Кад је пред народне посланике дошао Предлог закона о спречавању насиља у породици искрено сам се обрадовала. У последњих десет година у породичном насиљу живот је изгубило око 320 жена и ово је за мене била сјајна вест. Коначно један предлог закона од општег значаја. Коначно ћемо сви заједно, без обзира да ли смо опозиција или позиција, урадити нешто што ће донети добро свима. Коначно ће се расправа водити смислено, без политиканства, вређања, бескрајно дугог реплицирања о свим бившим властима за које смо ми живи сведоци.
Уз ову тачку, на дневном реду налазиле су се и још четири тачке: Предлог закона о изменама и допунама Кривичног законика, Предлог закона о организацији и надлежности државе у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције, затим Предлог закона о изменама и допунама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и на крају, као пета тачка дневног реда, Предлог одлуге о избору председника и чланова Комисије за хартије од вредности.
Истог дана када је стигао предложени дневни ред стигао је и предлог народног посланика Мехе Омеровића, који је између осталог и председник Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова, да се по прве четири тачке дневног реда расправа обједини. Прво што сам се запитала – какве везе има тема спречавања насиља у породици са предлозима закона који се тичу кривичних дела у привреди? Одговор је – никакве.
Друго, забринуло ме је питање да ли се овим обједињавањем маскира на брзину написан, недоречен и пун грешака Предлог закона о спречавању насиља у породици или се маскира и покушава да се провуче нешто веома важно, а везано је за кривична дела у привреди? Одговор је – оба.
Још једна у низу седница по хитном поступку. У прошлом сазиву је по хитном поступку донето 72% закона, а пракса је показала да је сваки осми закон који је донет по хитном поступку прошао кроз различите измене и допуне. Можемо закључити да би нам закони сигурно били квалитетнији и да бисмо имали квалитетнији процес доношења закона да се хитан поступак на овај начин не злоупотребљава. Оваквом злоупотребом хитног поступка унижавају се демократске процедуре како у држави, тако и у друштву.
Зато ми је до дан данас остало нејасно како је Мехи Омеровићу уопште пало на памет да предложи да се расправа о спречавању насиља у породици обједини са кривичним делима у привреди? Добих један одговор од колеге на седници Одбора којим председава, па га сад и цитирам: „У договору са председницом Скупштине сам предложио обједињену расправу.“
Аха… Дакле, мој колега на ову идеју није дошао сам, већ је имао и малу „помоћ пријатеља“. Помоћ је, дакле, дошла директно од особе која се стара и која је одговорна да се спроводе демократски принципи у Народној скупштини Републике Србије. Бићу слободна да изведем закључак да колегиници, која је, истини за вољу, само прва међу једнакима, није стало до демократије иако нас са скупштинске говорнице често убеђује у супротно.
Друго образложење беше и ово: „Због тога што се 25. новембра одржава Конференција о борби против насиља над женама, па да завршимо до тад.“
Нешто мислим да се један овако важан закон не доноси за потребе конференције, већ да бисмо на прави начин решили проблем који постоји на нивоу државе, организације и надлежности државних органа да се жртва породичног насиља благовремено и адекватно збрине и да се заштити.
Добро, макар решисмо и ту мистерију – обједињује се расправа зато што то тако каже председница Скупштине и зато што нам је закон потребан за Конференцију. Хм… Нисам била задовољна образложењем.
Представници Министарства правде додали су још да је све то морало тако бити због Истанбулске конвенције и усклађивања са истом. Веома је важно да подсетимо јавност да је у Народној скупштини Републике Србије ова конвенција ратификована још 2013. године. Шта је спречавало Владу Републике Србије и надлежно министраство да овај Предлог закона дође пред народне посланике од 2013. године до данас? Зашто се након три пуне године о овом расправља по хитном поступку, обједињено са нечим што је неспојиво? Рационално објашњење немам.
Још једном да подсетим на статистику – за сваки осми закон који се донесе по хитном поступку убрзо у скупштинску процедуру стигне и предлог измена и допуна тог истог закона. Да погледамо онда какви су пропусти направљени у Предлогу закона о спречавању насиља у породици и шта смо могли озбиљном расправом и конструктивним амандманима да учинимо како би овај, данас већ усвојени закон, био бољи?
Или да будем још прецизнија – да видимо у ком правцу ће ићи будући предлози измена и допуна свеже, по хитном поступку усвојеног, Закона о спречавању насиља у породици.
Рецимо, у овај закон уведен је појам економског насиља и нама је драго што је и ова врста насиља препозната. Ово је, дакле, добро. Оно што није добро је то што немамо никакво материјално решење за жртве којима су ускраћена средстава за живот или обављање неке делатности. Скупштинска већина и надлежно министраство наиме не сматра да је неопходно финансијски помоћи препознатој жртви породичног и/или економског насиља.
Законом је предвиђена и Група за координацију и сарадњу која ће, између осталог, израђивати и индивидуални план заштите и подршке жртви у чију израду може и не мора бити укључена и сама жртва. Са правом смо се запитали – зашто жртва? Зашто не особа од поверења коју именује жртва? Зашто би жртва била поново виктимизована и пролазила кроз једно од можда најтрауматичнијих животних искустава уколико јој је тешко да у овоме учествује? Нисмо добили адекватан одговор, већина која гласа на звонце није се удубљивала и предлог је одбачен.
Законом је предвиђена и посебна обука за правне и полицијске тимове, али за службе социјалне зштите посебна обука није предвиђена иако су оне у једнакој мери укључене у рад Групе за координацију и сарадњу. Такође, званично у рад нису укључене ни НВО које су до сада дале велики допринос у спречавању насиља у породици. Подсетићу вас да смо прве СОС телефоне и сигурне куће имали управо захваљујући овим драгоценим НВО. Званично, њихово велико искуство неће бити имплементирано у рад државних органа. Остаје нам да се надамо да ће у пракси бити другачије.
Поздрављамо што је овим Законом уведена општа дужност да се насиље у породици пријави, а која се не односи само на државне службенике, већ на све грађане и то тако што се уводе хитне мере заштите жртве од насилника. Међутим, овде смо нишли на једну нелогичност на коју су нам указале чланице Аутономног женског центра.
Предлог Владе Републике Србије био је да се у члану 194 Кривичног законика став 5. избрише и то је довело до једног својеврсног апсурда – због усаглашавања са Истанбулском конвенцијом смањили смо постигнути ниво правне заштите жртве, а да то нисмо морали. Индиректно је, дакле, послата порука насилницима да ће их држава од сада блаже кажњавати.
Много нам је засметало и то што се из евиденције подаци о насилницима бришу након само 5 година. Шта ако насилник понови насиље након 7 година? Шта ако није више иста жртва насиља? Да ли ће бити третиран на суду као насилник који насиље чини по први пут? Од представника Министраства правде добила сам два различита одговора.
Први одговор сам добила на седници Одбора и отприлике је гласио овако – зато што би тада било потребно да се измени више закона како би се ово и са њима ускладило. Мислим се…па шта? То и јесте наш посао – да постојеће лоше праксе мењамо како би нам закони били бољи и ефикаснији.
Други одговор сам добила током расправе у начелу – да је на предлог Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности овај рок сведен на 5 година.
Ово су само неке од важних ствари које бих издвојила као нешто за шта могу рећи да није било политичке воље да се Предлог закона о спречавању насиља у породици побољша, да буде ефикаснији и квалитетнији. Поново је владајућа већина гласала на „звонце“. Ми смо остали уздржани јер нам је несхватљиво декларативно залагање већине у борби против насиља у породици. Не може се обједињено расправљати и на „звонце“ гласти када су овако важне теме на дневном реду Народне скупштине.
Поред свега овога, нејасно ми је да су у Образложењу Предлога закона о спречавању насиља у породици у потпуности изостављени статистички подаци и примери из праксе који би додатно појаснили зашто су одређени чланови Предлога закона написани баш тако како су написани и на основу чега Влада РС мисли да су оваква решење најбоља.
У прилогу овог текста налазе се сви наши амандмани којима смо покушали да уредимо или побољшамо један овако важан Закон и не само овај, већ и све остале који су се налазили у обједињеној расправи на Четвртој редовној седници Народне скупштине. Осим једног амандмана колегинице Бранке Стаменковић, који се односио на грубу омашку у члану 19. Предлога закона, Влада Републике Србије усвојила је још само један амандман колеге др Душана Павловића којим ће се и суштински побољшан члан 35. Закона о спречавању насиља у породици. Сви остали амандмани посланичке групе Доста је било су одбијени.
Татјана Мацура
народна послница
чланица покрета „Доста је било“, Земун
Поштована г-ђо Мацура,
ма колико се ДЈБ и парламентарна опозиција трудили у Скупштини, СНС је нетолерантна странка, која не жели да чује глас који је супротан њиховим идејама и схватају га као напад на њих. Пошто не могу да истрпе критике, склони су вређањима, понижавању, омаловажавању, заобилажењу истинитих чињеница и неистинитим грубим тврдњама. С тим се морате “помирити” да су они такви, и да они не умеју културније. Огроман број њих је у општем смислу полуобразован, или са купљеним дипломама неких приватних универзитета. Шта вас чуди када је председник ове државе стекао диплому високе стручне спреме под врло сумњивим околностима, и да је као високо образован човек на прослави у Грчкој повезао силе тројног пакта са њиховим учешћем у Првом светском рату! Довољно се сетити њих док су били СРС и тоталних глупости које су радили док су били опозиција.Они никако не могу да схвате да је основни задатак опозиције да критикује власт. Такво је њихово схватање демократије. Сваку критику схватају као напад на СНС, а поједине критике и претње уставном поретку и дестабилизацију земље! То су најобичнији букачи, које запад подржава, јер увелико обављају послове у складу с њиховим интересима. Када г. Вучић буде “завршио посао запада”, биће одбачен од стране тих истих, у то нема сумње.
С поштовањем,
мр. Душан МАРКОВИЋ, дипл.ел.инж
IEEE-BTS 92077251, AES 36871.
члан ДЈБ
Tekst je odličan kao i komentar kolege Dušana.Nažalost,sasvim slučajno i “lukavstvom” a ne nekom preteranom inteligencijom je ova grupa priučenih foliranata uspela da podkupi skoro sve medije u Srbiji i da dobije naklonost ogromnog broja ljudi u Srbiji.Ljudi glasaju u strahu,bezvoljni su i izmanipulisani više puta do sada od strane velikih DOS-ovaca, a i veliko patriotskih stranaka u Srbiji, koje su za članove imale veliki broj ljudi koji je vodjen pohlepnošću izdao ovu zemlju.SNS ne bi imao ovoliku podršku glasača u Srbiji da nisu, upravo kako je Dušan opisao u poslednjem komentaru ,da nije bio potpomognut zapadnoevropskim prljivim centrima moći koje žele da ostvare svoje više ciljeve.Dakle članovima DJB neće biti lako ni malo da pokrenu utučene gradjane.Ali samo napred….
Ne vredi menjati zakone, kada iste nema ko da primenjuje. Naprimer, donet je zakon o zabrani pušenja, ali se uopšte ne primenjuje. Ove godine je poginulo preko 300 ljudi u saobraćajnim nesrećama, a u Beogradu prošle godine preko 100. Šta bi se dobilo da se promeni zakon o bezbednosti saobraćaja. Ništa. Ministar policije je povodom toga izjavio da ne treba kontrolisati saobraćaj, već da vozači sami uvide da moraju poštovati propise. Ovakvih lažnih doktora imamo mnogo u vlasti. Treba menjati politički sistem, a ne zakone.
Poštovani DJB,
izvinjavam se što se ne držim teme, ali dogodilo se nešto veoma važno, a tiče se takođe političkog uništavanja…
Noćas su na KDS-u čiji je vlasnik Željko Mitrović isključeni programi B92, B92 info, Prva i Happy, tako da od danas veliki broj građana nije u mogućnosti da prati ove programe.
Molim vas za saopštenje na ovu temu, kao i za dodatne informacije, jer trenutno ni na B92 sajtu ne postoje objave na ovu temu.
Hvala i srdačan pozdrav