Blato

Evo konačno sam dogurao i do  špijuna. Alal mi ćufte.

Deca mi kažu: koji si ti bedni špijun kada su te otkrili nakon tri meseca. Balkanski izgleda.

Pre špijunske afere, sam izgleda zaradio silne pare u stečajevima. Pouzdano najavljuje niko, niko iz pouzdanih izvora, a prenose iste ugledne novine. Prvo je jednopartijska državna agencija, sramota za termin institucija sistema, objavila pogrešne naduvana podatke, pa su onda i ti takvi pogrešni podaci pogrešno sabrani i interpretirani. Nešto kao onih 1000 evra za akcije po građanu. Deca me pitaju: ćale, gde su pare?

Troškove stečajnog postupka uključujući i upravnika i njegovu nagradu ne plaća država, nego poverioci. Poveriocima je u interesu da naplate što više od svog potraživanja i procent onoga što u njihovo ime naplati upravnik ide kancelariji upravnika. Na primer, ukoliko poveriocima za naplatu ostane preko 1 milion evra, nagrada za upravnika je 28.100 evra uvećna za 0,5% na iznos preko 1 milion evra. Kako je iznos nagrade fiskan, u interesu stečajnih upravnika je da postupci traju što kraće. Ukoliko postupak traje godinu dana, za naplatu od 1 milion evra, nagrada iznosi oko 2.400 evra mesečno bruto. Ukoliko traje dve godine, 1.200 evra mesečno bruto. Itd.

Ja bih voleo da sam zaradio stotine hiljada evra. Jer bi to značilo da sam i poveriocima naplatio desetine miliona evra. Ali na žalost nisam. O tome šta je posao stečajnog upravnika sam pisao 2011.godine.  Kancelarija stečajnog upravnika je privatan posao, baš kao i advokatska kancelarija ili konsalting agencija. U tom tekstu sam između ostalog pisao i o mojoj kancelariji za vođenje stečajnih postupaka. U njoj je radilo 10 zaposlenih, od kojih 8 sa završenim fakultetom. Daleko najveći trošak kanclearije su plate zaposlenih. Oko 95%. U većini stečajeva nema novca ni za osnovne troškove vođenje stečajnih postupaka. Tipično, ako neka kancelarija vodi 10 stečajeva, u njih 6 ili 7 uošte nema novca za bilo kakve troškove, a stečajevi moraju da se vode. Pre preuzimanja nove dužnosti, moja kancelarija je vodila 7 postupaka. Od njih 7, u dva je primala naknadu, dok je 5 vodila bez naknade bilo kakvih troškova. To je jednostavno priroda posla. Bilo novca ili ne, postupak mora da se vodi.

Stečajevi traju dugo zbog nerešenih imovinsko pravnih odnosa, upravnih postupaka i parnica koje traju godinama. Stečajni posao se završi u prvih 3 do 6 meseci. Od stečajeva sam za 6 godina zarađivao u proseku nešto nešto manje od dve prosečne plate u Srbiji mesečno. Kada se plate porezi i doprinosi, meni je neto ostalo oko 8.500 evra godišnje, odnosno 700 evra mesečno. Znam, bilo mi je teško da potrošim ove silne pare za 6 godina i prirodno je da sve to izaziva sumnju. U uglednim novinama i kod poštenih političara.

Pored kancelarije stečajnog upravnika, bavio sam se i pružanjem konsalting usluga i od toga sam u stvari najviše i zarađivao. Radio sam razne studije za EU, OEBS, USAID, Naled, GIZ. Savetovao sam i banke oko NPL-ova. I Hypo banka ne da nije najveći poverilac Šećerane, nego nije uopšte poverilac Šećerane. Toliko o toj laži. U poslednjih 5 godina sam bio i finansijski ekspert tužilaštva i policije za stečaj i berzu. Radio sam i na više predmeta radnih grupa za 24 sporne privatizacije.

Svoj udeo u konsalting biznisu sam poklonio supruzi, koja je i onako bila suvlasnik, odmah nakon stupanja na dužnost. Nisam preneo upravljačka prava, nego sam poklonio udele. Zakon to naravno ne zabranjuje. Agencija za borbu protiv korupcije je dala saglanost na taj poklon. Drugu imovinu na moje ime osim tih udela nemam. Ja znam da ima raznih Čvorovića kojima je i to kako moja porodica raspolaže sa imovinom sumnjivo, i zašto nemam još nesto na svoje ime i ostale tabloidne budalaštine. Ne mogu da im pomognem. Treba da se leče. Toliko o tim glupostima.

Srbija se već godinama davi i tone sve dublje u blato. Kreatori blata njime obesmišljavaju svaki razgovor o važnim životnim temama. Muljem stvaraju privid da su svi isti. U blatu se najbolje i osećaju, jer ako u blato uvuku dovoljan broj ljudi, u njemu prestaju da se vide oni. Muljem sakrivaju i prekrivaju sve što su radili i što i dalje rade. Blatom pokušavaju da zaustave promene i spasu sebe.

Kada počne blaćenje, prvi instinkt vam je da se branite. Da objasnite A onda švatite da vas to vodi samo dublje u blato. Cilj kreatora blata je da sa njima uđete u blato. Da učestvujete u igri „između dva blata”. Da im se pridružite. Sa druge strane, ponosite se kada vas blate kreatori blata. Znači da ih žulja. A baš ih žulja.

Pristojni ljudi nisu naučeni da vide kroz blato. I kada neki kreator blata počne da besomučno laže, pristojnim ljudima je teško da ne posumnjaju da tu ima nečega. Kakav bi to čovek morao da bude pa da baš sve slaže. I to sa takvim žarom. Mora da tu ima nešto. I pristojni ljudi zaborave na sve dotadašnje laži kreatora blata. I tako se kreira i ostaje sumnja i širi se blato.

I onda se ne pitamo ko nas je doveo u ovo stanje u kome smo, ko nas održava u njemu, kako da izađemo iz blata, zašto kao društvo živimo ovako bedno kao što živimo. I ne vidimo koliko se raznih parazita nakotilo koji se grebu za novac građana Srbije koji im tako velikodušno stavljaju na raspolaganje kreatori blata kroz sistem privilegija, subvencija, reketa, nameštenih poslova, golih interesa. I to i ne bi bilo toliko pogubno da se taj kancer nije toliko raširio da je počeo da ubija svo zdravo tkivo društva. I tim zdravim tkivom će umreti i kancer. Ali to nam je slaba uteha.

Ima raznih kreatora blata. Mnogi lažu i blate, ali postoje kapitalni, sveprisutni, svakodnevni lažovi. Oni su kreatori i sinonimi zla koje je napalo ovo društvo. Sistemski trovači društva. Dizajneri uništenja budućnosti naše dece. Zaokupljeni sobom. Bez pristojnosti. Bez trunke stida. Bez obraza. Bez obzira. Gospodari blata.

Da bi Srbija preživela, mora izaći iz blata. Dosta je bilo.