Prema rečima Željka Kaitovića, saradnika Instituta za kukuruz, rod kukuruza biće ove godine umanjen za 60 odsto u odnosu na 2016. godinu, a zbog suše će i kvalitet biti lošiji. Kiša koja je pala prethodnih dana ne može značajnije da popravi stanje. Navodnjavanje je najefikasnija mera, ali je reč o ozbiljnom i zahtevnog poslu koji ova država nikada nije umela u celosti da realizuje. Odsustvo državne strategije najviše pogađa mala seoska porodična gazdinstva južno od Save i Dunava.
Moj komšija Sreten je uzoran poljoprivredni proizvođač i uzoran domaćin. Ima osam hektara zemlje, dobru štalu sa četiri krave i dnevno mlekari predaje oko pedeset litara mleka. Od toga živi njegova četvoročlana porodica. Ove godine je posejao šest hektara kukuruza. Namera mu je bila da na proleće nabavi još dva umatičena grla rase holštajn i kupi aparat za mužu. To bi mu olakšalo posao.
Kako se prethodnih godina istrošio na renoviranje i opremanje štale, ovog proleća je bio prinuđen da za prolećnu setvu podigne poljoprivredni kredit kod poslovne banke. Kredit je sa rokom vraćanja od godinu dana i skoro beznačajnom kamatom. Brižljivo je pripremio svih šest hektara: uzorao u kasnu jesen, pođubrio, potanjirao u pravi čas da zatvori vlagu, posejao u optimalnom roku početkom aprila, poprskao nakon sejanja, sačekao prve klice radostan i uzbuđen, potom prskao još jednom, čak i kultivirao uz unošenje dodatne prehrane. Sve je ukazivalo na dobru godinu. Na nagovor jednog prijatelja, pokušao je da osigura svoja ulaganja, ali kada je čuo cenu i uslove koje je trebalo da ispuni da bi naplatio eventualnu štetu, odustao je. Nije to bilo za njega. Para više nije imao, a u „sitna slova na dnu ugovora“ se nije razumeo.
Onda je došlo leto i pogledi u nebo. A iz neba ni kap. Njegov kukuruz, do tada najbolji u selu, počeo je da vene. Liske su se skupljale i uvrtale, a tuga rasla. Znao je Sreten šta to znači. Preživeo je to nekoliko puta. Ali, nikada do sada nije bio zadužen i nikada do sada nije toliko uložio. Uvek je imao drugi usev iz kog je nadoknađivao štetu. Propadne jedno – uspe drugo. Danas, kada pogleda spržene njive, zna da ove godine neće imati šta da bere. U nemoći još veći bes u njemu izaziva tvrdnja ministra za poljoprivredu da situacija nije alarmantna. U ušima mu danima odzvanjaju reči ministra Rasima Ljajića, koji kaže da će uprkos lošim prinosima, kukuruza i pšenice biti i za izvoz.
Gleda mučeni Sreten Dnevnik svako veče i jedinu nadu vidi u proglašenju elementarne nepogode. Ali, u Dnevniku o „njemu i njegovoj muci“ ništa. Ministri govore o sopstvenim uspesima, o početku izgradnje četiri sistema za navodnjavanje u Vojvodini, o 100 miliona dolara kredita od Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali Sreten ne živi u Vojvodini. On je u srcu Srbije, u Posavotamnavi! Na proširenje kapaciteta je već zaboravio. Pita se: čime će prehraniti i ovo što ima? Čime će posejati za iduću godinu? Kako će vratiti kredit? Naravno, na novi i ne pomišlja jer zna da neće ništa dobiti dok ne vrati stari. Hoće Sreten da vrati, ali od čega?
Onda se setio seoskih zadruga. Kako je to bilo dobro za njega: ne podiže kredit, ne zadužuje se za novac, već robom plati robu. Pa i kad se desi ovakva godina, zadruga mu pomogne: obezbedi mu naftu, seme, đubre. Nije mislio o plasmanu svoje robe, znao je sve cene unapred, imao je, iako mali, sigurnost u poslovanju. Danas mu naplaćuju taksu za odvodnjavanje. Kakvo poniženje: odvodnjavanje suše. Umoran od svega, prisetio se i da nekoliko meseci unazad nije platio doprinose za penzijsko. Nemoćan, postavlja sebi jedno te isto pitanje: od čega? Niko mu ništa neće oprostiti, niko mu ništa neće odložiti, jer Vlada njegove zemlje nije rekla da postoji problem. Za desetine hiljada Sretena širom Srbije njihova država kaže da ne postoji problem. I to jeste pravi problem. Država pred njima stoji sa ispruženom rukom, ali dlanom okrenutim na gore. Dlanom u koji mora da se stavi, ali iz kog se ne uzima.
O svemu je mučeni Sreten razmišljao i svega se sećao. Setio se i svog pokojnog oca koji je doživeo „prinudne“ otkupe i „nareze“, kada su seljacima čistili ambare i magaze, a seljak je, u sopstvenom besu i nemoći, mogao samo da peva: „Druže Tito, druže Tito, nama slama, tebi žito…“
Vladan Ćosić
član Glavnog odbora DJB
Mnogo me je pogodio ovaj tekst. Naročito poslednji pasus. Kad samo čovek pomisli šta smo sve u ovoj zelji preživeli, i mi i naši preci! A najgore je što to nikako da se završi i nikako da postanemo normalna zemlja. Koliko ljudi sve ovo odlično zna a ipak su glasali za ovu bahatu vlast, ili nisu glasli ni za koga…?
Ja sam i dalje ubeđen da su izbori namešteni i verujem da će se i svaki sledeći nameštati. Jedino što može da se desi to je da one stranke koje učestvuju u dilu podele vlasti pomrse konce jedni drugima, jer je narod osiromašen pa džaba sve njihove pare, tržni centri…. kad narod ne može više da kupuje kako bi se oni bogatili – očekujmo rat među tajkunima (vladajućom “elitom”).
Novac uvek nadje zajednicki jezik
Odlican tekst, bas tako se danas muci obican mali poljoprivrednik. Vlada prikriva razmere stete a u svemu je podrzavaju mediji koji minimiziraju nastalu KATASTROFU po paora. Pogledajte samo koliko je medijskog prostora dato ovoj nepogodi, ali zato su pune novine o vucicevim slikama. O pravim razmerama ove suse vlada ce da shvati tek kada vidi koliki nam je BDP. Od planiranih 3% do realnih 1,5%. cime smo najgori u celom regionu. Ko zna zbog cega je ovo dobro?
Otac moje majke je zbog prinudnog otkupa morao da proda jedinu kravu a imao je cetvoro dece. Zamerio se komunjari u selu jer se bunio zbog nepravde. Taj covek je umro kao ugledni clan jedne nacionalisticke partije.
Istina ali opet ce velika vecina paora glasati za vlast. Hteli da priznamo ili ne nismo mi kao drustvo spremni da se menjamo sve dok nama na tv pametuju isti ljudi vec 20 god. Realnost je takva braci i sestre. Ja sam otisao iz SRB a vi ako imate vremena boriste se i dalje. Ja nisam vise hteo ni mogao
Sve za kontinuitet nove-stare vlasti. Nista novo. Tako nam je razmisljao i drug Tito zajedno sa svojim politbiroom sredinom 50-ih godina proslog veka u toku sprovodjenja agrarne reforme. Seljacima je delio zemlju sakom i kapom i doziveo kritike svojih blizih saboraca u smislu da preteruje da time jaca privatni kapital. Tito im je podrobnije objasnio strategiju agrarne politike recima. “Njhove su njive,a zito je nase”. Nista novo. Narodni problem je u POLITICKOM KOLABORACIONIZMU nase opozicije prema svakoj AKTUELNOJ VLASTI.
DOSTA JE BILO jalovog opzicionog delovanja,trazimo NESTO NOVO.
Prica o Sretenu je jako “suplja”. Istrosio se na renoviranje stale za 4 krave 🙂 seje 6 hektara kukuruza a nema muzilicu koja kosta 400e nova a polovna i za 200e moze da se kupi (verovatno muze rucno i cela porodica od toga zivi). Za 4 krave je dovoljan 1 hektar kukuruza, pa i previse. Cak i 6 moze sa tim hraniti. Znaci da 5 hektara daje na otkup. Za 6 hektara je potrebna ozbiljna mehanizacija sto verovatno i ima cim toliko seje. A sto se navodnjavanja tice…. Svaki poljoprivrednik je preduzece za sebe. Bilo bi lepo da drzava svima dovede vodu ali to je malo nerealno zar ne? Postoje sistemi pumpe i sl. I kao sto svaki preduzetnik ulaze u svoju opremu, tako mogu i poljoprivrednici. Znam to jer i sam ima 4 hektara kukuruza i verujte, obezbedio sam navodnjavanje bez icije pomoci. Naravno, kukuruz ne ide u otkup vec u ishranu stoke za meso.