Нама слама, њима жито

Према речима Жељка Каитовића, сарадника Института за кукуруз, род кукуруза биће ове године умањен за 60 одсто у односу на 2016. годину, а због суше ће и квалитет бити лошији. Киша која је пала претходних дана не може значајније да поправи стање. Наводњавање је најефикаснија мера, али је реч о озбиљном и захтевног послу који ова држава никада није умела у целости да реализује. Одсуство државне стратегије највише погађа мала сеоска породична газдинства јужно од Саве и Дунава.

Мој комшија Сретен је узоран пољопривредни произвођач и узоран домаћин. Има осам хектара земље, добру шталу са четири краве и дневно млекари предаје око педесет литара млека. Од тога живи његова четворочлана породица. Ове године је посејао шест хектара кукуруза. Намера му је била да на пролеће набави још два уматичена грла расе холштајн и купи апарат за мужу. То би му олакшало посао.

Како се претходних година истрошио на реновирање и опремање штале, овог пролећа је био принуђен да за пролећну сетву подигне пољопривредни кредит код пословне банке. Кредит је са роком враћања од годину дана и скоро безначајном каматом. Брижљиво је припремио свих шест хектара: узорао у касну јесен, пођубрио, потањирао у прави час да затвори влагу, посејао у оптималном року почетком априла, попрскао након сејања, сачекао прве клице радостан и узбуђен, потом прскао још једном, чак и култивирао уз уношење додатне прехране. Све је указивало на добру годину. На наговор једног пријатеља, покушао је да осигура своја улагања, али када је чуо цену и услове које је требало да испуни да би наплатио евентуалну штету, одустао је. Није то било за њега. Пара више није имао, а у „ситна слова на дну уговора“ се није разумео.

Онда је дошло лето и погледи у небо. А из неба ни кап. Његов кукуруз, до тада најбољи у селу, почео је да вене. Лиске су се скупљале и увртале, а туга расла. Знао је Сретен шта то значи. Преживео је то неколико пута. Али, никада до сада није био задужен и никада до сада није толико уложио. Увек је имао други усев из ког је надокнађивао штету. Пропадне једно – успе друго. Данас, када погледа спржене њиве, зна да ове године неће имати шта да бере. У немоћи још већи бес у њему изазива тврдња министра за пољопривреду да ситуација није алармантна. У ушима му данима одзвањају речи министра Расима Љајића, који каже да ће упркос лошим приносима, кукуруза и пшенице бити и за извоз.

Гледа мучени Сретен Дневник свако вече и једину наду види у проглашењу елементарне непогоде. Али, у Дневнику о „њему и његовој муци“ ништа. Министри говоре о сопственим успесима, о почетку изградње четири система за наводњавање у Војводини, о 100 милиона долара кредита од Уједињених Арапских Емирата, али Сретен не живи у Војводини. Он је у срцу Србије, у Посавотамнави! На проширење капацитета је већ заборавио. Пита се: чиме ће прехранити и ово што има? Чиме ће посејати за идућу годину? Како ће вратити кредит? Наравно, на нови и не помишља јер зна да неће ништа добити док не врати стари. Хоће Сретен да врати, али од чега?

Онда се сетио сеоских задруга. Како је то било добро за њега: не подиже кредит, не задужује се за новац, већ робом плати робу. Па и кад се деси оваква година, задруга му помогне: обезбеди му нафту, семе, ђубре. Није мислио о пласману своје робе, знао је све цене унапред, имао је, иако мали, сигурност у пословању. Данас му наплаћују таксу за одводњавање. Какво понижење: одводњавање суше. Уморан од свега, присетио се и да неколико месеци уназад није платио доприносе за пензијско. Немоћан, поставља себи једно те исто питање: од чега? Нико му ништа неће опростити, нико му ништа неће одложити, јер Влада његове земље није рекла да постоји проблем. За десетине хиљада Сретена широм Србије њихова држава каже да не постоји проблем. И то јесте прави проблем. Држава пред њима стоји са испруженом руком, али дланом окренутим на горе. Дланом у који мора да се стави, али из ког се не узима.

О свему је мучени Сретен размишљао и свега се сећао. Сетио се и свог покојног оца који је доживео „принудне“ откупе и „нарезе“, када су сељацима чистили амбаре и магазе, а сељак је, у сопственом бесу и немоћи, могао само да пева: „Друже Тито, друже Тито, нама слама, теби жито…“

Владан Ћосић
члан Главног одбора ДЈБ