Пошто премијер не сме да изађе било коме на црту, а посебно Саши Радуловићу, јавност је потпуно ускраћена за јавне дебате. Овим текстом покушавамо да покажемо како би таква једна јавна дебата између премијера и Саше Радуловића изгледала, када би премијер смогао храбрости да изађе на црту.
Вучић: А какви су детаљи уговора о Фијату? А какви су детаљи о уговору моста Борча…
Водитељка: Па Ви сте говорили да ће и детаљи уговора о Фијату бити познати.
Вучић: Е па зато што сам… Питао сам, па не могу да добијем дозволу друге стране.
Радуловић: Овим премијер показује да смо ми истинска банана држава којој неке стране компаније намећу услове, а ми морамо да их питамо за то да ли можемо да објавимо нешто или не. Наравно, не можемо се вадити на то да је претходна влада ДС-а такође потписивала штетне тајне уговоре, рецимо уговор са НИС-ом, мост на Ади и тако даље. Значи то није ниједан… Није добар аргумент зашто и даље треба да наставимо да радимо те ствари, тајне дилове. Непосредна погодба се сада спроводи кроз та стратешка партнерства, како их зове, која крше, рецимо, Закон о јавно-приватним партнерствима, а крше у многим одредбама и Устав Србије. Због чега смо са Етихадом потписали уговор у коме постоје одредбе о тајности, на пример? Значи, не можемо на такав начин приступати новцу пореских обвезника. Оно што је битно је да сви уговори које држава Србија потписује морају да буду јавни. Ако то неком не одговара, без обзира о којој страној компанији се ради, онда не треба да потписује уговор са Републиком Србијом. Кад поставимо транспарентан систем и кад се знају јасни услови, мислим да и, поред тога, да ће велике компаније хтети да сарађују са Србијом. Наравно, као и код већине ствари, овде је више проблем домаћих уговорача који би волели да, кад преговарају овакве уговоре, они остану на крају тајни, јер кад би били сви уговори јавни онда би јасно видели колико су штетни.
Коментариши