Реформе у леру политичке воље

Предлоге новог Закона о приватизацији, измене Закона о стечају и још два пратећа закона који заједно стварају правни оквир за реструктурирање, Вада је утврдила 30. децембра 2013, али они још чекају да Влада предложи заказивање ванредне седнице Скупштине, на којој би се о њима расправљало. Од њиховог усвајања, а не само од новог закона о раду, зависе све реформе. Од њих зависи да ли ћемо оздравити нашу индустрију, а без ових закона нема ништа од реформи у Србији.

На њима и на Закону о раду се тестира политичка воља за реформе. Ако се закони не донесу пре избора, то је сигуран знак да се од реформи одустало. Онда нам остаје само блато у коме се давимо последњих 10 година. Мислим да је било доста. Или?

У овом тренутку Агенција за приватизацију управља портфолијом од 153 предузећа у реструктурирању која запошљавају преко 50.000 радника. Поред њих у портфолију је и 419 предузећа која су разним фазама приватизације, од аукција, тендера, до разних фаза припреме. Ова предузећа запошљавају додатних 35.000 запослених. Ту је и 911 предузећа у којима држава има мањинско власништво. И на крају још 550 друштвених и државних предузећа која су у стечајном поступку.

Предузећа у реструктурирању нас годишње коштају преко 750 милиона $, што кроз директне субвенције, што кроз кредите Фонда за развој и државне банке, што кроз неплаћање пореза и доприноса, локалних такси, рачуна за струју, гас, комуналних услуга, неплаћање добављачима. Оне представљају рак рану српске привреде и не само симбол нашег економског пропадања у последњих 10 година. Симбол неодговорности и јавашлука.

Да ли то мора да буде тако? Да ли су заиста та предузећа толико безвредна да морамо да их поклањамо или још горе да платимо инвеститору да их преузме? Као на пример Вршачке винограде. Да ли су Вршачки виногради, ИМТ, Прва петолетка, 14.октобар, Икарбус, Галеника, ФАП, Застава камиони, ПЗП Београд, ФАМ, Индустрија каблова, Хипол заиста безвредни?

Наравно да нису. Ми нисмо неспособни људи и не треба нам нико да нас спашава од нас самих. Ми нисмо ни паметнији ни глупљи од других народа. Нисмо ни лепши ни ружнији. Али имамо пропао партократски систем. Морамо да будемо савесни и одговорни и мора да се ради. Неће нам помоћи ни Руси, ни Арапи, ни Кинези, ни ванземаљци. Ако сами себи не помогнемо, неће нам нико помоћи.

Ако сте неодговорни, ако се не понашате домаћински, ако заборавите сва правила корпоративног управљања, ако не знате ни шта вам је имовина и колико вреди, ако у књигама пише да су вам залихе вредне 60 милиона евра а у фабричком кругу не можете да скупите ни 200.000 евра, уколико ваши финансијски извештаји нису вредни папира на коме су одштампани, ако вас држава не контролише, ако третирате фирму као свачију и ничију, ако не пишете пословне планове, ако потписујете штетне уговоре, ако на предузећа гледате као партијски плен за арчење и извлачење новца, укратко ако сте неспособни и неодговорни, онда је свако предузеће безвредно. Али не због самих предузећа него због неодговорног власника и његовог менаџмента. Због неодговорности нас, државе.

Министарство привреде је одлучило да овај однос промени. Да тражи рад, савесност, одговорност и домаћинско понашање. Свако од 153 предузећа која су у реструктурирању, заједно са свим својим зависним предузећима, је прво морало да састави личне карте. Личне карте садрже основне податке о предузећу: званичне финансијске извештаје, попис имовине, попис обавеза, списак купаца и добављача. Директори су се прво бунили, бојкотовали, мислили да не мора, да могу да избегну, али смо полако у последња четири месеца успели да дођемо до личних карата код велике већине. Код неких још нисмо. Рецимо РТБ Бор. Предузеће које треба да буде стуб наше привреде. Предузеће које је највредније. Можда управо због тога.

Затим смо тражили да се утврди фер тржишна вредност све имовине. И некретнина, и опреме, и залиха и права из уговора, права коришћења земљишта, и бренда, и жигова. И да се на основу ових фер тржишних вредности сачине тачни биланси свих предузећа. Биланси који верно осликавају финансијско стање сваког предузећа. Ја не знам како је ико могао да продаје било које предузеће у прошлости, а да није имао ове податке. У ствари знам. Због тога смо и имали криминалну приватизацију.

И шта смо утврдили? Утврдили смо да вредност обавеза далеко превазилази вредност имовине. То значи да је власник, ми порески обвезници, и његов менаџемент, у последњих 10 година, својим неодговорним понашањем, изгубио цео капитал. Фирме су дужне више него што имају.

Коме су дужне? Дужне су радницима за неплаћене плате и неповезан радни стаж. Затим су  дужне држави: пореској управи за неплаћене порезе, локалним самоуправама за порезе и таксе, јавним предузећима за струју и гас, јавним комуналним предузећима за комуналне услуге, Фонду за развој, државним банкама. А онда и добављачима. Прво једни другима, јер су пословале међусобно, али и приватној привреди којој такође не плаћају. Код оних предузећа код којих је раскинута приватизација, имамо и приватне комерцијалне банке од којих су приватизатори узели кредите и извукли новац преко својих оффшоре фирми.

И шта сада да радимо? Овако презадужена, предузећа немају будућност. Мора да се изврши финансијско реструктурирање, да се предузећа очисте од дугова и створе услови за њихово здраво пословање. Пошто је држава изгубила све, оно што је остало служи за намирење поверилаца, односно постаје њихово власништво. Од поверилаца највећи су опет државни повериоци. Ако на пример предузеће има имовину од 10 милиона евра, а обавезе према повериоцим од 20 милиона, финансијско реструктурирање се спроводи конверзијом обавеза у капитал. Повериоци постају нови власници, а предузеће остаје чисто без дугова. Власник губи сав капитал, а повериоци добијају шишање, у овом примеру шишање од 50%. Наплатиће само пола свог потраживања. Како ће га наплатити? Све што се оствари од приватизације таквих чистих предузећа ће бити исплаћено новим власницима, односно старим повериоцима.

Паралално са овим финансијским реструктурирањем, менаџмент предузећа припрема и пословне планове за 2014.годину. Реалне планове. Део тих планова су и потребна обртна средства, али и одржив број запослених који ће моћи да спроведе те планове. И све то скупа, и финансијско реструктурирање и план пословања и план технолошког вишка, се упакује у документ који се зове Унапред припремљени план реорганизације, УППР. Тај документ је план план оздрављења за свако предузеће које је у реструктурирању. Агенција за приватизацију са свим предузећима у реструктурирању је тренутно у тој фази увођења реда: пишу се планови.

Најбољи директори су већ дубоко ушли у израду ових планова. Посао државе је да створи правни оквир и да надзире његово спровођење. Вођење фирме је посао директора и менаџмента. Од њихове успешности и способности и зависи будућност њихових фирми. Ово морамо да научимо. Ако менаџемент не уме или неће да ради свој посао, цех плаћа и власник и радници. Нема бесплатног ручка. Неко увек плати.

Шта планови предвиђају за запослене и њихова потраживања? Министарство привреде је у свом буџету определило 20 милијарди динара за потребе транзиционог фонда који ће се користити за решавање питања радника. Они који као технлошки вишак остану без посла ће добити отпремнине у складу са законом. Све неисплаћене зарада за период пре доношења плана реструктурирања на нивоу минималца ће бити исплаћене из транзиционог фонда. Такође, радни стаж на нивоу минималца ће такође бити повезан за све. А шта са делом неисплаћених зарада изнад минималца и припадајућим доприносима за пензионо осигурање? Они су део потраживања која ће бити конвертована у капитал, тако да ће радници на име ових потраживања постати делимични власници предузећа у реструктурирању заједно са другим повериоцима.

Након реструктурирања долази приватизација. Циљ приватизације није пуњење буџета, већ постављање наше индустрије на здраве ноге. Проналажење истинских инвеститора. Стварање здравог тржишта које ће нам дати раст и запошљавање.

Шта је још остало да се уради? Да се донесу закони у скупштини. Нови Закон о приватизацији, измене Закона о стечају и још два пратећа закона који заједно стварају правни оквир за спровођење плана. Министарство привреде је ове законе припремило у октобру месецу, спровело је јавну расправу у току новембра месеца, примљене примедбе и сугестије уградило у законе и готов текст упутило влади на почетку децембра месеца. По плану, закони су требали да дођу пред скупштину у децембру и да буду изгласани до краја 2013.године. И онда је кренуло политичко одуговлачење. Закони су прошли владу 30.децембра 2013.године. Закони још увек чекају да влада предложи скупштини заказивање ванредне седница на којој би се расправљало о законима.

Од усвајања закона зависи спровођење целог плана рестуктурирања. Шта их кочи? Можда то да ће се расформирати сви надзорни одбори и да политичке стране у потпуности губе утицај над свим предузећима у реструктурирању. Можда то да ће сви директори који не раде свој посао, не умеју или неће, добити отказ. Можда то што уграђивање и мешетарење више неће бити могуће, што ће процедура бити транспарентна, што директне погодбе више неће бити могуће.

Управо зато од доношења ових закона зависи судбина свих реформи у Србији. Ако се нихово усвајање одложи биће то поуздан сигнал да се од реформи, одустало.

Радимо на томе да откочимо реформе. Ја се нисам прихватио овог тешког посла да бих тако лако одустао. Грађани подржавају започете реформе и то даје снагу да истрајемо и победимо. Не могу интересне групе да кроје капу свих грађанима Србије. Политичари морају да науче да се не могу радити само популарне ствари и причати о реформама. Мора некада нешто и стварно да се уради. Време демамгогије је прошло. Будућност наше деце зависи од наше одговорности. Доста је било.

Ако не ми, ко?

Ако не сада, када?