Reforme u leru političke volje

Predloge novog Zakona o privatizaciji, izmene Zakona o stečaju i još dva prateća zakona koji zajedno stvaraju pravni okvir za restrukturiranje, Vada je utvrdila 30. decembra 2013, ali oni još čekaju da Vlada predloži zakazivanje vanredne sednice Skupštine, na kojoj bi se o njima raspravljalo. Od njihovog usvajanja, a ne samo od novog zakona o radu, zavise sve reforme. Od njih zavisi da li ćemo ozdraviti našu industriju, a bez ovih zakona nema ništa od reformi u Srbiji.

Na njima i na Zakonu o radu se testira politička volja za reforme. Ako se zakoni ne donesu pre izbora, to je siguran znak da se od reformi odustalo. Onda nam ostaje samo blato u kome se davimo poslednjih 10 godina. Mislim da je bilo dosta. Ili?

U ovom trenutku Agencija za privatizaciju upravlja portfolijom od 153 preduzeća u restrukturiranju koja zapošljavaju preko 50.000 radnika. Pored njih u portfoliju je i 419 preduzeća koja su raznim fazama privatizacije, od aukcija, tendera, do raznih faza pripreme. Ova preduzeća zapošljavaju dodatnih 35.000 zaposlenih. Tu je i 911 preduzeća u kojima država ima manjinsko vlasništvo. I na kraju još 550 društvenih i državnih preduzeća koja su u stečajnom postupku.

Preduzeća u restrukturiranju nas godišnje koštaju preko 750 miliona $, što kroz direktne subvencije, što kroz kredite Fonda za razvoj i državne banke, što kroz neplaćanje poreza i doprinosa, lokalnih taksi, računa za struju, gas, komunalnih usluga, neplaćanje dobavljačima. One predstavljaju rak ranu srpske privrede i ne samo simbol našeg ekonomskog propadanja u poslednjih 10 godina. Simbol neodgovornosti i javašluka.

Da li to mora da bude tako? Da li su zaista ta preduzeća toliko bezvredna da moramo da ih poklanjamo ili još gore da platimo investitoru da ih preuzme? Kao na primer Vršačke vinograde. Da li su Vršački vinogradi, IMT, Prva petoletka, 14.oktobar, Ikarbus, Galenika, FAP, Zastava kamioni, PZP Beograd, FAM, Industrija kablova, Hipol zaista bezvredni?

Naravno da nisu. Mi nismo nesposobni ljudi i ne treba nam niko da nas spašava od nas samih. Mi nismo ni pametniji ni gluplji od drugih naroda. Nismo ni lepši ni ružniji. Ali imamo propao partokratski sistem. Moramo da budemo savesni i odgovorni i mora da se radi. Neće nam pomoći ni Rusi, ni Arapi, ni Kinezi, ni vanzemaljci. Ako sami sebi ne pomognemo, neće nam niko pomoći.

Ako ste neodgovorni, ako se ne ponašate domaćinski, ako zaboravite sva pravila korporativnog upravljanja, ako ne znate ni šta vam je imovina i koliko vredi, ako u knjigama piše da su vam zalihe vredne 60 miliona evra a u fabričkom krugu ne možete da skupite ni 200.000 evra, ukoliko vaši finansijski izveštaji nisu vredni papira na kome su odštampani, ako vas država ne kontroliše, ako tretirate firmu kao svačiju i ničiju, ako ne pišete poslovne planove, ako potpisujete štetne ugovore, ako na preduzeća gledate kao partijski plen za arčenje i izvlačenje novca, ukratko ako ste nesposobni i neodgovorni, onda je svako preduzeće bezvredno. Ali ne zbog samih preduzeća nego zbog neodgovornog vlasnika i njegovog menadžmenta. Zbog neodgovornosti nas, države.

Ministarstvo privrede je odlučilo da ovaj odnos promeni. Da traži rad, savesnost, odgovornost i domaćinsko ponašanje. Svako od 153 preduzeća koja su u restrukturiranju, zajedno sa svim svojim zavisnim preduzećima, je prvo moralo da sastavi lične karte. Lične karte sadrže osnovne podatke o preduzeću: zvanične finansijske izveštaje, popis imovine, popis obaveza, spisak kupaca i dobavljača. Direktori su se prvo bunili, bojkotovali, mislili da ne mora, da mogu da izbegnu, ali smo polako u poslednja četiri meseca uspeli da dođemo do ličnih karata kod velike većine. Kod nekih još nismo. Recimo RTB Bor. Preduzeće koje treba da bude stub naše privrede. Preduzeće koje je najvrednije. Možda upravo zbog toga.

Zatim smo tražili da se utvrdi fer tržišna vrednost sve imovine. I nekretnina, i opreme, i zaliha i prava iz ugovora, prava korišćenja zemljišta, i brenda, i žigova. I da se na osnovu ovih fer tržišnih vrednosti sačine tačni bilansi svih preduzeća. Bilansi koji verno oslikavaju finansijsko stanje svakog preduzeća. Ja ne znam kako je iko mogao da prodaje bilo koje preduzeće u prošlosti, a da nije imao ove podatke. U stvari znam. Zbog toga smo i imali kriminalnu privatizaciju.

I šta smo utvrdili? Utvrdili smo da vrednost obaveza daleko prevazilazi vrednost imovine. To znači da je vlasnik, mi poreski obveznici, i njegov menadžement, u poslednjih 10 godina, svojim neodgovornim ponašanjem, izgubio ceo kapital. Firme su dužne više nego što imaju.

Kome su dužne? Dužne su radnicima za neplaćene plate i nepovezan radni staž. Zatim su  dužne državi: poreskoj upravi za neplaćene poreze, lokalnim samoupravama za poreze i takse, javnim preduzećima za struju i gas, javnim komunalnim preduzećima za komunalne usluge, Fondu za razvoj, državnim bankama. A onda i dobavljačima. Prvo jedni drugima, jer su poslovale međusobno, ali i privatnoj privredi kojoj takođe ne plaćaju. Kod onih preduzeća kod kojih je raskinuta privatizacija, imamo i privatne komercijalne banke od kojih su privatizatori uzeli kredite i izvukli novac preko svojih offšore firmi.

I šta sada da radimo? Ovako prezadužena, preduzeća nemaju budućnost. Mora da se izvrši finansijsko restrukturiranje, da se preduzeća očiste od dugova i stvore uslovi za njihovo zdravo poslovanje. Pošto je država izgubila sve, ono što je ostalo služi za namirenje poverilaca, odnosno postaje njihovo vlasništvo. Od poverilaca najveći su opet državni poverioci. Ako na primer preduzeće ima imovinu od 10 miliona evra, a obaveze prema poveriocim od 20 miliona, finansijsko restrukturiranje se sprovodi konverzijom obaveza u kapital. Poverioci postaju novi vlasnici, a preduzeće ostaje čisto bez dugova. Vlasnik gubi sav kapital, a poverioci dobijaju šišanje, u ovom primeru šišanje od 50%. Naplatiće samo pola svog potraživanja. Kako će ga naplatiti? Sve što se ostvari od privatizacije takvih čistih preduzeća će biti isplaćeno novim vlasnicima, odnosno starim poveriocima.

Paralalno sa ovim finansijskim restrukturiranjem, menadžment preduzeća priprema i poslovne planove za 2014.godinu. Realne planove. Deo tih planova su i potrebna obrtna sredstva, ali i održiv broj zaposlenih koji će moći da sprovede te planove. I sve to skupa, i finansijsko restrukturiranje i plan poslovanja i plan tehnološkog viška, se upakuje u dokument koji se zove Unapred pripremljeni plan reorganizacije, UPPR. Taj dokument je plan plan ozdravljenja za svako preduzeće koje je u restrukturiranju. Agencija za privatizaciju sa svim preduzećima u restrukturiranju je trenutno u toj fazi uvođenja reda: pišu se planovi.

Najbolji direktori su već duboko ušli u izradu ovih planova. Posao države je da stvori pravni okvir i da nadzire njegovo sprovođenje. Vođenje firme je posao direktora i menadžmenta. Od njihove uspešnosti i sposobnosti i zavisi budućnost njihovih firmi. Ovo moramo da naučimo. Ako menadžement ne ume ili neće da radi svoj posao, ceh plaća i vlasnik i radnici. Nema besplatnog ručka. Neko uvek plati.

Šta planovi predviđaju za zaposlene i njihova potraživanja? Ministarstvo privrede je u svom budžetu opredelilo 20 milijardi dinara za potrebe tranzicionog fonda koji će se koristiti za rešavanje pitanja radnika. Oni koji kao tehnloški višak ostanu bez posla će dobiti otpremnine u skladu sa zakonom. Sve neisplaćene zarada za period pre donošenja plana restrukturiranja na nivou minimalca će biti isplaćene iz tranzicionog fonda. Takođe, radni staž na nivou minimalca će takođe biti povezan za sve. A šta sa delom neisplaćenih zarada iznad minimalca i pripadajućim doprinosima za penziono osiguranje? Oni su deo potraživanja koja će biti konvertovana u kapital, tako da će radnici na ime ovih potraživanja postati delimični vlasnici preduzeća u restrukturiranju zajedno sa drugim poveriocima.

Nakon restrukturiranja dolazi privatizacija. Cilj privatizacije nije punjenje budžeta, već postavljanje naše industrije na zdrave noge. Pronalaženje istinskih investitora. Stvaranje zdravog tržišta koje će nam dati rast i zapošljavanje.

Šta je još ostalo da se uradi? Da se donesu zakoni u skupštini. Novi Zakon o privatizaciji, izmene Zakona o stečaju i još dva prateća zakona koji zajedno stvaraju pravni okvir za sprovođenje plana. Ministarstvo privrede je ove zakone pripremilo u oktobru mesecu, sprovelo je javnu raspravu u toku novembra meseca, primljene primedbe i sugestije ugradilo u zakone i gotov tekst uputilo vladi na početku decembra meseca. Po planu, zakoni su trebali da dođu pred skupštinu u decembru i da budu izglasani do kraja 2013.godine. I onda je krenulo političko odugovlačenje. Zakoni su prošli vladu 30.decembra 2013.godine. Zakoni još uvek čekaju da vlada predloži skupštini zakazivanje vanredne sednica na kojoj bi se raspravljalo o zakonima.

Od usvajanja zakona zavisi sprovođenje celog plana restukturiranja. Šta ih koči? Možda to da će se rasformirati svi nadzorni odbori i da političke strane u potpunosti gube uticaj nad svim preduzećima u restrukturiranju. Možda to da će svi direktori koji ne rade svoj posao, ne umeju ili neće, dobiti otkaz. Možda to što ugrađivanje i mešetarenje više neće biti moguće, što će procedura biti transparentna, što direktne pogodbe više neće biti moguće.

Upravo zato od donošenja ovih zakona zavisi sudbina svih reformi u Srbiji. Ako se nihovo usvajanje odloži biće to pouzdan signal da se od reformi, odustalo.

Radimo na tome da otkočimo reforme. Ja se nisam prihvatio ovog teškog posla da bih tako lako odustao. Građani podržavaju započete reforme i to daje snagu da istrajemo i pobedimo. Ne mogu interesne grupe da kroje kapu svih građanima Srbije. Političari moraju da nauče da se ne mogu raditi samo popularne stvari i pričati o reformama. Mora nekada nešto i stvarno da se uradi. Vreme demamgogije je prošlo. Budućnost naše dece zavisi od naše odgovornosti. Dosta je bilo.

Ako ne mi, ko?

Ako ne sada, kada?