Eksperti procenjuju da će, zbog rastućih potreba za hranom i bio gorivom, velike kompanije godišnje uzimati po šest miliona hektara novog poljoprivrednog zemljišta i to u zemljama u razvoju, u narednih 15-20 godina. Velike kompanije su, u cilju preuzimanja zemlje, najveći pritisak do sada izvršile na vlade u Etiopiji, Gani, Madagaskaru, Maliju i Sudanu.
Očigledno je da korporacije ciljaju na države u kojima su vlasnička prava nad zemljištem nejasna, slabo zaštićena i u kojima se resursima loše upravlja.
Države koje su u problemima utrkuju se da korporacijama stave na raspolaganje što veće površine zemljišta u što kraćem roku. Apetiti investitora i želja vlasti pomenutih država da apetitima udovolje kreću se od 20% do 50% ukupnog trenutno raspoloživog poljoprivrednog zemljišta na njihovim teritorijama. Zajedničko za ove države je nejasno vlasništvo nad zemljištem, loša zakonska regulativa i često neprimenjivanje zakona.
Kada je reč o poljoprivredi velike investicije nisu po pravilu i korisnije za društvo. Pogrešno se veruje da svaka velika investicija u zemljište donosi benefit. Istraživanje Svetske banke bazirano na 19 slučajeva preuzimanja zemlje pokazuje i suprotne primere.
Lokalne zajednice su investicijom često gurnute u još gori položaj. Investitori izbegavaju rizike oslanjajući se na vlade pomenutih država kako bi one za njih sprovele proces preuzimanja zemlje, tj. stvorile im uslove da do zemljišta lakše dođu.
Zvuči poznato, zar ne? Sličnost sa procesom donošenja novog Zakona o državnom poljoprivrednom zemljištu koji se u Srbiji trenutno dešava je namerna i zastrašujuća. Rizici ovakvih „vlada-investitor“ dilova se ogledaju u sve lošijoj perspektivi lokalnog stanovništva kroz umanjenje šansi za njihov ekonomski napredak, a ogromna je i opasnost po prirodno okruženje kroz potencijalne štete u vidu zagađenja i narušavanja ekološke ravnoteže.
Srpska realnost je nerešeno vlasništvo nad poljoprivrednim parcelama, jer proces restitucije nikako da se do kraja sprovede. Postoje parcele u državnom vlasništvu koje bespravno obrađuju lica u žargonu nazvana „uzurpatori“, jer se državna svojina ne štiti koliko bi trebalo. Poslednjih meseci čitamo i čudimo se tekstovima koji ukazuju na činjenicu da država nema precizan popis sopstvene imovine.
Primena zakona je ovde već hroničan problem iz dva razloga. Prvi je što zakone često menjamo, pa smo čak i skloni da pišemo ledž specijalise u skladu sa potrebama pojedinačnih investitora. Drugi je postojanje čitave klase ljudi koja, uz ogromne zloupotrebe položaja i zarad sticanja strahovito velike lične materijalne koristi za sebe i povezana lica, nikada nije odgovarala. Nerešeni imovinsko pravni odnosi nad zemljištem, uzurpacija zemljišta, nemanje evidencije državne imovine, loša i nedosledna primena zakona osobine su gore navedenih dalekih zemalja i volela bih da ne mogu da kažem da ličimo na njih.
Pošto ipak imam osnovu da situaciju u Srbiji smatram sličnom gore opisanoj, vreme je da kao država počnemo da primenjujemo preporuke stručnjaka za zaštitu od „land grabbing“-a.
One su okvirno sledeće:
• zaštitite prava domaćeg stanovništva na zemljište i vodu, posebno osetljivih grupa
• procenite uticaj investicije (socijalni, ekonomski, ekološki aspekt)
• izbegavajte eksproprijaciju kao metod dolaženja do zemljišta, navedite investitoreda se obraćaju trenutnim vlasnicima
• neka vam prioritet u razvoju poljoprivrede bude podrška malim proizvođačima, pa tim putem najpre krenite
• osigurajte da čitav proces bude transparentan (javan). Javnost mora da ima uvid u svaki dokument u postupku.
• potrudite se da svaki postupak sledi principe propisane od strane UNFAO-a (Organizacije Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu)
Kao građani, preporuke su nam da:
• podižemo svest ostalih građana o njihovim pravima i mogućnostima u ovom procesu,
• branimo interese građana pred investitorom i Vladom.
• vršimo procenu uticaja investicije na sudbinu lokalnog stanovništva i o saznanjima dalje izveštavamo javnost
• nadgledamo čitav proces držeći državu na oku
• insistiramo na transparentnosti (javnosti, vidljivosti) postupka
Zaštita domaćih poljoprivrednika od stranih i velikih kompanija u Srbiji je neophodna.
Prvi korak koji možete da preduzmete je da potpišete peticiju kojom se zahteva obustavljanje postupka davanja velikih zemljišnih površina investitorima u dugoročan zakup, a na štetu domaćih poljoprivrednih gazdinstava, kao i rasprodaje ostale državne imovine, infrastrukture i prirodnih resursa.
Dosta je bilo tajnih ugovora!
Peticiju potipšite na linku dostajebilo.rs/akcije/poslednji-voz/
Ova dva izvora su poslužila kao osnova mog teksta, pa pročitajte više o ovoj temi na:
- World Bank,“Principles for Responsible Agricultural Investment that Respects Rights, Livelihoods and Resources” (FAO, IFAD, UNCTAD, 2010)
Svetlana Kozić, koordinator pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović” za Kikindu
Srbije nema odavno,kao na ozbiljan,odgovoran nacin uredjene teritorije.To sto se predstavlja kao drzava su interesne pljackaske grupe,koje su se dokopale televizijske moci i tu svoju nezaradjenu i besplatno dobivenu moc bezosecajno primenjuju u pljackaskom pohodu na “zatucanu vecinu”.
Odlicno receno, nista vise ni ne treba reci! Samo se nadam da se nece na tome zavrsiti, tj da ce narod da progleda i trgne iz hipnoze i letargije, vreme je poslednje!