Još početkom 2020. godine nakon dobijenih informacija od građana, mahom penzionisanih vojnih lica i policajaca počeli smo da pratimo probleme vlasnika legalnog oružja.
14.februara 2020. godine zbog alarmantnog stanja tokom preregistracije oružja, podneli smo predlog izmene zakona kojim smo hteli da zaustavimo trenutno stanje tako što smo tražili ukidanje stava 8. u članu 11. – opravdan razlog, koji je bio povod za oduzimanje oružja od građana koji ga decenijama imaju u legalnom posedu i nisu napravili nikakvo krivično delo u međuvremenu.
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/2020/269-20.pdf
Naime u Srbiji se kroz više izmena zakona o oružju pokušava popraviti nešto što nije neispravno. Decenijama unazad procenat krivičnih dela izvršen leganim/registrovanim oružjem od strane vlasnika tog istog oružja je na nivou 1%.
Ukoliko neko ukrade (od vlasnika) oružje koje je registrovano te s tim oružjem počini krivično delo, to delo nije izvršeno legalnim oružjem jer je od trenutka krađe to oružje nelegalno. Ono jeste registrovano ali više vlasnik nema posed već kriminalac.
Takođe postoje manipulacije brojevima u smislu naoružanosti građana, gde se na broj registrovanog/legalnog oruža dodaje procenjeni (po kom osnovu niko ne zna) broj nelegalnog oružja pa se sve to deli s brojem građana. Realno gledano Srbija se u ovom smislu nalazi daleko iza mnogih razvijenih država Evrope.
U važećem zakonu postoji niz diskriminatorskih članova na štetu čestitih – poštenih građana Srbije.
Opravdan razlog opisan u članu 11. stav 8. je besmislen. Šta je to opravdan razlog je moguće krajnje subjektivno tumačiti. A to onda ostavlja prostor da se ljudima bez ikakvog objektivnog razloga uskrati pravo. Ukoliko neko ispunjava ostale uslove iz člana 11. nema potrebe da ga bilo ko pita za razlog.
Diskreciono pravo načelnika policijske stanice. Nakon razgovora s nekoliko načelnika dobili smo objašnjenje čemu služi diskreciono pravo podložno zloupotrebi. Naime, postoje građani za koje policija ima operativna saznanja da se bave kriminalom odnosno da su povezani s kriminalnim krugovima ali nemaju krivična dela. Neki su i privođeni ali na kraju oslobođeni sudskim presudama. Drugim rečima ne prolaze kroz krivičnu evidenciju i time imaju sva prava prema oružju kao i čestiti građani. I eto onda se diskrecionim pravom datim načelnicima PS ispravljaju greške tužilaca i sudija. Da bi se sprečile zloupotrebe, diskreciono pravo se mora zameniti sa jasnim parvilima u kom slučaju načelnik policijske stanice može tražiti od suda da uskrati pravo na oružje.
Nošenje oružja za ličnu bezbednost – “čini verovatnim da mu je lična bezbednost bitno ugrožena ili bi mogla biti ugrožena u tolikoj meri da je za njegovu bezbednost neophodno nošenje oružja”. Ponovo subjektivno tumačenje podložno zloupotrebi gde dozvola za nošenje predstavlja statusni simbol. Ukoliko neko ko poseduje oružje smatra da treba da ga nosi, mora da pred komisijom na poligonu po IDPA (International Defensive Pistol Association) standardima postigne definisani rezultat. Suština da ukoliko dođe do upotrebe oružja nema kolateralne štete odnosno da građanin sve vreme oružjem rukuje bezbedno prema građanima a da je u stanju da odbije napad na sebe. Ulaziti ovde u opravdan razlog je ponovo besmisleno jer što je jednoj osobi prihvatljivo drugoj nije. Rešenje i u ovom slučaju je odluka suda umesto diskrecionih odluka pripadnika MUP-a.
U članu 3. stavovi 15. 16. i 17. se moraju brisati. Nema potrebe definisati namenu oružja (lična bezbednost, lovačko i sportsko oružje). U udaljenom seoskom domaćinstvu lovačka puška – sačmarica služi na primer za ličnu bezbednost – divlje zveri. Međutim da bi imali lovačku pušku moraju biti lovci a to im na primer nije želja. I onda ne mogu da nabave lovačku pušku po važećem zakonu već da traže nabavku pištolja/revolvera gde je opet pitanje opravdanosti razloga ko i kako će ga tumačiti. Isto je i sa sportskim oružjem. Jedina razlika je što se na sportsko ne plaća porez na oružje a oružje se može koristiti i za sport ali i ne daj Bože za zaštitu života. Zakon o lovstvu definiše koje se oružje može koristiti u lovu tako da je nepotrebna kategorizacija u zakonu. Isto tako postoje pravilnici u sportskom streljaštvu koji definišu upotrebu oružja te ni tu ne može doći do zloupotreba.
Oduzimanje oružja isključivo po odluci suda a ne na osnovu odluke službenika MUP-a. Ako MUP smatra da nekome treba oduzeti oružje, za to mora da se obrati sudu.
Komentariši