih troškova obrade kredita od strane poslovnih banaka. Pri tome se previđa sistemski problem, odnosno, zbog čega je uopšte nastala takva klima u državi da su poslovne banke smele i mogle da rade to što su radile a da ih niko ne sankcioniše. Čak je i Narodna Banka Srbije podržavala takvo postupanje banaka, i nakon što su sudovi zauzeli stav da je ono nezakonito.
Ali, sličan problem postoji i kada su u pitanju subjekti bliski državi, kao što su javna preduzeća. Primera radi, ukoliko građani nisu u mogućnosti da plaćaju račun za infostan, javno preduzeće podnosi tužbe za periode od po nekoliko meseci, iako bi moglo to činiti na godišnjem nivou. Time se građanima prouzrokuju veći troškovi, ali našem zakonodavcu nije stalo do problema građana, već se umesto toga bavi idejama kako bi olakšao poslovnim bankama. Dakle, pljačkaj bedne, daj bogatima.
Način za rešavanje ovih i sličnih problema nije u reorganizaciji sudstva tako da liši pravde građane. Ako se sudu na taj način smanji obim posla i daju ovlašćenja koja se mogu zloupotrebiti, time se neće dobiti efikasnije sudstvo već će veći broj građana ostati bez zaštite svojih prava. Rasterećenje sudstva treba postići stvaranjem pogodne društvene klime i pravnog sistema u kojem neće biti zloupotreba prava i nepravde, te će i građani stoga manje biti prinuđeni da pravdu traže pred sudom.
Ukoliko postoji preopterećenost sudstva, to samo znači da u našem društvu postoji mnogo nepravde i mnogo potrebe za sudom, pred kojim se i dalje može koliko toliko dobiti pravda. Zakonodavac ne rešava taj problem sistemski već pokušava da ignoriše nasušnu potrebu za sudom, i da dodatno onemogući pristup sudu građanima. Da je zakonodavcu stalo do interesa građana i efikasnosti sudstva, pravo rešenje bi u ovom trenutku bilo izbor većeg broja novih sudija, kao i sudskog osoblja. Tačno je da jedan sudija ima mnogo predmeta i da sudsko pomoćno osoblje ima previše posla. Ali to samo znači da je njihov broj nedovoljan za potrebe društva i da treba izabrati još sudija i zaposliti još sudskog osoblja.
Međutim, zakonodavac, odnosno vlast ne želi da izdvoji sredstva za to. Da je zakonodavcu/vlasti stalo do dobrobiti građana on bi zaposlio i više lekara, osoblja u zdravstvu, inspektora raznih inspekcija,radnika u javnim preduzećima koji zaista rade konkretan posao, radnika u državnoj upravi koji zaista rade na rešavanju problema građana a ne na zaštiti interesa vladajuće klike, itd. Ovako živimo u zemlji gde je svaki javni servis tako nakaradno postavljen da je građanima maksimalno otežano i praktično postoji nastojanje da građani svoja prava ne traže i ne koriste.
Dakle, umesto da se uradi ono što bi trebalo, zakonodavac predlaže da se jednostavno saseče pristup sudstvu i pravdi, koji ni sada nije ni malo jednostavan. Sa druge strane, sudu se daju prerogativi koji bi omogućili gotovo samovoljno postupanje i velike mogućnosti zloupotrebe, a sav posao se prebacuje na stranke. Ne treba ni napominjati da su predložena rešenja neprimenljiva i neodgovarajuća. Od pritiska javnosti i strukovnih udruženja zavisiće da li će zakonodavac povući nacrt ili ga izmeniti na bolje.
Napominjem da se u težnjama zakonodavca ne radi samo o zakonima vezanim za pravosuđe, već je to tako u svim delovima pravnog sistema. U tom smislu i naša vlast prati globalne trendove u suzbijanju prava i sloboda građana i približavanju novim vrstama apsolutizma.
Svedoci smo poslednjih decenija stalnog pogoršanja položaja građana pred institucijama sistema, gde su uvođene razne novine, što samo po sebi ne mora biti loše, ali su kao i uvek one uvođene bez ikakve kontrole i uz zloupotrebe, korupciju, i nepotizam. Ovaj nacrt u slučaju usvajanja bi bio samo još jedan korak u obespravljenju najšireg sloja građana Srbije.
Vladimir Živanović, Predsednik OO DJB Rakovica
Komentariši