Видосав Стевановић рођен је 27. јуна 1942. у Цветојевцу поред Крагујевца „под немачком окупацијом и владом националног спаса, у породици средње сиромашних шумадијских сељака“. У част Видовдана – у чијем се имену крије остатак старог бога Свантовида или Белог Вида, заштитника рата и сунца – на крштењу је добио име Видосав. Тих дана почеле су битке код Бир Хакима и Севастопоља, ратна срећа прешла је на страну Савезника, цивилизовани свет је за мало избегао катастрофу. Видосављев отац Драгомир, борац XВИИ источнобосанске ударне дивизије, теско је рањен у селу Сијековац поред Бијељине, умро је у сомборској војној болници на дан победе. После пропасти колективизације деда Рајко је Видосава послао у Крагујевац на школовање. „Срећом, био сам нејак, болешљив и неспособан за сеоске послове. Привлачиле су ме светлости градова који постадоше и остадоше моје доживотне љубави.“
Крагујевац је напустио осам година касније, са свескама пуним стихова, прозних скица и есеја и одлучан да постане писац. У Београд је стигао на дан кад је почињала Прва конференција несврстаних. „Био је то мој изабрани град и пре него што сам га видео, зато ми није сметало оно што сам видео. Остао сам у њему тридесет година.“. Студирао је стоматологију, разболео се и, оздравивши, одлучио да студира књижевност. „Мало касније напустио сам школску књижевност да бих се читавим бићем посветио правој књижевности. Нисам је сматрао занимањем већ позивом, вештином која замењује религију, политику и стварни живот. Неколико година био сам у прилици да бедом и лишавањем плаћам и доказујем то уверење себи колико и другима.“ Излазак прве књиге приповедака „Рефуз мртвак“ 1969. у „Просвети“ одредио му је живот за много година. „Имао сам успеха, добио сам три значајне награде, нашао сам се у вртлогу полемика и постао жртва две дисквалификације: да сам родоначелник „црног таласа“ и да сам започео такозвану „стварносну прозу“.
Оба израза су књижевно бесмислена али беху добра батина за смиривање непослушног писца.“
Већ тада је за своју прозу користио израз „фантастични реализам“, скован према познатој реченици Достојевског да „ништа није фантастичније од стварности“. „Користим га и данас и сматрам да обухвата све разнолике типове проза у којима сам се огледао. Тај израз су прихватили сви критичари који су се бавили мојим књигама, осим београдских.“
Против Видосава је у то време започет судски процес који је трајао шест година. Није ни ослобођен ни осуђен; процес је застарео.
Захваљујући клими отворености и толеранције, коју су ширили политичари што их називамо „српски либерали“, запослио се у „Просвети“, највећој издавачкој кући у Југославији. „Будући да већ бејах искључен из јавности, добро сам изучио издавачки занат: та нова страст касније је боље послужила мојим колегама него мени.“
Крајем седамдесетих година – следбеници „српских либерала“ поново су држали важна места у политици и покушавали демократизовати склеротични једнопартијски систем – поново је понегде и у неким медијима пуштан у јавност. „Државна телевизија сачувала ме је на црним списковима до данас.И чини се да то ником није чудно, осим мени.“
Као директор и главни уредник БИГЗ-а од 1982. успео је ову кућу спасити од пропасти и довести међу најбоље у Југославији. Тај успех претворио се у нешто напорније: ондашњи републички врх одлучио да је исту ствар мора урадити у „Просвети“ која се тада налазила у кризи.
„Поновио сам и напор и резултате, све је кренуло како треба, али сам две године касније морао поднети оставку и дати отказ истог дана. Другарица Марковић, супужница победника на Осмој седници, пружила је преко својих миљеника канџе према мом предузећу. Нисам могао присуствовати уништењу куће коју сам толико волео.“Две године потом био је саветник у сарајевској „Свјетлости“. У Сарајеву су му 1989, године други пут изашла Сабрана дела. „Увидевши да националисти по сваку цену хоће рат, поднео сам оставку и отишао из града који ће ускоро постати жртва најдуже опсаде у двадесетом веку.“
Ангажовао се малобројној у групи интелектуалаца који су се борили против Милошевића и његове политике националних подела, мржње и ратова. Резултат тога су „Независни писци Југославије“ 1989. и „Београдски круг“ 1991.
На дан пада Вуковара са породицом смо напустили умирућу Југославију, почетак рата у Босни дочекали смо као прогоњени егзиланти у Атини. Уз помоћ пријатеља напустили смо Мицотакисову Грчку, сачувавши у срцу ону другу, храбру у слободарску.
Први напад на Сребреницу 1993. затекао је Видосава у Паризу где је стигао за својим књигама из трилогије „Снег и пси“. „Традиционална земља дочека још једном је показала снагу своје традиције, допустила ми је и да доведем ближње, Марију и најмлађег сина Стевана. Старији синови су одлучили остати у Србији и борити се за слободу. Петог октобра 2000. мислили су да су успели. Захваљујући напорима Милошевићевих настављача, данас сва тројица мојих синова живе у иностранству.“
Прикључио се Ивану Ђурићу и Покрету демократских слобода који је покушавао уједнити демократске снаге на сцени Милошевићеве „скраћене Југославије“. Врата канцеларија демократске Европе остала су затворена за двојицу српских дисидената, неке од њих су безмало отворено подржавале Милошевића кога су после дејтонског споразума 1995. прогласиле „гарантом стабилности на Балкану“. „Још увек се дивим безочности те глупости чије последице још трпимо.“
Крајем 1996. вратио се у земљу, прикључио се демонстрантима у Крагујевцу, заједно смо опколили и освојили РТВ Крагујевац чији је директор Видосав постао на неколико месеци. „Увидевши шта се догађа у опозицији – била је само једно одељење Милошевићевог режима и последња линија његове одбране – одлучио сам отићи поново у Француску и затражити политички азил. Не могу да замислим недостојнију смрт него ону од руке неког шешељевца.“
Документа политичких азиланата носили смо док нисмо постали грађани Француске. „Као и сви људи са ових простора, носим у себи неколико идентитета – Шумадинца, Србина, Југословена, Балканца, Француза, Босанца, Европејца и грађанина света – и због тога се сматрам богатијим и слободнијим него раније.“ Објавио је „Милошевић, један епитаф“ пре пада српског председника, та „проклета књига без правог краја“ у разним је верзијама објављена на више језика.
„У тајним катакомбама београдске чаршије осуђен сам због тога на духовну смрт. Аутоцензура ради против мојих књига тврђе и успешније него некада цензура.“
У то време добија француско одликовање “Цхевалиер де л’Ордре дес Артс ет дес Леттрес”. Ниједан српски медиј није то забележио.
Године 2004., гоњен потребом за својим језиком, напустио је Париз и дошао у Сарајево, град-симбол, ја сам га пратила као и у три и по деценије нашег досадашњег живота. Из солидарности са мултиетничком Босном и њеним жртвама у рату „који Србија није водила“ узели смо и босанско држављанство.
Године 2007. постао је пензионер и вратио се у кућу на брду поред Крагујевца у којој се налази његова библиотека. Живи повучено, избегава јавност и медије, повремено путује. Ради на неколико рукописа које одавно носи са собом. Одбија политичко ангажовање. Преко лета му долазе синови, пријатељи из иностранства, читаоци.
Захваљујући напору општине Крагујевац, и издавачкој кући “Кораци”, његове се књиге се од те године могу наћи у српским библиотекама и књижарама, мада не у свима.
Године 2009. са групом Видосављевих читалаца на нашем сеоском имању основала сам “Клуб Видосав” који разноврсним програмима привлачи посетиоце и радозналце. У њему се сада налази и стална изложба Видосављевих књига на српском и на другим језицима под називом “Књиге којих нема”.
Уз помоћ пријатеља и читалаца Видосав све време води борбу против цензуре. “Те утваре прошлости код нас има свуда, ваљда зато сви тврде да је нема.” Понекад има успеха у тој борби.
Године 2010. “Службени гласник” објавио је његов “Дневник самоће” 1988-93. који је изазвао доста гнева и привукао знатан број читалаца. Објављивањем романа “О местима тужним и дубокој ноћи” Графички атеље Дерета почео је издавање његове Изабране прозе у четири књига.
Половином 2011. изашла је монографија “Видосав” која обележава педесет година књижевног рада мог супруга.
„Шта ће даље бити?“, питам понекад. „Ако успемо спречити да се понови оно најгоре из ближе прошлости, намеравам овде и остати.“ каже Видосав. „Ако се то најгоре догоди, свеједно ми је: иста се борба не може водити два пута.“ И додаје: “Шта год да се деси, биће грађа неке будуће књиге.”
Марија Васиљевић
Коментариши