Ауторски текст

Александар Стевановић: YANIS VAROUFAKIS – SIRIZA

Потпредседник покрета “Доста је било” Александар Стевановић у ауторском тексту за магазин “Gentleman” даје портрет новог минитра финансија Грчке и коментарише домете нове Владе Грчке.

Министар финансија Грчке ужива у пет минута славе, то је сигурно. Плени својим неформалним облачењем, неформалним превозом и готово револуционарном реториком. Припада тиму који је много обећао у ситуацији која изгледа безнадежно. Јанис Варуфакис је дефинитивно личност која вас не оставља равнодушним.

На жалост оних који сањају приче сличне онима на чијем је таласу некада опскурна Сириза добила поверење нешто више од трећине Грка, отрежњење ће стићи врло брзо. Варуфакис сигурно зна једну од најпознатијих дефиниција економије, која каже да нас економија учи како да ускладимо жеље и могућности. Жеље су лепа ствар, али свет у ком ваше жеље никако не могу постати стварност поставља врло чврсте оквире у којима се може играти. Варуфакис и нови премијер Грчке Алексис Ципрас су кренули да играју далеко ван главног терена. Тај луксуз се суштински већ завршио и Грчка ће се суочити с још једном основном лекцијом економије – слободан си да донесеш коју год хоћеш одлуку, али ниси слободан да избегнеш последице својих одлука.

Анализа мора почети изношењем чињеница које су биле увод у пузајући банкрот Грчке. Та земља је годинама трошила много више него што је привређивала, а користи од тога су дељене како међу политичким елитама и њима блиским појединцима, тако и међу обичним корисницима буџетских средстава. Грчка је суштински имала (и још има) прави паразитски систем који је обилно заливан споља услед комотне позиције коју је Грчка уживала као део зоне евра.

Када Сириза критикује паразитски систем који гуши мала и средња предузећа, који фаворизује политичку олигархију Нова демократије, упокојени ПАСОК, и који испоставља највећи рачун најсиромашнијима, она не греши. Али, као и код свих авантуриста, само је део приче добар, а остатак је између тлапње и неозбиљности.

Истину говорећи, Сириза као скуп врло хетерогених екстремиста никад не би дошла на власт без нереалне и неспороводиве агенде као лајтмотива. По доласку на власт неколико пута су поновили своје нереалне мантре и нашли су се пред врло неугодним избором:

Могу да престану да плаћају дугове, али онда морају рачунати на слом банкарског система и избацивање из зоне евра. Грци би морали да се поздраве с већим делом својих уштеђевина, суоче с тренутним падом реалних плата и де факто би се вратили на стандард који су имали током осамдесетих година прошлог века. Потом би могли мирно да граде нови систем, али би пре тога грађани Грчке вероватно посули катраном и перјем и Варуфакиса и Ципраса. Они су до сада постали свесни да су лажни левичари, баш као што су за њих говорили и грчки комунисти, па је овај сценарио намењен искључиво екстремним бирачима који би могли дати поверење комунистима или Златној зори.

Други сценарио је да прихвате реалност и покушају да испреговарају неке олакшице у виду дужих рокова и да трајање олакшица вежу за структурне реформе које би биле другачије од оних које је спроводила Нова демократија. Међутим, ту постоји једна велика празнина и она се не попуњава најавама знатно већег минималца, враћањем на посао помоћних радника и сличним популизмом. Они морају имати план који ће уверити кредиторе у реалистичност економских политика са становишта отплате дугова и морају одустати од незрелог вођења политике, у шта спадају излети као што су подршка Русији мимо званичне спољне политике Европске уније, захтеви за репарације за Други светски рат и сличне како-мали-Перица види свет политике То их нужно води у процеп у ком ће морати да балансирају између нереалних очекивања које су сами подгрејали и врло реалног сервисирања дуга. Добар аргумент, који они не потежу, је да је за танго потребно двоје и да нису Грци једини негативци, већ и регулација ЕУ, а која је довела до тога да Грчка може да добије средства по условима које никада није могла да има пре стварања зоне евра, управо због репутације делимично неурачунљиве државе. Колико год да су њихове владе биле неодговорне, а када су фалсификовале статистику и нешто више од тога, неко је ипак морао да новцем залије њихову неодговорност. Ова друга опција ће се десити јер су они лажни левичари (и добро је да је тако), који свој идентитет граде на нереалним обећањима за која знају да неће испунити и на појавним елементима као што су одсуство кравате, извучена кошуља или долазак мотором на посао. Тиме увесељавају сличне покрете, а на неки начин дискредитују оне који нуде озбиљну алтернативу проблемима који су заједнички за све државе у Европи.

А где смо ми? Премијер је рекао да ми не желимо да се угледамо на Сиризу. Није погрешио, у мору погрешних ствари које је рекао и урадио ова изјава је сасвим у реду и њу би дао свако ко искључи емоције у политици, а укључи разум. Концепт према ком државе плаћају своје обавезе иностраним повериоцима је један од темеља на којима Европа почива. Не постоји ниједан разлог да се пензионери у Немачкој или Данској, на пример, одрекну онога што су зарадили и пласирали кроз пензионе фондове да би Грчка добила нешто бесплатно кроз отпис дуга. Међу европским владама нигде нема подршке за отписивање дугова и неће је ни бити јер ако то прође у Грчкој, проћи ће и у Шпанији, Италији и свакој другој високо задуженој чланици ЕУ. Земље које су извеле реформе које су значиле краткорочно жртвовање зарад дугорочно здраве економије ће добити својеврстан шамар. Земље повериоци које држе и хлеб и погачу неће урушити систем на ком почива ЕУ. Ако посматрамо шта су наши интереси као земље која је на вратима презадужености, којој нико нема обавезу да помогне као што Европска централна банка има према Грчкој, а која суштински зависи од тога како ће је оценити државе ЕУ и државе у региону, само крајње неодговоран политичар би пружио подршку авантуризму у једној релативно мало значајној земљи. Шансе да Србија види ишта добро од једностране примене радикалних решења у Грчкој су равне нули.

Чак и да у неком надреалном и минорно вероватном сценарију Сириза добије још савезника у Европи и буде одбачен концепт да државе плаћају своје дугове, Србија увек може да поново процени да ли има интереса да игра такву игру. Паметним људима треба да буде доста жеље да гурамо јачима прст у око, да се постављамо између великих да се туку преко наших леђа и још више. Емоције недораслог детета које не разуме односе моћи у свету и које стално понавља исте грешке које нас коштају живота достојног човека треба да замени прагматизам заснован на принципима који су створили модерну Европу јер је Србија до сада донела толико погрешних одлука да једноставно нема капацитета да поднесе још нових. Колико год вам неке ствари у програму Сиризе деловале сасвим у реду, свака изјава о Сиризи ће у ЕУ бити посматрана само кроз горе изнету визуру.

Извор: gentleman.rs

Александар Стевановић

Александар Стевановић

Дипломирани економиста и економски консултант последњих девет година. У свом раду се нарочито фокусира на мала и средња предузећа и снажно подржава изградњу институција, успоставу функционалне тржишне привреде под владавином права уз минимално државно мешање и јавну потрошњу.

По образовању економиста са две мастер дипломе из Транзиције и реконструкције и Политичке теорије и праксе демократије.

Радио као саветник Министра привреде, Уније послодаваца Србије, Удружења малих и средњих предузећа и предузетника, Фонда за отворено друштво, Међународне организације рада, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Сталне конференције градова и општина, Фондације Фридрих Науман, ЕLDR, Амбасадора Државе Израел, Save the Children итд.

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар