Ауторски текст Пољопривреда

Нама слама, њима жито

Према речима Жељка Каитовића, сарадника Института за кукуруз, род кукуруза биће ове године умањен за 60 одсто у односу на 2016. годину, а због суше ће и квалитет бити лошији. Киша која је пала претходних дана не може значајније да поправи стање. Наводњавање је најефикаснија мера, али је реч о озбиљном и захтевног послу који ова држава никада није умела у целости да реализује. Одсуство државне стратегије највише погађа мала сеоска породична газдинства јужно од Саве и Дунава.

Мој комшија Сретен је узоран пољопривредни произвођач и узоран домаћин. Има осам хектара земље, добру шталу са четири краве и дневно млекари предаје око педесет литара млека. Од тога живи његова четворочлана породица. Ове године је посејао шест хектара кукуруза. Намера му је била да на пролеће набави још два уматичена грла расе холштајн и купи апарат за мужу. То би му олакшало посао.

Како се претходних година истрошио на реновирање и опремање штале, овог пролећа је био принуђен да за пролећну сетву подигне пољопривредни кредит код пословне банке. Кредит је са роком враћања од годину дана и скоро безначајном каматом. Брижљиво је припремио свих шест хектара: узорао у касну јесен, пођубрио, потањирао у прави час да затвори влагу, посејао у оптималном року почетком априла, попрскао након сејања, сачекао прве клице радостан и узбуђен, потом прскао још једном, чак и култивирао уз уношење додатне прехране. Све је указивало на добру годину. На наговор једног пријатеља, покушао је да осигура своја улагања, али када је чуо цену и услове које је требало да испуни да би наплатио евентуалну штету, одустао је. Није то било за њега. Пара више није имао, а у „ситна слова на дну уговора“ се није разумео.

Онда је дошло лето и погледи у небо. А из неба ни кап. Његов кукуруз, до тада најбољи у селу, почео је да вене. Лиске су се скупљале и увртале, а туга расла. Знао је Сретен шта то значи. Преживео је то неколико пута. Али, никада до сада није био задужен и никада до сада није толико уложио. Увек је имао други усев из ког је надокнађивао штету. Пропадне једно – успе друго. Данас, када погледа спржене њиве, зна да ове године неће имати шта да бере. У немоћи још већи бес у њему изазива тврдња министра за пољопривреду да ситуација није алармантна. У ушима му данима одзвањају речи министра Расима Љајића, који каже да ће упркос лошим приносима, кукуруза и пшенице бити и за извоз.

Гледа мучени Сретен Дневник свако вече и једину наду види у проглашењу елементарне непогоде. Али, у Дневнику о „њему и његовој муци“ ништа. Министри говоре о сопственим успесима, о почетку изградње четири система за наводњавање у Војводини, о 100 милиона долара кредита од Уједињених Арапских Емирата, али Сретен не живи у Војводини. Он је у срцу Србије, у Посавотамнави! На проширење капацитета је већ заборавио. Пита се: чиме ће прехранити и ово што има? Чиме ће посејати за идућу годину? Како ће вратити кредит? Наравно, на нови и не помишља јер зна да неће ништа добити док не врати стари. Хоће Сретен да врати, али од чега?

Онда се сетио сеоских задруга. Како је то било добро за њега: не подиже кредит, не задужује се за новац, већ робом плати робу. Па и кад се деси оваква година, задруга му помогне: обезбеди му нафту, семе, ђубре. Није мислио о пласману своје робе, знао је све цене унапред, имао је, иако мали, сигурност у пословању. Данас му наплаћују таксу за одводњавање. Какво понижење: одводњавање суше. Уморан од свега, присетио се и да неколико месеци уназад није платио доприносе за пензијско. Немоћан, поставља себи једно те исто питање: од чега? Нико му ништа неће опростити, нико му ништа неће одложити, јер Влада његове земље није рекла да постоји проблем. За десетине хиљада Сретена широм Србије њихова држава каже да не постоји проблем. И то јесте прави проблем. Држава пред њима стоји са испруженом руком, али дланом окренутим на горе. Дланом у који мора да се стави, али из ког се не узима.

О свему је мучени Сретен размишљао и свега се сећао. Сетио се и свог покојног оца који је доживео „принудне“ откупе и „нарезе“, када су сељацима чистили амбаре и магазе, а сељак је, у сопственом бесу и немоћи, могао само да пева: „Друже Тито, друже Тито, нама слама, теби жито…“

Владан Ћосић
члан Главног одбора ДЈБ

 

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

8 Коментарa на "Нама слама, њима жито"

Обавести од
avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Ana
Гост
Ana

Mnogo me je pogodio ovaj tekst. Naročito poslednji pasus. Kad samo čovek pomisli šta smo sve u ovoj zelji preživeli, i mi i naši preci! A najgore je što to nikako da se završi i nikako da postanemo normalna zemlja. Koliko ljudi sve ovo odlično zna a ipak su glasali za ovu bahatu vlast, ili nisu glasli ni za koga…?

Marko M.
Гост
Marko M.

Ja sam i dalje ubeđen da su izbori namešteni i verujem da će se i svaki sledeći nameštati. Jedino što može da se desi to je da one stranke koje učestvuju u dilu podele vlasti pomrse konce jedni drugima, jer je narod osiromašen pa džaba sve njihove pare, tržni centri…. kad narod ne može više da kupuje kako bi se oni bogatili – očekujmo rat među tajkunima (vladajućom „elitom“).

dejan
Гост
dejan

Novac uvek nadje zajednicki jezik

misko
Гост
misko

Odlican tekst, bas tako se danas muci obican mali poljoprivrednik. Vlada prikriva razmere stete a u svemu je podrzavaju mediji koji minimiziraju nastalu KATASTROFU po paora. Pogledajte samo koliko je medijskog prostora dato ovoj nepogodi, ali zato su pune novine o vucicevim slikama. O pravim razmerama ove suse vlada ce da shvati tek kada vidi koliki nam je BDP. Od planiranih 3% do realnih 1,5%. cime smo najgori u celom regionu. Ko zna zbog cega je ovo dobro?

Dragan
Гост
Dragan

Otac moje majke je zbog prinudnog otkupa morao da proda jedinu kravu a imao je cetvoro dece. Zamerio se komunjari u selu jer se bunio zbog nepravde. Taj covek je umro kao ugledni clan jedne nacionalisticke partije.

Dusan
Гост
Dusan

Istina ali opet ce velika vecina paora glasati za vlast. Hteli da priznamo ili ne nismo mi kao drustvo spremni da se menjamo sve dok nama na tv pametuju isti ljudi vec 20 god. Realnost je takva braci i sestre. Ja sam otisao iz SRB a vi ako imate vremena boriste se i dalje. Ja nisam vise hteo ni mogao

drug Luka
Гост
drug Luka

Sve za kontinuitet nove-stare vlasti. Nista novo. Tako nam je razmisljao i drug Tito zajedno sa svojim politbiroom sredinom 50-ih godina proslog veka u toku sprovodjenja agrarne reforme. Seljacima je delio zemlju sakom i kapom i doziveo kritike svojih blizih saboraca u smislu da preteruje da time jaca privatni kapital. Tito im je podrobnije objasnio strategiju agrarne politike recima. „Njhove su njive,a zito je nase“. Nista novo. Narodni problem je u POLITICKOM KOLABORACIONIZMU nase opozicije prema svakoj AKTUELNOJ VLASTI.

DOSTA JE BILO jalovog opzicionog delovanja,trazimo NESTO NOVO.

dejan
Гост
dejan

Prica o Sretenu je jako „suplja“. Istrosio se na renoviranje stale za 4 krave 🙂 seje 6 hektara kukuruza a nema muzilicu koja kosta 400e nova a polovna i za 200e moze da se kupi (verovatno muze rucno i cela porodica od toga zivi). Za 4 krave je dovoljan 1 hektar kukuruza, pa i previse. Cak i 6 moze sa tim hraniti. Znaci da 5 hektara daje na otkup. Za 6 hektara je potrebna ozbiljna mehanizacija sto verovatno i ima cim toliko seje. A sto se navodnjavanja tice…. Svaki poljoprivrednik je preduzece za sebe. Bilo bi lepo da drzava svima dovede vodu ali to je malo nerealno zar ne? Postoje sistemi pumpe i sl. I kao sto svaki preduzetnik ulaze u svoju opremu, tako mogu i poljoprivrednici. Znam to jer i sam ima 4 hektara kukuruza i verujte, obezbedio sam navodnjavanje bez icije pomoci. Naravno, kukuruz ne ide u otkup vec u ishranu stoke za meso.

wpDiscuz