Погледајте представљање и говор Сање Мајдак, чланице тима за Београд и ОО ДЈБ Палилула, дипломиране професорке енглеског језика са више од 20 година искуства у просвети и мајке двоје деце.
У Доста је било учланила сам се 4.4.2014. године. Дуго сам размишљала да ли да стојим са стране, да разговарам са својим пријатељима о томе како нам најдражи одлазе у неке друге земље, како смо ми закаснили, али како морамо барем децу да ишчупамо одавде.
Много сам времена провела чекајући испред шалтера да бих добила одговор како ми фали један папир. Сваки почетак школске године дочекала сам размишљајући да ли цу успети да спремим децу за школу а да не подигнем кредит или уђем у минус.
Толико пута ме је било стид људи који воде ову земљу и који нас представљају у свету. Толико пута сам се свађала са телевизором и застајала испред киоска згранута насловним страницама дневних новина.
Нису ме сви разумели. Неки су ме питали засто се не учланим у владајуцу странку јер бих на тај начин могла да остварим неке привилегије за себе, да дођем до бољег посла. Моји најближи су били забринути јер у земљи где важи правило ако ниси са нама, наш си непријатељ, није паметно бити са друге стране. Нисам могла.
Прво сам се везала за програм и принципе. Желим правну државу. Желим да Србија постане земља у којој се лепо и радо живи. Потребни су ми независни и слободни медији. Желим да се укине партијско запошљавање како би моји пријатељи са завршеним факултетима почели да раде послове за које су се школовали а које су им узели партијски кадрови са купљеним дипломама. Желим да моја деца уместо новогодишње расвете добију бесплатне уџбенике.
Желим уређене паркове, више зелених површина и бициклистичких стаза. Желим да улице у мом крају буду чисте и уредне. Не желим више да на посао путујем сатима разовареним улицама.
Онда сам се везала за људе. Добре, поштене паметне, кредибилне, насмејане. Људе који су у целу ову причу ушли срцем и са жељом да уреде ову несређену и уништену земљу. Људе који подржавају и деле праве вредности. Везала сам се за њихове осмехе и наду у очима да неће увек бити овако, да ми нисмо ово заслужили, да мора да буде боље јер Доста је било.
Имам 44 године, два сина, две дипломе, породицу, посао и пријатеље. Али немам више времена да чекам бољи живот који нам сваке године обећавају.
Коментариши