Блог Приватизација

Реструктурирање – шта ће се догодити 15. маја

Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности.

SasaRadulovicДа су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности.

У новембру месецу 2013.године Уставни суд је прогласио неуставном одредбу Закона о приватизацији која практично забрањује повериоцима да наплате своја потраживања од предузећа у реструктурирању. Та одлука ће бити објављена у Службеном гласнику 15.маја. Ако се буде поштовала, ова одлука ће сва предузећа у реструктурирању, њих 153, одвести у стечај. И РТБ Бор, и Икарбус, и Галенику, и Политику, и Петрохемију, и Симпо и … Сва, баш сва.

Одлука Уставног суда је потпуно разумљива и требало је много раније да се деси. Законодавац је могао законом да пропише мораторијум на наплату потраживања, али само у једном кратком временском периоду и са циљем да се дужницима остави простор да се реструктурирају. Та одредба се, међутим, претворила у тешку злоупотребу права поверилаца и велики део приватне привреде прво отерала у блокаду, а затим и у стечај.

На састанку са председником Уставног суда у децембру месецу, након што је Уставни суд донео ову одлуку, на коме смо разговарали и о новим законима о стечају и приватизацији које је Министарство привреде управо поднело Влади на усвајање, Председник Уставног суда нам је рекао да ће Уставни суд оставити 6 месеци Влади да се припреми на ову промену и да ће одлуку о проглашењу мораторијума неуставним објавити на крају законског рока, односно 15.маја.

У оригиналном предлогу закона о приватизацији који је ушао у јавну расправу у октобру месецу, предвидели смо да се реструктурирање оконча до 30.јуна 2014.године. Након одлуке Уставног суда из новембра месеца, тај рок смо померили на 14.мај.2014.године. По новом закону, реструктурирање се окончава подношењем суду плана реорганизација који у себи садржи финансијско реструктурирање, план будућег пословања, отпуштање вишка запослених уз подршку транзиционог фонда и извор обртних средстава за наставак пословања. Уколико повериоци изгласају план, привредно друштво наставља да ради у складу са планом, уколико не, отвара се стечајни поступак, продаје се имовина и намирују повериоци.
Један од пет економских приоритета реконструисане владе од 02.септембра 2013.године је био завршетак реструктурирања 153 предузећа која запошљавају преко 50.000 људи, која годишње коштају грађане Србије 750 милиона долара. Многа од тих предузећа паразитирају у реструктурирању већ 10 година на леђима пореских обвезика. Уместо системског решења, политичари се годинама приказују као спасиоци-ловци на стране инвеститоре који ће нам решити наше проблеме. Па смо тако добили читаву пљачкашку приватизацију, а сада добијамо Вршачке винограде, које смо на срећу спречили, и сличне нове покушаје уградње.

Предузећа у реструктурирању су у потпуној власти надзорних одбора и директора које постављају политичке странке. Значи политичких странака. Она су такође дом за десетине хиљада синдикалних организација. Сви они паразитирају на леђима пореских обвезника. Тај систем се претворио у стил живота. Сви знају да се ништа озбиљно не ради. Запослени слабо или никако не долазе на посао у већини ових фирми. Сналазе се неким радом на црно, чекају да нешто капне из буџета или Фонда за развој и мере када је тренутак да узму неки социјални програм. Природно, када је држава неодговорна, када нема ни система ни правила, свако води рачуна о свом интересу. Свако мало се дигне негде нека гужва, нека пруга, пут или мост, држава исцеди неке паре из буџета, из Фонда за развој, из неке од својих одличних банака које су попропадале у последње 3 године, паре се поделе радницима али и многим другим који су се накачили на овај систем, и тако већ 10 година.

Како се ради реструктурирање било које фирме у свету? Ако сте озбиљни, наравно.
Прво се утврде имовина и обавезе. Процени се вредност имовине и одреди се приоритет и висина потраживања поверилаца. Ако су дугови већи од имовине, то значи да све припада повериоцима. Власници су били неодговорни/неуспешни и изгубили су све. У већини предузећа у реструктурирању, обавезе су веће од имовине. Шта се ради у том случају? Ради се финансијско реструктурирање. Конвертују потраживања у капитал. Повериоци постају власници и тиме се фирма ослобађа дугова.

Шта даље? Утврди се позиција на тржишту, производи, купци и добављачи и пише се пословни план. Ако пословни план има пословног смисла, нови власници се опредељују да наставе пословање. Уколико не, имовина се распродаје, и од добијеног новца се намирују повериоци. Ово се ради кроз стечајни поступак и у том случају конверзија потраживања у капитал није ни потребна. Могућа је и комбинација ова два решења. Утврди се и да ли постоји имовина која фирми не треба за нормално пословање и која би се могла продати. Рецимо инвестиционе некретнине или расходоване залихе. То се прода, и од тог новца се финансира део компаније који наставља пословања. То се користи за обртни капитал. Додатан извор обртног капитала је и ново кредитно задужење. Ко пише пословни план? Менаџмент компаније. Ко процењује да ли пословни план има смисла? Повериоци. Њихове су паре. У овој фази су компаније већ спремне за улазак инвеститора. Идеално већ као део плана реорганизације, али реалистичније у периоду након његовог усвајања. И да, посао тражења инвеститора није посао за неко министарство, већ за менаџмент компанија.

Иначе исти овај поступак се спроводи и код санације јавних предузећа. Ово је требало да урадимо када смо продавали НИС. Да смо урадили попис имовине и процену њене вредности, сигурно не би за џабе поклонили налазишта гаса на територији Војводине. Да смо урадили попис и процену имовине, сигурно не би ни потписали штетан уговор којим Етихад постаје сувласник ЈАТА. Немамо појма шта смо дали. А буџет преузима све дугове. Када кажем буџет, мислим порески обвезници. Исто тако и Фиат и небројани други примери. Све ово је неозбиљно. Дилетантски. Штетно по Србију. Да не кажем неку тежу реч. И нису проблем Руси или Арапи. Они свакако теже да потпишу што бољи уговор за њих. Проблем смо ми. Једино ми гледамо како да потпишемо што лошији уговор за нас. И да га још прогласимо тајним. Врхунска неодговорност. И не можете ни кривично да је гоните, јер је све одлуке на крају донела влада као највиши орган извршне власти.

Шта смо ми урадили? Министарство привреде је на реализацији плана реструктурирања свих 153 предузећа почело да ради већ 03.септембра. Покренули смо поступак прављења личних карата, пописа и процене вредности имовине и обавеза. Имали смо велику опструкцију од стране директора и надзорних одбора који су их подржавали. РТБ Бор, ФАП, Галеника, Икарбус и многи други. Ослушкивали су шта им каже кабинет и људи из/око кабинета, и када није било порука, онда су сарађивали јер су мислили да кабинет стоји иза пројекта личних карата. Када су се у јавности појављивале прикривене и мање прикривене критике на рад минстарства, сарадња је престајала. И тако у таласима готово пет месеци.

Паралелно са овим, припремили смо и нове законе о стечају и приватизацији који је требало да прате процес реструктурирања, уведу потпуну транспарентност и спрече многе уочене злоупотребе из прошлости. Нпр. по новом закону о приватизацији, шеме типа Вршачких винограда не би биле могуће. Офшор компаније из пореских рајева иза којих се обично крије прање новца наших грађана више не би могле да учествују у приватизацији. Укидају се партијски надзорни одбори и уводи пуна одговорност директора и одговорност Агенције за приватизацију у праћењу пословања након приватизације.

Закон о стечају је значајно променио редослед намирења поверилаца. Потраживања радника на име минималних зарада и на име неплаћеног радног стажа за све године су стављене у први исплатни ред. У други исплатни ред су стављени добављачи, као и потраживања радника изнад минималца. У трећи субординирани повериоци. А у четврти, последњи исплатни ред, улазе потраживања повезаних лица, укључујући и офшор фирме наших врлих приватизатора. Закон о стечају је значајно повећао трансапрентност и обавезе стечајних управника, као и увео строге критеријуме код подношења планова реогранизације у погледу њихове изводљивости,

Ове одредбе су увеле панику међу наше бизмисмене, па су пожурили да поднесу план реорганизације за своја приватна, углавном приватизована предузећа, пре него што нови закон ступи на снагу. То је био један од разлога отпора реформама.
Закони су били припремљени и послати влади на усвајање почетком децембра месеца. И тада су закочени од стране Александра Вучића и СНС-а, уз помоћ буке кабинетских синдиката. Све је кулминирало 20. јануара 2014. године када су закони стопирани уз тријумф поменутих кабинетских синдиката. И онда се кренуло на изборе.
Последице овог неодговорног понашања владе, Александра Вучића и синдиката биће још један тежак ударац привреди, буџету и друштву у целини. Уместо уређеног и одговорног окончања процеса реструктурирања, добићемо хаос и огроман трошак гашења пожара који се не може угасити. Да су закони прошли, министарство привреде би добило све полуге неопходне да уведе ред и заврши процес финансијског реструктурирања, уклони политичке партије из одлучивања и припреми све фирме за приватизацију. Приватизација ових компанија би се онда могла посматрати и као „реиндустријализација” привреде, мада не волим тај термин.

О овоме сам писао у тексту оставке на место министра привреде. И о пет економских циљева владе и о последицама заустављања реформи предузећа у реструктурирању.

“Одустајањем од усвајања закона о приватизацији, стечају и још два пратећа закона, владајућа коалиција је показала велику неодговорност. Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности. Трошак за буџет је велики.”
Решење још увек постоји. Оно је у брзом доношењу неопходних закона са изменама због пропуштена 4 месеца и свих одговарајућих подзаконских аката пре 15.маја, паралелан рад на завршетку поступка личних карата, пописа имовине, обавеза и прављење пословног плана за 2014.годину. Човек на кога је влада противуставно пренела овлашћења министра привреде нити ово разуме, нити је било шта на овоме радио. Бавио се арчењем новца на Голију, крпљењем рупа и штрајкова заобилажењем Закона о буџету и пребацивањем буџетских ставки у буџетску резерву и осталим ничим, и ето нас пред вратима 15.маја. Сва предузећа у реструктурирању су се вратила на старо. Партијски кадрови су се вратили на старо. И онај из РТБ Бора, и онај из Симпа. На кукање за субвенцијама и гаранцијама државе.

Ово наравно не разуме ни Александар Вучић. Он ће наставити да пласира приче о крају партијског запошљавања, разбијати браве, док ће у исто време и даље чувати своје надзорне одборе, директоре РТБ Бора, Железница, свог кума у ЕМС-у и осталих генијалних менаџера, све своје туробне тајне уговоре и још тајније приватизације, јаја на оку, Мерцедесе, ине инвеститоре и осталу кабинетску економску гимнастику. Он је у економији тек кренуо, стигао до јелена и слонова, шланк и мало пунијих дама. Разрађује нове, оригиналне и генијалне концепте агресивног запошљавања, купиш 10 платиш 3 субвенција, опорезивања политичара, пребацивања нерадника из јавног у приватни сектор, тишином прекривеног одустајања од своје друге генијалне, додуше неуставне, мере солидарног пореза и осталих генијалних потеза за које ће вероватно бити номинован и за нобелову награду заједно са бившим премијером. Он ће за економију и нову економску теорију под именом Фекетић економија.

Саша Радуловић

Саша Радуловић

Рођен 1965. године. Одрастао у Сарајеву где завршио основну и средњу школу и Електротехнички факултет 1989. године, смер аутоматика и електроника. Након дипломирања добио је посао у Сименсу у Немачкој где је радио на нуклеарним електранама. Каријеру је 1993. наставио у Канади и САД где је био је активни учесник бума Силицијумске долине. У Србију се вратио 2005. године.

Са Верицом Бараћ и Мирославом Миленовић борио се против корупције и радио на случајевима 24 пљачкашке приватизације. Био је финансијски експерт тужилаштва за стечај и берзу, држао тренинге за тужиоце и полицијске инспекторе за привредни криминал. Пет месеци био је министар привреде у Влади Србије и за то време спречио пљачку браћеВучић, Синише Малог, Млађана Динкића, који су наставили тамо где је Тадићева власт стала.

Уверио се да је Александар Вучић центар корупције, изашао из Владе и са сарадницима основао покрет “Доста је било” чији је циљ да победи и уведе систем, правну државу јаких институција и слободних медија, заустави партијско запошљавање, уведе транспарентност и чисте рачуне.

Саша Радуловић је доказано највећи борац против режима Александра Вучића и партократије која убија Србију. Ако Александар Вучић некога не сме да погледа у очи, онда је то Саша Радуловић. Спречио га је у пљачки тада, спречиће га у пљачки и сада.