Врачар – престиж у облику градилишта

Када је 1879. године Франсис Макензи купио парцелу земљишта (тада на рубу града) између данашњих Његошеве улице, Трга Славија и Светосавског платоа, изделио је и просекао праволинијским сокацима, претворивши је у плацеве које је засебно продавао, судбина Врачара у знатној мери била је одређена. На празном простору одједном су почеле да ничу породичне куће, ушушкане у зеленилу својих дворишта, које су власницима пружале мир, али истовремено и гушт градског живота. Дуго времена, Врачар је имао репутацију места примамљивог за живот, имиџ престижа, да би пре двадесетак година ту благодет „препознале“ локалне и градске власти, те разни сумњиви инвеститори. Све то на штету комфора његових житеља.

Врачар је претворен у градилиште. Ипак, не гради се оно за чим велика потреба постоји – нови вртићи и дечја игралишта, не ничу простори за рекреацију и зелене површине. На Врачару се “рађају” само стамбене зграде. Улице постају кланци утиснути између стамбених зграда у којима, уместо дворишта с породичним кућама, израњају “тесне” грађевине. На простору где је живела једна породица, сада ће живети њих петнаестак. Градске и општинске власти не реагују на начин на који то чине власти у уређеним европским градовима. Уместо тога, они које бирамо да брину о нама и нашем животном простору, праве дилове са инвеститорима, постајући богатији за нове квадрате стамбеног простора, “бесне” аутомобиле и сл.

Сва брига власти за житеље Врачара свела се на исцртавање паркинг места и уградњу сензора не неким од већ постојећих паркиралишта. О градњи нових паркинг места и гаража, а то је оно што због споменутог бујања станоградње постаје дубока рана Врачара, нико и не размишља. Уз то, пре извесног времена продат је простор на коме се налазио “Депо”, тржни центар који је изгорео у пожару. И на том месту, наравно, “исклијаће” стамбено-пословни комплекс.

Да ли је Врачару, као и Београду, заиста потребно додатно ширење? Мислимо да је уређивање потребније од ширења. Наиме, било би лепо и корисно да се простор “Депоа”, површине 4.300 метара квадратних, преуредио у мањи парк, у којем би наши старији суграђани могли да се друже или одиграју партију шаха. Или се, пак, могао искористити за пристојну и у амбијент уклопљену гаражу, која би била уступљена на коришћење станарима околних врачарских улица.

Да ли ће се део од 4.150.000 евра, за колико је продат простор „Депоа“, уложити у нешто што би користило становницима Врачара? У градњу новог вртића? У уређивање парцеле поред терена фудбалског стадиона „Обилић“, зарасле у коров, да би се направила атлетска стаза за Врачарце (као што на Звездари постоји „Олимп“)? У проширење неког од постојећих или прављење новог парка? У откуп неколико кућа (уместо инвеститора) да би се на тим локацијама направио пристојан паркинг простор?

Сва је прилике да ће се део тог новца потрошити за организовање „бесплатних“ екскурзија за наше старије суграђане (иста власт, од пензија у протеклих пар година узела је толико да им може организовати летовање и зимовање, не само екскурзије!), које се планирају у сусрет предстојећим градским изборима. Сва је прилика да ће отићи на „бесплатну“ школицу спорта коју за децу у врачарским вртићима организује приватна клиника „Физиоцентар“ у договору са Општином Врачар. Заправо, све ће то бити плаћено НАШИМ новцем. Непознаница је само у чијем џепу ће он завршити.

Суграђани, неодговорношћу и себичношћу локалних и градских власти у протеклих двадесет пет година, Врачар је на путу да од престижног места постане део града чији ће се житељи са носталгијом сећати старе славе. Зар ћемо то дозволити? Зар ћемо разочарани одустати од борбе за уређенији и хуманији Врачар? Постоје вредности за које се вреди борити по сваку цену, вредности које животу дају смисао.

Хајде да заједно покушамо да учинимо нешто добро за Врачар! Одазовите се на позиве које ћете ускоро добити од чланова покрета „Доста је било – Врачар“, јер ми од борбе нисмо одустали. Посетите нас у нашој канцеларији (Максима Горког 20) и изнесите нам проблеме са којима се сусрећете у свом крају. Ову битку морамо изнети заједно и морамо веровати да је могуће живети достојанствен живот, за који смо већ заборавили како изгледа.

Радомир Мркић
Доста је било Врачар