Svima su nam puna usta reformi. I velika većina građana kaže da nam trebaju reforme jer vide da ovako dalje ne može. Nešto očigledno ne valja. Ekonomska politika koju smo do sada vodili je očigledno pogrešna. Njeni rezultati su katastrofalno loši i po privredni rast i po zapošljavanje i po životni standard građana. I to tim uzročno-posledičnim redom.
Preduslov izlaska iz blata u kome se nalazimo je privredni rast. Preduslov privrednog rasta su reforme prvo privrednog sistema, ali i svih drugih društvenih sistema: školstva, zdravstva, socijalne zaštite, penzijskog sistema. Tek kada privreda ostvari rast, može doći do otvaranja novih radni mesa, rasta plata i životnog standarda. Ja bih voleo da može obratno, ali na žalost ne može. Možemo i dalje da se zavaravamo, kao što smo se zavaravali u prethodnih 10 godina. Možemo i dalje da guramo glavu u pesak i nadamo se da ne moramo da se menjamo. Ali na žalost, to nam neće mnogo pomoći.
Puna su nam usta reformi, a reforme idu jako sporo. Otpori su ogromni. Deo je strah od nepoznatog. Ali veći deo je gubitak privilegija. Da li možemo sebi da priuštimo polako? Korak po korak? Da li može u leru na gurku? Moglo je pre 10 godina. Mnogo teže pre 5 godina. Danas ne može. Jer nas spore promene vode dalje u sigurno propadanje. Ne može na gurku, mora u petoj brzini. Ne možete uzeti deseti deo antibiotika i očekivati da vam bude bolje. Mora ceo.
Partokratija je pojela društvo. Upravlja svim segmentima društva. Privredom, kulturom, informisanjem, zdravstvom, školostvom, naukom. Negativna stranačka selekcija je zavladala celim društvom. Na mestima direktora, po upravnim odborima, nadzornim odborima, po ministarstvima, državnim organima i institucijama, javnim preduzećima, državnim i društvenim preduzećima, školama, bolnicama i domovima zdravlja. Ovo ovako više ne može. Odnosno može, ali je cena previsoka. Plaćaju je svi građani.
Kada počnemo da govorimo o tome ko treba da nosi teret reformi, tu podrška reformama počinje da se topi. Otpor reformama kreće od svih koji su dobitnici ovog propalog sistema, koji sada parazitiraju na leđima društva, svih građana poreskih obveznika. Svi bi reforme, samo da ne utiču na njih i na njihove pozicije. Paraziti su i najglasniji.
Ja bih voleo da možemo da sprovedemo reforme bez da bilo ko izgubi posao. Ali ne može.
Bilo bi odlično kada bi mogla da se reformišu javna preduzeća i državna administracija bez rešavanja pitanja partijskih zapošljavanja, ogromnih viškova zaposlenih koji praktično primaju delux socijalnu pomoć. Ja bih voleo da može da nam bude bolje bez sveobuhvatnih reformi. Na žalost ne može.
Reforme znače i jačanje urušenih institucija sistema. Poštovanje pravila i ukidanje samovolje pojedinaca. U privredi to znači da ministar više neće ići po Srbiji sa džakom para i deliti ih tamo gde smisli da treba. I da ministar više neće najavljivati investitore i otvarati fabrike. Država ne otvara ni fabrike ni radna mesta. Otvara ih privreda. Država treba stvara dobar ambijent za privredu da bude uspešna. Da stvara profit. Da investira i otvara fabrike. Da zapošljava.
Spremnost na reforme će se meriti spremnošću da donesemo ključne zakone i počnemo njihovo neselektivno spovođenje. Zakon o radu, zakon o planiranju i izgradnji, zakon o stečaju, zakon o privatizaciji, zakon o javnim preduzećima. Ali oni su samo početak. Sledeća 2014.godina će biti teška godina i mora biti godina dubokih reformi svih društvenih sistema. Od dubine i uspeha reformi zavisi i to da li ćemo imati veći privredni rast 2015.godine. A od njega zavisi da li će privreda stvoriti profit, investirati i otvarati nova radna mesta. A od toga zavisi da li će građani živeti bolje, da li će rasti plate i životni standard. Ja bih voleo da može obratno. Na žalost, ne može.
O Zakonu o privatizaciji
Ključna odredba nacrta novog zakona o privatizaciji je ukidanje stranački postavljenih nadzornih odbora i postavljanje privatizacionih upravnika. Oni direktori koji su kroz izradu ličnih karata i poslovnih planova za 2014.godinu stekli poverenje kako Agencije za privatizaciju i Ministarstva privrede tako i zaposlenih i njihovih sindikata, će automatski biti postavljeni za privatizacione upravnike. Oni koji nisu stekli poverenje, biće smenjeni. Da li postoji politička volja za samorazvlašćivanje političkih stranaka?
Zakon ne dozvoljava nove Vršačke vinograde i Prve Petoletke. Ne dozvoljava nameštanje prodaja. Zahteva transparentnost. Jednake uslove za sve učesnike privatizacije. Dosadašnji pristup koji kaže da ta preduzeća nisu ništa vredna, da u stvari treba da platimo inovestitorima da preuzmu njihovu imovinu, više neće moći. Dosta je bilo.
O zakonu o radu Zakon o radu treba pisati i čitati sa stanovišta mikro i malih preduzeća, zanatlija i porodičnih firmi. U mikro preduzećima (manje od 10 zaposlenih) je zaposleno preko 500.000 ljudi. U malim preduzećima (od 10 do 50 zaposlenih) još 200.000. Sa druge strane, u javnom sektoru, javnim, državnim i društvenim preduzećima preduzećima, javnim ustanovama radi preko 700.000 ljudi. Za koga je pisan sadašnji zakon o radu? Zamislite da ste osnovali svoju malu porodičnu firmu i da vam treba da zaposlite nekoga. A onda čitajte pravo na regres, na topli obrok, minuli rad, bolovanje, na procedure zapošljavanja i otpuštanja, otpremnine, na prošireno dejstvo kolektivnog ugovora. Da li bi zaposlili nekoga pod ovakvim uslovima? Šta ako vam posao ne krene kako ste planirali? Za srednje i velike firme kao i za javni sektor, služe kolektivni ugovori i sindikati koji pregovaraju o njima sa državom i velikim poslodavcima. I njima pregovaraju o pravima većim od minimalnih prava garantovanih zakonom o radu. Zakon o radu služi za zaštitu prava radnika, ne za tovarenje socijalne politike na teret poslodavaca. I ne služi za zaštitu viška zaposlenih u javnom sektoru i partijski zaposlenih kadrova u državnoj administraciji. Trošak ovakve politike plaćaju svi građani. Nema besplatnog ručka. Svaka politika ima svoje troškove. Trošak svih neproduktivnih nose produktivni. Trošak svih zloupotreba snose oni koji rade pošteno. Trošak najgorih nose najbolji. Zato i propadamo. Jer je trošak postao nepodnošljiv. Dok smo štitili “prava” preko 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i javnim preduzećima, izgubili smo 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru. Ko štiti prava preko 700.000 nezaposlenih? Sa ovakvim zakonom neće naći posao jer je rizik zapošljavanja prevelik. Zar nam iskustvo prethodnih 10 godina ne govori dovoljno? Dobri poslodavci vode računa o dobrim radnicima. Loš zakon štiti loše radnike od dobrih poslodavaca. Da li ima loših poslodavaca? Na pretek. Ali ne postoji zakonsko rešenje koje može da vam osigura dobro radno mesto kod lošeg poslodavca. Od njega morate da odete. Zakon o radu i nerazumni nameti na rad su najveće prepreke privrednom rastu i stvaranju novih, zdravih radnih mesta i glavni generatori sive ekonomije. Oni su, pored kriminalne privatizacije i partokratske privrede, među najvažnijim uzrocima našeg ekonomskog propadanja.
O zakonu o stečaju
Izmene zakona o stečaju povećavaju prava radnika i uvode njihovo prioritetno namirenja za sve godine za koje nisu primili platu, kao i povezivanje radnog staža. Zakon stvara I pretpostavke za tranzicioni fond za radnike koji ostaju bez posla. Povezana lica, offshore kompanije, vlasnika firmi koji su ih doveli do stečaja se namiruju poslednji. Uvodi se potpuna transparentnost postupka, veća odgovornost stečajnih upravnika, veća prava neobezbeđenih poverilaca, uglavnom dobavljača i zaposlenih, mogućnost da smene stečajnog upravnika i postave novog.
O zakonu o javnim preduzećima
Izmene ovog zakona uvode licenciranje direktora I članova nadzornog odbora. Da bi vodili javno preduzeće, moraćete imati odgovarajuća znanja. Nešto kao MBA diploma na zapadu: master biznis administracije. Takođe, biće obavezno postavljanje poslovnih ciljeva svakog preduzeća i jasna merila uspeha na osnovu kojih će se ocenjivati direktori. Da li postoji politička volja i za ovo samorazvlašćivanje političkih stranaka?
Komentariši