Отимање земље и како се одбранити

Експерти процењују да ће, због растућих потреба за храном и био горивом, велике компаније годишње узимати по шест милиона хектара новог пољопривредног земљишта и то у земљама у развоју, у наредних 15-20 година. Велике компаније су, у циљу преузимања земље, највећи притисак до сада извршиле на владе у Етиопији, Гани, Мадагаскару, Малију и Судану.

Очигледно је да корпорације циљају на државе у којима су власничка права над земљиштем нејасна, слабо заштићена и у којима се ресурсима лоше управља.

Државе које су у проблемима утркују се да корпорацијама ставе на располагање што веће површине земљишта у што краћем року. Апетити инвеститора и жеља власти поменутих држава да апетитима удовоље крећу се од 20% до 50% укупног тренутно расположивог пољопривредног земљишта на њиховим територијама. Заједничко за ове државе је нејасно власништво над земљиштем, лоша законска регулатива и често непримењивање закона.

Када је реч о пољопривреди велике инвестиције нису по правилу и корисније за друштво. Погрешно се верује да свака велика инвестиција у земљиште доноси бенефит. Истраживање Светске банке базирано на 19 случајева преузимања земље показује и супротне примере.

Локалне заједнице су инвестицијом често гурнуте у још гори положај. Инвеститори избегавају ризике ослањајући се на владе поменутих држава како би оне за њих спровеле процес преузимања земље, тј. створиле им услове да до земљишта лакше дођу.

Звучи познато, зар не? Сличност са процесом доношења новог Закона о државном пољопривредном земљишту који се у Србији тренутно дешава је намерна и застрашујућа. Ризици оваквих „влада-инвеститор“ дилова се огледају у све лошијој перспективи локалног становништва кроз умањење шанси за њихов економски напредак, а огромна је и опасност по природно окружење кроз потенцијалне штете у виду загађења и нарушавања еколошке равнотеже.

Српска реалност је нерешено власништво над пољопривредним парцелама, јер процес реституције никако да се до краја спроведе. Постоје парцеле у државном власништву које бесправно обрађују лица у жаргону названа „узурпатори“, јер се државна својина не штити колико би требало. Последњих месеци читамо и чудимо се текстовима који указују на чињеницу да држава нема прецизан попис сопствене имовине.

Примена закона је овде већ хроничан проблем из два разлога. Први је што законе често мењамо, па смо чак и склони да пишемо леџ специјалисе у складу са потребама појединачних инвеститора. Други је постојање читаве класе људи која, уз огромне злоупотребе положаја и зарад стицања страховито велике личне материјалне користи за себе и повезана лица, никада није одговарала. Нерешени имовинско правни односи над земљиштем, узурпација земљишта, немање евиденције државне имовине, лоша и недоследна примена закона особине су горе наведених далеких земаља и волела бих да не могу да кажем да личимо на њих.

Пошто ипак имам основу да ситуацију у Србији сматрам сличном горе описаној, време је да као држава почнемо да примењујемо препоруке стручњака за заштиту од „land grabbing“-а.

Оне су оквирно следеће:

• заштитите права домаћег становништва на земљиште и воду, посебно осетљивих група

• процените утицај инвестиције (социјални, економски, еколошки аспект)

• избегавајте експропријацију као метод долажења до земљишта, наведите инвеститореда се обраћају тренутним власницима

• нека вам приоритет у развоју пољопривреде буде подршка малим произвођачима, па тим путем најпре крените

• осигурајте да читав процес буде транспарентан (јаван). Јавност мора да има увид у сваки документ у поступку.

• потрудите се да сваки поступак следи принципе прописане од стране УНФАО-а (Организације Уједињених Нација за храну и пољопривреду)

Као грађани, препоруке су нам да:

• подижемо свест осталих грађана о њиховим правима и могућностима у овом процесу,

• бранимо интересе грађана пред инвеститором и Владом.

• вршимо процену утицаја инвестиције на судбину локалног становништва и о сазнањима даље извештавамо јавност

• надгледамо читав процес држећи државу на оку

• инсистирамо на транспарентности (јавности, видљивости) поступка

Заштита домаћих пољопривредника од страних и великих компанија у Србији је неопходна.

Први корак који можете да предузмете је да потпишете петицију којом се захтева обустављање поступка давања великих земљишних површина инвеститорима у дугорочан закуп, а на штету домаћих пољопривредних газдинстава, као и распродаје остале државне имовине, инфраструктуре и природних ресурса.

Доста је било тајних уговора!

Петицију потипшите на линку dostajebilo.rs/akcije/poslednji-voz/

Ова два извора су послужила као основа мог текста, па прочитајте више о овој теми на:

• World Bank,“Principles for Responsible Agricultural Investment that Respects Rights, Livelihoods and Resources” (FAO, IFAD, UNCTAD, 2010)

• Land Rush Issue

Светлана Козић, координатор покрета “Доста је било – Саша Радуловић” за Кикинду