Vučić: Nije to u početku bio apsolutno sjajan ugovor, ali danas, posle stvari koje smo izmenili, pa imamo ugovor o Južnom toku koji je veoma dobar za Srbiju. Veoma, veoma dobar za Srbiju. Ugovor po kojem mi 470 miliona evra, po poslednjem što smo dobili od ruske strane, možemo da potrošimo… Naše građevinske kompanije mogu da zarade, direktno da učestvuju u radovima, u svim građevinskim radovima, 50% po ugovoru. Napravićemo aneks, daće nam 100% građevinskih radova, 40% od ukupnih radova, što znači… To su oni sklapanje, spajanje cevi, zavarivanje i tako dalje. To je oko 470 miliona evra. Nijedan deo nije naš. Ništa. Nema naše sirovine, nema ničeg našeg, a oni finansiraju, od 2,1 milijarde, oni finansiraju sve, a mi dajemo 19 miliona. I sad neko od mene traži da ja u ime Srbije kažem kako je to loš ugovor.
Radulović: Niko ne traži od premijera da kaže da je ovo loš ugovor. Mi samo tražimo od premijera da kaže, da javno objavi ugovor, kako bi svi građani Srbije i cela stručna javnost mogli da vide šta zaista piše u tom ugovoru. Mi bismo svi voleli da to bude dobar ugovor i da je zaista koristan za našu zemlju. Međutim, nešto mi govori da možda to što premijer govori i nije potpuno istina. Recimo, pitanje je gde je registrovana kompanija koja obavlja sve radove u Srbiji. Koliko znamo, registrovana je u Švajcarskoj i to znamo samo iz medijskih natpisa, a ne na osnovu stvarnog ugovora koji je dat na uvid javnosti. Drugo pitanje je pitanje zemljišta. Država Srbija mora da uradi eksproprijaciju, da da svo to zemljište. Ne znamo da li postoje neke dodatne obaveze. Znači, svi ugovori bi morali da budu javni, i ako premijer hoće da poštuje Ustav i zakone Srbije, trebao bi da da te ugovore na uvid.
Vučić: A kakvi su detalji ugovora o Fijatu? A kakvi su detalji o ugovoru mosta Borča…
Voditeljka: Pa Vi ste govorili da će i detalji ugovora o Fijatu biti poznati.
Vučić: E pa zato što sam… Pitao sam, pa ne mogu da dobijem dozvolu druge strane.
Radulović: Ovim premijer pokazuje da smo mi istinska banana država kojoj neke strane kompanije nameću uslove, a mi moramo da ih pitamo za to da li možemo da objavimo nešto ili ne. Naravno, ne možemo se vaditi na to da je prethodna vlada DS-a takođe potpisivala štetne tajne ugovore, recimo ugovor sa NIS-om, most na Adi i tako dalje. Znači to nije nijedan… Nije dobar argument zašto i dalje treba da nastavimo da radimo te stvari, tajne dilove. Neposredna pogodba se sada sprovodi kroz ta strateška partnerstva, kako ih zove, koja krše, recimo, Zakon o javno-privatnim partnerstvima, a krše u mnogim odredbama i Ustav Srbije. Zbog čega smo sa Etihadom potpisali ugovor u kome postoje odredbe o tajnosti, na primer? Znači, ne možemo na takav način pristupati novcu poreskih obveznika. Ono što je bitno je da svi ugovori koje država Srbija potpisuje moraju da budu javni. Ako to nekom ne odgovara, bez obzira o kojoj stranoj kompaniji se radi, onda ne treba da potpisuje ugovor sa Republikom Srbijom. Kad postavimo transparentan sistem i kad se znaju jasni uslovi, mislim da i, pored toga, da će velike kompanije hteti da sarađuju sa Srbijom. Naravno, kao i kod većine stvari, ovde je više problem domaćih ugovorača koji bi voleli da, kad pregovaraju ovakve ugovore, oni ostanu na kraju tajni, jer kad bi bili svi ugovori javni onda bi jasno videli koliko su štetni.
Vučić: Sličan nam je slučaj sa Petrohemijom gde radi 1800 ljudi, sa Azotarom gde radi 1000 ljudi, sa 540 ljudi u MSK koji rade u Kikindi i svi su oni zajedno… Te tri kompanije zajedno nosi, nose, bruto domaćeg proizvoda jedan koma nešto.
Radulović: Bilo bi interesantno za građane da znaju kako smo došli u tolike probleme za Petrohemiju, Azotaru i MSK. One su posledice štetnog tajnog ugovora sa NIS-om. To je uradila vlada Borisa Tadića, gde smo praktično nalazišta gasa iz Vojvodine dali NIS-u, praktično za „dž“. Jer i tada, kao i za Fijat, kao i za JAT, odnosno Etihad, nit smo popisali imovinu, nit smo procenili imovinu, utvrdili koliko vredi… Tako da nismo utvrdili ni cenu po kojoj prodajemo, nit smo odvojili, na primer, za NIS bi bilo logično da smo odvojili nalazišta gasa, a prodavali samo NIS kao kompaniju koja se ne bavi gasom. Šta smo uradili tom štetnom prodajom? Pa, nalazišta gasa u Vojvodini… Taj gas nije na nivou kvaliteta uvoznog ruskog gasa i njegova tržišna cena je od 30 do 50% cene čistog, ruskog gasa. Sa takvom cenom gasa, ova naša industrija je mogla da funkcioniše. Tim ugovorom smo dozvolili NIS-u, sada u većinskom ruskom vlasništvu, da prodaje taj gas iako je nižeg kvaliteta po ceni uvoznog, ruskog gasa. I to je dovelo sve ove kompanije, znači i Azotaru i Petrohemiju i MSK, u jedno neodrživo stanje zato što im je, su im ulazni troškovi postali neizdrživo veliki. Šta smo kreirali sa tim? Petrohemija, Azotara i MSK ne plaćaju gas Srbijagasu, a Srbijagas ne plaća gas Rusima, tako da smo došli do toga da je Srbijagas dužan Gaspromu, a da su ove kompanije dužne Srbijagasu i na kraju će se, izgleda, desiti preuzimanje Srbijagasa od strane ruskih partnera, samim tim i čitave te industrije. Ovo je posledica tajnih, štetnih ugovora koje sprovodimo u Srbiji.
Komentariši