Кад ти кажу да је немогуће

Још једну годину остављамо иза себе. Иза нас је дугачак пут испуњен успесима, полетима, али и болним падовима који су нам пружили драгоцене лекције.

Радовали смо се доласцима изузетних људи који су се одлучно прикључили борби коју водимо – људи који су слични, а којима је заједничко да им је свега доста и да су одлучно решили да се боре за будућност о којој дуго сневају.

Прошли смо кроз бројне тренутке размишљајући како победити у борби у којој су судије наметнуте и уцењене од стране оних против којих се боримо. Преиспитивање у тако непоштеној борби је одлика одговорних и пристојних људи. И није постојао ниједан  тренутак за предах. То је искусио свако ко се борио у великим и дугим биткама и који је након победе сматрао да му је дужност да и друге обучи, припреми и објасни каква је то борба и колико дуго траје.

Многи су говорили да унапред одустанемо, да се ова разјарена неман не може победити, да смо мали, ситни, немоћни, да нам је оружје слабо, да ћемо улудо изгинути и да се баш ништа не може променити јер су неки и пре нас говорили о променама.

Међутим, они нису покушали да их спроведу. Међу њима је сада огроман број оних који нам говоре да је немогуће ово што ми покушавамо.

И у свој тој заглушујућој буци и речима које нису успеле да нас поколебају, знали смо само једно – да је немогуће и недостижно само онима који у то покушавају да нас увере.

Знали смо да величина циља – промена система, ка коме смо се усмерили захтева огромну снагу и велику жртву. Свесни смо да тај циљ, честит, исправан, највреднији и најхуманији, захтева и условљава исту такву борбу колико год да се људи плаше. Ипак, храброст не представља одсуство страха, већ одлучност да упркос страху морате ући у борбу.

Ми смо људи који верују да немогуће може да постане могуће, који нису поклекли при повицима да су сви исти, да је на овим просторима увек овако било и да се никад, баш никад ништа неће променити. Ми смо они који не пристају на било шта мање од праведног и хуманог друштва у коме важе једнака правила за све.

Боримо се да закон буде изнад свега, да не постоје заштићени и од закона ослобођени.

Крчимо пут ка промени система, у коме се корпуција санкционише, у коме државу воде поштени и честити људи. И знамо, силно смо уверени да сви заслужујемо хумано и праведно друштво, да у њему живимо, развијамо се и остварујемо снове од којих ће овa земља имати корист.

Верујемо да не постоји никакав већи патриотизам од тога – желети и чинити добро својој земљи и њеном народу.

Међутим, ову борбу не можемо водити потпуно сами. Сањајући овај достижан сан, уместо жеље у поноћ обећајмо себи да ћемо у следећи круг овог дугачког путовања ући још одлучнији, још јачи, још спремнији и још храбрији. Да нећемо склањати поглед и жмурити пред неправдом, криминалом, корупцијом, већ на њих указивати, јер то јесте дужност сваког човека који себе сматра исправним човеком. Јер ово је наша земља, а не њихова држава!

Желимо свима нама што више пркосних корака, оштрих речи и аргумената, али и одлучних поступака на које ћемо једног дана, кад се осврнемо иза себе, гледати с поносом.

И упамтимо, не постоји немогуће тамо где су циљеви узвишени, тамо, где се деценијама чекају и сањају снови о њима.

Желимо вам пуно храбрости и среће у Новој 2018. години јер она прати храбре, бескомпромисне и упорне. Желимо вам да будете и ви део нас, да верујете да немогуће може постати могуће, да будете поносни на своје поступке и на пут који смо до сада прешли као и спремни на борбу која нас тек очекују.

Срећна вам Нова 2018. година са жељом да живимо у Србији у којој се лепо и ради живи.

Др Ана Стевановић, народна посланица у Народној Скупштини Републике Србије,
Милан Поповић, члан главног одбора и
Мирослава Миленовић, заменица председника Доста је било