Још почетком 2020. године након добијених информација од грађана, махом пензионисаних војних лица и полицајаца почели смо да пратимо проблеме власника легалног оружја.
14.фебруара 2020. године због алармантног стања током пререгистрације оружја, поднели смо предлог измене закона којим смо хтели да зауставимо тренутно стање тако што смо тражили укидање става 8. у члану 11. – оправдан разлог, који је био повод за одузимање оружја од грађана који га деценијама имају у легалном поседу и нису направили никакво кривично дело у међувремену.
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/2020/269-20.pdf
Наиме у Србији се кроз више измена закона о оружју покушава поправити нешто што није неисправно. Деценијама уназад проценат кривичних дела извршен леганим/регистрованим оружјем од стране власника тог истог оружја је на нивоу 1%.
Уколико неко украде (од власника) оружје које је регистровано те с тим оружјем почини кривично дело, то дело није извршено легалним оружјем јер је од тренутка крађе то оружје нелегално. Оно јесте регистровано али више власник нема посед већ криминалац.
Такође постоје манипулације бројевима у смислу наоружаности грађана, где се на број регистрованог/легалног оружа додаје процењени (по ком основу нико не зна) број нелегалног оружја па се све то дели с бројем грађана. Реално гледано Србија се у овом смислу налази далеко иза многих развијених држава Европе.
У важећем закону постоји низ дискриминаторских чланова на штету честитих – поштених грађана Србије.
Оправдан разлог описан у члану 11. став 8. је бесмислен. Шта је то оправдан разлог је могуће крајње субјективно тумачити. А то онда оставља простор да се људима без икаквог објективног разлога ускрати право. Уколико неко испуњава остале услове из члана 11. нема потребе да га било ко пита за разлог.
Дискреционо право начелника полицијске станице. Након разговора с неколико начелника добили смо објашњење чему служи дискреционо право подложно злоупотреби. Наиме, постоје грађани за које полиција има оперативна сазнања да се баве криминалом односно да су повезани с криминалним круговима али немају кривична дела. Неки су и привођени али на крају ослобођени судским пресудама. Другим речима не пролазе кроз кривичну евиденцију и тиме имају сва права према оружју као и честити грађани. И ето онда се дискреционим правом датим начелницима ПС исправљају грешке тужилаца и судија. Да би се спречиле злоупотребе, дискреционо право се мора заменити са јасним парвилима у ком случају начелник полицијске станице може тражити од суда да ускрати право на оружје.
Ношење оружја за личну безбедност – “чини вероватним да му је лична безбедност битно угрожена или би могла бити угрожена у толикој мери да је за његову безбедност неопходно ношење оружја”. Поново субјективно тумачење подложно злоупотреби где дозвола за ношење представља статусни симбол. Уколико неко ко поседује оружје сматра да треба да га носи, мора да пред комисијом на полигону по IDPA (International Defensive Pistol Association) стандардима постигне дефинисани резултат. Суштина да уколико дође до употребе оружја нема колатералне штете односно да грађанин све време оружјем рукује безбедно према грађанима а да је у стању да одбије напад на себе. Улазити овде у оправдан разлог је поново бесмислено јер што је једној особи прихватљиво другој није. Решење и у овом случају је одлука суда уместо дискреционих одлука припадника МУП-а.
У члану 3. ставови 15. 16. и 17. се морају брисати. Нема потребе дефинисати намену оружја (лична безбедност, ловачко и спортско оружје). У удаљеном сеоском домаћинству ловачка пушка – сачмарица служи на пример за личну безбедност – дивље звери. Међутим да би имали ловачку пушку морају бити ловци а то им на пример није жеља. И онда не могу да набаве ловачку пушку по важећем закону већ да траже набавку пиштоља/револвера где је опет питање оправданости разлога ко и како ће га тумачити. Исто је и са спортским оружјем. Једина разлика је што се на спортско не плаћа порез на оружје а оружје се може користити и за спорт али и не дај Боже за заштиту живота. Закон о ловству дефинише које се оружје може користити у лову тако да је непотребна категоризација у закону. Исто тако постоје правилници у спортском стрељаштву који дефинишу употребу оружја те ни ту не може доћи до злоупотреба.
Одузимање оружја искључиво по одлуци суда а не на основу одлуке службеника МУП-а. Ако МУП сматра да некоме треба одузети оружје, за то мора да се обрати суду.
Коментариши