Potpredsednik pokreta “Dosta je bilo” Aleksandar Stevanović u autorskom tekstu za magazin “Gentleman” daje portret novog minitra finansija Grčke i komentariše domete nove Vlade Grčke.
Ministar finansija Grčke uživa u pet minuta slave, to je sigurno. Pleni svojim neformalnim oblačenjem, neformalnim prevozom i gotovo revolucionarnom retorikom. Pripada timu koji je mnogo obećao u situaciji koja izgleda beznadežno. Janis Varufakis je definitivno ličnost koja vas ne ostavlja ravnodušnim.
Na žalost onih koji sanjaju priče slične onima na čijem je talasu nekada opskurna Siriza dobila poverenje nešto više od trećine Grka, otrežnjenje će stići vrlo brzo. Varufakis sigurno zna jednu od najpoznatijih definicija ekonomije, koja kaže da nas ekonomija uči kako da uskladimo želje i mogućnosti. Želje su lepa stvar, ali svet u kom vaše želje nikako ne mogu postati stvarnost postavlja vrlo čvrste okvire u kojima se može igrati. Varufakis i novi premijer Grčke Aleksis Cipras su krenuli da igraju daleko van glavnog terena. Taj luksuz se suštinski već završio i Grčka će se suočiti s još jednom osnovnom lekcijom ekonomije – slobodan si da doneseš koju god hoćeš odluku, ali nisi slobodan da izbegneš posledice svojih odluka.
Analiza mora početi iznošenjem činjenica koje su bile uvod u puzajući bankrot Grčke. Ta zemlja je godinama trošila mnogo više nego što je privređivala, a koristi od toga su deljene kako među političkim elitama i njima bliskim pojedincima, tako i među običnim korisnicima budžetskih sredstava. Grčka je suštinski imala (i još ima) pravi parazitski sistem koji je obilno zalivan spolja usled komotne pozicije koju je Grčka uživala kao deo zone evra.
Kada Siriza kritikuje parazitski sistem koji guši mala i srednja preduzeća, koji favorizuje političku oligarhiju Nova demokratije, upokojeni PASOK, i koji ispostavlja najveći račun najsiromašnijima, ona ne greši. Ali, kao i kod svih avanturista, samo je deo priče dobar, a ostatak je između tlapnje i neozbiljnosti.
Istinu govoreći, Siriza kao skup vrlo heterogenih ekstremista nikad ne bi došla na vlast bez nerealne i nesporovodive agende kao lajtmotiva. Po dolasku na vlast nekoliko puta su ponovili svoje nerealne mantre i našli su se pred vrlo neugodnim izborom:
Mogu da prestanu da plaćaju dugove, ali onda moraju računati na slom bankarskog sistema i izbacivanje iz zone evra. Grci bi morali da se pozdrave s većim delom svojih ušteđevina, suoče s trenutnim padom realnih plata i de fakto bi se vratili na standard koji su imali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Potom bi mogli mirno da grade novi sistem, ali bi pre toga građani Grčke verovatno posuli katranom i perjem i Varufakisa i Ciprasa. Oni su do sada postali svesni da su lažni levičari, baš kao što su za njih govorili i grčki komunisti, pa je ovaj scenario namenjen isključivo ekstremnim biračima koji bi mogli dati poverenje komunistima ili Zlatnoj zori.
Drugi scenario je da prihvate realnost i pokušaju da ispregovaraju neke olakšice u vidu dužih rokova i da trajanje olakšica vežu za strukturne reforme koje bi bile drugačije od onih koje je sprovodila Nova demokratija. Međutim, tu postoji jedna velika praznina i ona se ne popunjava najavama znatno većeg minimalca, vraćanjem na posao pomoćnih radnika i sličnim populizmom. Oni moraju imati plan koji će uveriti kreditore u realističnost ekonomskih politika sa stanovišta otplate dugova i moraju odustati od nezrelog vođenja politike, u šta spadaju izleti kao što su podrška Rusiji mimo zvanične spoljne politike Evropske unije, zahtevi za reparacije za Drugi svetski rat i slične kako-mali-Perica vidi svet politike To ih nužno vodi u procep u kom će morati da balansiraju između nerealnih očekivanja koje su sami podgrejali i vrlo realnog servisiranja duga. Dobar argument, koji oni ne potežu, je da je za tango potrebno dvoje i da nisu Grci jedini negativci, već i regulacija EU, a koja je dovela do toga da Grčka može da dobije sredstva po uslovima koje nikada nije mogla da ima pre stvaranja zone evra, upravo zbog reputacije delimično neuračunljive države. Koliko god da su njihove vlade bile neodgovorne, a kada su falsifikovale statistiku i nešto više od toga, neko je ipak morao da novcem zalije njihovu neodgovornost. Ova druga opcija će se desiti jer su oni lažni levičari (i dobro je da je tako), koji svoj identitet grade na nerealnim obećanjima za koja znaju da neće ispuniti i na pojavnim elementima kao što su odsustvo kravate, izvučena košulja ili dolazak motorom na posao. Time uveseljavaju slične pokrete, a na neki način diskredituju one koji nude ozbiljnu alternativu problemima koji su zajednički za sve države u Evropi.
A gde smo mi? Premijer je rekao da mi ne želimo da se ugledamo na Sirizu. Nije pogrešio, u moru pogrešnih stvari koje je rekao i uradio ova izjava je sasvim u redu i nju bi dao svako ko isključi emocije u politici, a uključi razum. Koncept prema kom države plaćaju svoje obaveze inostranim poveriocima je jedan od temelja na kojima Evropa počiva. Ne postoji nijedan razlog da se penzioneri u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, odreknu onoga što su zaradili i plasirali kroz penzione fondove da bi Grčka dobila nešto besplatno kroz otpis duga. Među evropskim vladama nigde nema podrške za otpisivanje dugova i neće je ni biti jer ako to prođe u Grčkoj, proći će i u Španiji, Italiji i svakoj drugoj visoko zaduženoj članici EU. Zemlje koje su izvele reforme koje su značile kratkoročno žrtvovanje zarad dugoročno zdrave ekonomije će dobiti svojevrstan šamar. Zemlje poverioci koje drže i hleb i pogaču neće urušiti sistem na kom počiva EU. Ako posmatramo šta su naši interesi kao zemlje koja je na vratima prezaduženosti, kojoj niko nema obavezu da pomogne kao što Evropska centralna banka ima prema Grčkoj, a koja suštinski zavisi od toga kako će je oceniti države EU i države u regionu, samo krajnje neodgovoran političar bi pružio podršku avanturizmu u jednoj relativno malo značajnoj zemlji. Šanse da Srbija vidi išta dobro od jednostrane primene radikalnih rešenja u Grčkoj su ravne nuli.
Čak i da u nekom nadrealnom i minorno verovatnom scenariju Siriza dobije još saveznika u Evropi i bude odbačen koncept da države plaćaju svoje dugove, Srbija uvek može da ponovo proceni da li ima interesa da igra takvu igru. Pametnim ljudima treba da bude dosta želje da guramo jačima prst u oko, da se postavljamo između velikih da se tuku preko naših leđa i još više. Emocije nedoraslog deteta koje ne razume odnose moći u svetu i koje stalno ponavlja iste greške koje nas koštaju života dostojnog čoveka treba da zameni pragmatizam zasnovan na principima koji su stvorili modernu Evropu jer je Srbija do sada donela toliko pogrešnih odluka da jednostavno nema kapaciteta da podnese još novih. Koliko god vam neke stvari u programu Sirize delovale sasvim u redu, svaka izjava o Sirizi će u EU biti posmatrana samo kroz gore iznetu vizuru.
Izvor: gentleman.rs
Komentariši