Вучић: Није то у почетку био апсолутно сјајан уговор, али данас, после ствари које смо изменили, па имамо уговор о Јужном току који је веома добар за Србију. Веома, веома добар за Србију. Уговор по којем ми 470 милиона евра, по последњем што смо добили од руске стране, можемо да потрошимо… Наше грађевинске компаније могу да зараде, директно да учествују у радовима, у свим грађевинским радовима, 50% по уговору. Направићемо анекс, даће нам 100% грађевинских радова, 40% од укупних радова, што значи… То су они склапање, спајање цеви, заваривање и тако даље. То је око 470 милиона евра. Ниједан део није наш. Ништа. Нема наше сировине, нема ничег нашег, а они финансирају, од 2,1 милијарде, они финансирају све, а ми дајемо 19 милиона. И сад неко од мене тражи да ја у име Србије кажем како је то лош уговор.
Радуловић: Нико не тражи од премијера да каже да је ово лош уговор. Ми само тражимо од премијера да каже, да јавно објави уговор, како би сви грађани Србије и цела стручна јавност могли да виде шта заиста пише у том уговору. Ми бисмо сви волели да то буде добар уговор и да је заиста користан за нашу земљу. Међутим, нешто ми говори да можда то што премијер говори и није потпуно истина. Рецимо, питање је где је регистрована компанија која обавља све радове у Србији. Колико знамо, регистрована је у Швајцарској и то знамо само из медијских натписа, а не на основу стварног уговора који је дат на увид јавности. Друго питање је питање земљишта. Држава Србија мора да уради експропријацију, да да сво то земљиште. Не знамо да ли постоје неке додатне обавезе. Значи, сви уговори би морали да буду јавни, и ако премијер хоће да поштује Устав и законе Србије, требао би да да те уговоре на увид.
Вучић: А какви су детаљи уговора о Фијату? А какви су детаљи о уговору моста Борча…
Водитељка: Па Ви сте говорили да ће и детаљи уговора о Фијату бити познати.
Вучић: Е па зато што сам… Питао сам, па не могу да добијем дозволу друге стране.
Радуловић: Овим премијер показује да смо ми истинска банана држава којој неке стране компаније намећу услове, а ми морамо да их питамо за то да ли можемо да објавимо нешто или не. Наравно, не можемо се вадити на то да је претходна влада ДС-а такође потписивала штетне тајне уговоре, рецимо уговор са НИС-ом, мост на Ади и тако даље. Значи то није ниједан… Није добар аргумент зашто и даље треба да наставимо да радимо те ствари, тајне дилове. Непосредна погодба се сада спроводи кроз та стратешка партнерства, како их зове, која крше, рецимо, Закон о јавно-приватним партнерствима, а крше у многим одредбама и Устав Србије. Због чега смо са Етихадом потписали уговор у коме постоје одредбе о тајности, на пример? Значи, не можемо на такав начин приступати новцу пореских обвезника. Оно што је битно је да сви уговори које држава Србија потписује морају да буду јавни. Ако то неком не одговара, без обзира о којој страној компанији се ради, онда не треба да потписује уговор са Републиком Србијом. Кад поставимо транспарентан систем и кад се знају јасни услови, мислим да и, поред тога, да ће велике компаније хтети да сарађују са Србијом. Наравно, као и код већине ствари, овде је више проблем домаћих уговорача који би волели да, кад преговарају овакве уговоре, они остану на крају тајни, јер кад би били сви уговори јавни онда би јасно видели колико су штетни.
Вучић: Сличан нам је случај са Петрохемијом где ради 1800 људи, са Азотаром где ради 1000 људи, са 540 људи у МСК који раде у Кикинди и сви су они заједно… Те три компаније заједно носи, носе, бруто домаћег производа један кома нешто.
Радуловић: Било би интересантно за грађане да знају како смо дошли у толике проблеме за Петрохемију, Азотару и МСК. Оне су последице штетног тајног уговора са НИС-ом. То је урадила влада Бориса Тадића, где смо практично налазишта гаса из Војводине дали НИС-у, практично за „џ“. Јер и тада, као и за Фијат, као и за ЈАТ, односно Етихад, нит смо пописали имовину, нит смо проценили имовину, утврдили колико вреди… Тако да нисмо утврдили ни цену по којој продајемо, нит смо одвојили, на пример, за НИС би било логично да смо одвојили налазишта гаса, а продавали само НИС као компанију која се не бави гасом. Шта смо урадили том штетном продајом? Па, налазишта гаса у Војводини… Тај гас није на нивоу квалитета увозног руског гаса и његова тржишна цена је од 30 до 50% цене чистог, руског гаса. Са таквом ценом гаса, ова наша индустрија је могла да функционише. Тим уговором смо дозволили НИС-у, сада у већинском руском власништву, да продаје тај гас иако је нижег квалитета по цени увозног, руског гаса. И то је довело све ове компаније, значи и Азотару и Петрохемију и МСК, у једно неодрживо стање зато што им је, су им улазни трошкови постали неиздрживо велики. Шта смо креирали са тим? Петрохемија, Азотара и МСК не плаћају гас Србијагасу, а Србијагас не плаћа гас Русима, тако да смо дошли до тога да је Србијагас дужан Гаспрому, а да су ове компаније дужне Србијагасу и на крају ће се, изгледа, десити преузимање Србијагаса од стране руских партнера, самим тим и читаве те индустрије. Ово је последица тајних, штетних уговора које спроводимо у Србији.
Коментариши