Pandemija iz ugla kamiondžije

Velika “igranka” oko Covid-19, ili ti Korone. To je prvi zaključak koji mi se nameće gledajući svet oko sebe.
Od početka Pandemije, vozim kamion po Evropi, relacija Srbija – Evropa – Srbija. Neki put prođem 2-5 zemlje pa se tek vratim u Srbiju. U protekle 2 godine jedino nisam bio u Švajcarskoj, Finskoj i Rusiji. Poljska mi je naj Istočnija zemlja koju sam posetio.
I svuda potpuno isti scenario, negde malo pre, negde malo kasnije. Svuda su mediji baš ti koji gromoglasno pričaju o opakoj bolesti, i uvek prvi su političari koji je opisuju i daju preporuke. Uvek je tu neki krizni štab koji se sastoji od pola doktora, podobnih sistemu vlasti i pola političara na vlasti. Nekako na javnim servisima se ne može čuti debata u kojoj je zastupljena struka odnosno lekari, mislim pre svega na one koji promišljaju u skladu sa svojim znanjem i zdravom logikom. Ako se i čuju onda su to oni koji slepo slušaju preporuke SZO i vlasti. Jedino gde se može čuti druga strana je Francuska, za njom sledi Italija i donekle Nemačka. Kod nas pak gde god se okreneš samo se preti merama, govori se o brojkama, brojkama, brojkama. Sve je u službi širenja panike. Pitam se šta će Političar u štabu za borbu protiv bolesti. A narod naviknut da sluša i veruje medijima, bar dobra većina, zbunjen, uplašen.
Jedan moj prijatelj trenutno je u izolaciji i njegova žena i sin, srednjoškolac svo troje pozitivni sa temperaturom 37-37,5 i kijavicom. Ćerka negativna sa istim simptomima. Sva sreća pa su zaposleni u državnom sektoru pa će bolovanje biti 100%. A šta sa porodicama koje rade u privatnom sektoru gde uglavnom jedan deo zarade je na crno, u najgorem slučaju ili se isplaćuju dnevnice, ili neki drugi vid zarade. Ja konkretno imam dinarski deo i deo koji dobijam samo kad vozim. Znači ja kao izolovan bih primio znatno manju platu.
Znam slučaj žene koja je bila pozitivna, stavljena u izolaciju i koja je čekala dve noći da joj se pogorša stanje i da počne da se guši. Zamislite koju količinu straha je ona pretrpela jer naravno to je osnovna poruka iz Medija. To je ono širenje panike. Ona sa temperaturom od 37 da se nije javila doktoru, verovatno bi za nekoliko dana spontano ozdravila, kao što smo većina nas tokom svog života iskusili. Ali ona je pretrpela duševnu bol jer su joj Mediji servirali smrtonosnu bolest. Slučajeva običnog gripa i nema ili bronhitisa, kao i običnee Bakterijske upale pluća koju sam nekoliko puta preležao za života. Kada sam davne 1988. bio u vojsci vojnik iz moje spavaone je umro od upale pluća. Pa zar se nije i ranije umiralo? Sada se u medijima predstavlja da kad neko umre u šesdeset ili sedamdeset ili osamdeset godina kao da je to nešto nenormalno. Pa otprilike svaki organizam umire kad istroši svoju životnu energiju, ni pre, ni kasnije i to nema veze sa godinama u kojima je.
Da se vratim svom poslu. Mi vozači živimo i radimo u ne baš normalnim higijenskim uslovima. To znači da ne možemo svako veče da se okupamo, hranimo se uglavnom brzom hranom iz restorana, konzervama, kad se dobije vremena neko i spremi neki ručak. O stresu u saobraćaju da ne govorim, gužvama na putu, posebno oko velikih gradova, na granicama… Dnevno se vozi do 9-10 časova. Kretanje, odnosno pešačenje, nam je jako ograničeno. Život vezan za kabinu kamiona, nekih dva kvadrata. Na parkinzima kad se stane posle vožnje, vikendima, mi se družimo bez distance. Čak se družimo i na relaciji Srbi, Hrvati i Muslimani, nekako ne primetih do sada u mom poslu tu boju nacionalizma.
Ali iako živimo u takvim uslovima ja ne čujem niti vidim da se nešto razboljevamo. Posebno ne od Covid-19. Primer kada su Nemci uveli obavezna testiranja za kamione zimus. Mi, vozači smo bili prinuđeni da stojimo u redu čekajući testiranje po 7-8 sati na minus temperaturi. Konkretno granični prelaz Waidhaus na putu broj 6 između Nemačke i Češke. A za to vreme kolege koje su prelazile na Graničnom prelazu Usti nad Labem broj puta u Češkoj 55 ili ti u Nemačkoj 8 su prolazili bez ikakve kontrole.
E sad ono što je zanimljivo. Recimo samo u Nemačkoj dnevno se kreće oko Milion Kamiona. Pa sad zamislite da je to smrtonosna bolest kako je Mediji predstavljaju koliko bi onda mi vozači bili prenosioci. Koliko Kamiona iz Turske nedeljno krene put Zapadne Evrope i nazad. Ja sam za ovu nedelju prešao 4500km. Bio do Holandije i nazad. Ali Kapitalizmu treba protok robe da bi Kapitalizam živeo i tu bolest staje. Ja mogu bez ikakvih testova proći celu Evropu ali običan Čovek ne. Naši ljudi iz Beča moraju uraditi razno razne testove i platiti to ali mi Vozači ne. Svedok sam na granicama gde kolone Automobila čekaju preglede a mi sa kamionima samo prolazimo.
Radnicima po Evropi je na ime pandemije smanjivana plata, što je preporodilo kapitaliste. Ovde mislim na krupan kapital onaj globalistički što se prostire u više zemalja Evrope. Taj globalistički kapital je po finansijskoj moći prevazišao većinu zemalja.
Kod nas su cene u maloprodaji otišle gore za 30-50% od marta ove godine. Zašto, da li neko zna tačan odgovor.
I nekako mi se nameće utisak da je cilj svega ovog što nam serviraju mediji samo gubitak slobode običnog čoveka i dobitak za globalistički kapital uz pomoć medija i brižljivo servirane priče o smrtonosnoj bolesti koja kosi sve pred sobom.
A ja običan čovek samo želim tu slobodu pa neka sa njom umrem odmah. Jer kavez je kavez pa makar bio i od Zlata. Nekako mi se nameće utisak da se ide na to da se sve zabrani osim rada. Jer meni je dozvoljeno da vozim, vozim, vozim a kretanje mi je uskraćeno jer se brine o meni. A i ako se manje krećem mogu više voziti. I konačno treba sve zaustaviti osim rada za krupan kapital. Živimo u svetu gde je sve podređeno novcu pa čak i ova pandemija.
Dragoljub Cvetković, Dosta je bilo Požarevac