Tajni projekat Beograd na vodi dobija epske dimenzije spasioca cele srpske privrede. O njemu niko ništa ne zna, ni jedan ugovor nije pokazan javnosti, nikakva ekonomska analiza nije urađena, a na sve strane pljušte tekstovi oduševljenja od BOT-političara, BOT-novinara i BOT-analitičara o novom fantastičnom projektu koji će spasiti Srbiju od ekonomskog kolapsa.
PPV je u potpunosti preuzeo Dinkićevu matricu ekonomske politike. Perpetuum mobile ekonomija je samo promenila ime i postala Feketić ekonomija. Nepregledna reka obećanja i najava, slikanja po fabrikama, otvaranja radnih mesta, pronalaženja i dovođenja investitora koji rešavaju sve naše probleme i neminovno neverovatno arčenje novca poreskih obveznika. Uz to, kao PPV novina, idu prateća prenemaganja o tome kako mora da se radi, spava na podu, prima infuzija, upada u dubok sneg, kako nas čekaju teške reforme, lome se brave, dele se lekcije. Naravno, nigde ne možete ni reč da čujete o tome ni kakve reforme, ni reforme čega su u pitanju. Osim reformi Ministarstva privrede, ni jedne druge reforme nije bilo.
Šupljina PPV reči je zaglušujuća i zastrašujuća. Celo društvo se pretvorilo u jedan veliki Feketić. Emisija Teška reč koja je emitovana u nedelju uveče na Pinku to najbolje pokazuje. Car je go. Da bi to sakrili, kontrola medija ide do neslućenih daljina. Da vam je neko pre par godina rekao da je moguće od medija „sakriti” informaciju o tome da je bila svadba, da je moguće izbaciti mentalno razgibavanje sa radija zato što su se zezali o svadbi, da li biste mu verovali? Kako brzo zaboravljamo. Naravno da da, jer su se i tada od medija „sakrivale” slične informacije o voždu. Novi tim je samo siroviji i brutalniji.
Temelje ovog ludila je postavila Tadićeva vlada. Sa istim ministrom ekonomije u glavnoj ulozi. PPV je samo usavršio sistem i doveo ga do metastaze ludila. Sa istim medijskim guruima koji su samo promenili kabinet i nastavili da rade isto. Da grade društvo u kome je život fikcija, a TV realnost. U kome stranice tabloida oblikuju javno mnjenje i presipaju se i u „ozbiljne” medije. Javno mnjenje straha. Znamo da je Tadić formalno bio samo predsednik, ne premijer, ali to ga nije sprečavalo da odlučuje i rešava. Sada nam nudi kulturu i obrazovanje kao rešenje naših problema. Sve ostalo je rešio, samo su mu još te dve stvari ostale.
Kada smo u oktobru mesecu zaustavili arčenje novca iz Fonda za razvoj, Aleksandar Vučić me je pitao o kreditu koji je od Fonda za razvoj trebalo da dobiju Agroposlovi (Fidelinka). Zašto se interesovao baš za taj kredit, nije objasnio. Nekako u to vreme se upravo i desio sastanak sa jednim opozicionim liderom. Ja nisam zaustavio samo taj kredit, već sve kredite kojim poreski obveznici firmama po niskim kamatama daju novac da bi te firme vratile kredite koje nisu u stanju da otplaćuju komercijalnim bankama. Npr. firma duguje banci 2 miliona evra koje ne može da otplaćuje, dobije od Fonda za razvoj kredit na 2 miliona evra uz kamatu od 2%, tim novcem vrati banci kredit, a banka joj izda garanciju na 2 miliona, uz kamatu od 4%. Aleksandar Vučiće me je pitao:”Pusti taj kredit. To ti može biti korisno. Šta te košta?”. Mene ništa, nisu moje pare, ali poreske obveznike košta 2 miliona evra. A njihove interese bih morao da štitim.
Prošle sedmice napisao sam tekst o tome šta je suština ugovora sa Mercedesom. Na Utisku nedelje se o tome dalje razgovaralo. Ni jedna od ovih vesti nije dospela u štampane medije. Slično svadbi, izgleda ni ova tema nije zaslužila da novinari o njoj nešto napišu, političari nešto kažu, analitičari nešto proanaliziraju. I još uvek ne možemo da odlučimo da li je kupovina Mercedesovih šasija sa sve motorom, menjačem i prenosom, u stvari investicija. Verovatno zato što još uvek nismo načisto šta je to investicija, u kom obliku dolazi i šta nam donosi. Pošto ni to ne znamo, nije ni čudo što ne znamo gde udaramo. Možda je i činjenica da nam kinezi grade most preko Dunava, takođe kineska investicija.
U srcu pljačkaške privatizacije su tajni ugovori. U srcu burazerske ekonomije su tajni ugovori. U srcu nameštenih tendera i javnih nabavki su tajni ugovori. I tajni aneksi. I offšore kompanije. I njihovo netransparentno vlasništvo. Da li prepoznajete zajednički imenitelj? Tajno. Netransparentno.
Šta bi nam otkrili ti tajni ugovori? Prvo da nikada ne popisujemo svu imovinu. I da nikada ne procenjujemo njenu fer tržišnu vrednost. I da je to u osnovi svih pljački države. A onda i da su ugovori pisani diletantski. Da nema nikakvog nadzora. Da nema zaštite države kao ugovorne strane. Kao da su ugovori pisani jednostrano u korist saugovarača. I nekako neverovatno, u svim tim dilovima se javljaju razne posredničke konsultantske i advokatske kancelarije bliske ljudima koji zastupaju državne interese. I tako dođemo do 24 sporne privatizacije.
Da li su ugovori tek za vreme ove vlade postali tajni? Naravno da nisu. Ovo je matrica u poslednjih ko zna koliko godina. Posebno za vreme prethodne Vlade. Recimo Fijat. Ili NIS. Ili most na Adi. Ili … Lakše je pitanje, da li je neki ugovor bio javan. I svi političari koji bi da „menjaju” Srbiju na bolje, nikako da prelome pitanje tajnosti ugovora.
Za poslednjih 5 meseci u Vladi, nismo dopustili da prođe ni jedan štetan, tajni ugovor. Ukinuli smo sve subvencije. Ukinuli smo svako diskreciono trošenje novca poreskih obveznika. Moguće je. Gradili smo sistem. Zasnovan na pravilima i institucijama koje ih sprovode. Sistem koji je umesto subvencija, trebalo da smanji namete na rad za celu privredu. Sistem koji je umesto arčenja novca kroz Fond za razvoj trebalo da uz pomoć Garantnog fonda obori kamatne stope za sve kredite za privredu. Sistem koji je trebalo da izgradi Venture Capital industriju u Srbiji. Sistem koji je trebalo da završi večito restrukturiranje 153 preduzeća u restrukturiranju. Sistem koji je trebalo da prekine javašluk u javnim preduzećima, 13.platu, regrese, marketing, sponzorstva.
Budžet Ministarstva privrede za arčenje u 2013.godini je iznosio oko 300 miliona evra. Bivši ministar je potrošio 190 miliona do septembra meseca. Nama je ostalo 110 miliona. Od toga smo potrošili 70, a uštedeli 40 miliona evra. I tih 70 miliona evra novca poreskih obveznika koje smo potrošili, se u stvari odnosi na plaćanje obaveza koje je već preuzeo prethodni ministar. Ne samo to, nego je ostalo još barem 250 miliona evra koje tek treba da platimo u 2014.god. za sve fantastične projekte za koje je bivši ministar već preuzeo obaveze. U Fondu za razvoj smo ostavili preko 150 miliona evra.
Prekinuli su nas u poslu. U poslu demontaže parazitskog partijskog sistema. Da su naši zakoni prošli, već bi institucije koje smo stavili na noge radile na rešavanju problema restrukturiranja. Vršački vinogradi više ne bi bili mogući. Troška od 750 miliona $ godišnje više ne bi bilo. Radnici više ne bi bili na prugama i mostovima. Sve zaostale zarade bi bile isplaćene. I povezan staž. I overena zdravstvena knjižica. Loši direktori bi bili smenjeni. Kao npr. direktor RTB Bor koji sada vodi kampanju SNS-a u Boru. Uveli bi registraciju offšore kompanija. Licenciranje direktora javnih preduzeća. Hoćemo da nastavimo posao. Bili smo iznutra i znamo kako stvari funkcionišu. To zlo moramo da menjamo. Zato i ulazimo u politiku.
Naš cilj za ove izbore je ulazak u skupštinu. Očekujemo da će se nova Vlada slupati na ekonomskim pitanjima i odsustvu reformi u roku od dve godine i da ćemo na narednim izborima kao opozicija biti spremni na značajniji rezultat. Suočeni sa nepostojećom infrastukturom, bez novca, bez kadrova zaposlenih u javnom sektoru, medijskim mrakom, podmetanjima svih vrsta, naslovnim stranicama tablodia koji objavljuju da pravimo koaliciju sa Cvijanom (????), da smo špijuni, da maltertiramo vozače, ostvariti taj cilj je jako teško. Ono što nam dodatno otežava posao je strateško glasanje: mnogi ljudi veruju u ono što govorimo, ali se boje da će možda baciti glas, odnosno indirektno dati glas SNS-u, jer možda nećemo preći cenzus. Zvuči kao samoispunjavajuće proročanstvo. To su izazovi kampanje. Protivnik ne igra fer. Protivnik je parazitski sistem koji sam sebe štiti od novih ideja i cilja njegove demontaže. Ali nećemo kukati 🙂 Cilj je da pobedimo sistem. Ogromna većina izbornih lista za ove izbore ne želi demontažu sistema prvilegija, partijskog zapošljavanja i burazerske ekonomije. Žele samo da dobiju veći deo za sebe. I pri tome prepoznaju i priznaju da postoji najveći među njima koji je i simbol održanja tog sistema. PPV.
Ako vas interesuje demontaža sistema, onda za vas strateško glasanje nije opcija. Ako vas demontaža parzitskog sistema i ne interesuje, nego vas interesuje ko je na čelu tog sistema, onda mi nismo neko na koga treba da mislite. Imate mnoge druge.
Nada srpskih političara u strane investitore kao spasioce Srbije je mitskih dimenzija. Tu nadu uspešno prenose i na građane Srbije. Od nje je možda jedino veća želja da izbegnemo suočavanje sa realnošću. I želja da se ne promenimo. Da sve ostane isto. A da nam nekim čudom bude bolje. Pošto nismo u stanju da se promenimo, logično je da su nam strani investitori jedino rešenje. Jer drugo nemamo. Oni su nam omiljeni neizrečeni izgovor zašto i nije tako strašno što se ne menjamo. Neko drugi će umesto nas. Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština.
Ako sami sebi ne pomognemo, niko nam neće pomoći. Za Srbiju postoje dva puta – jedan je propala ekonomska politika subvencionisanja, korupcije, partijskog zapošljavanja, samovolje pojedinca, tajnih ugovora, pljačkaške privatizacije, parazita koji žive na leđima društva i drugi, mnogo teži put odgovornosti, napornog rada, domaćinskog ponašanja, pristojnosti, institucija sistema. Teži put na kome je život realnost, a TV fikcija.
Saša Radulović
Komentariši