Предсједник покрета Доста је било и бивши министар привреде у Влади Ивице Дачића објашњава зашто је “паразитски систем” заснован на партијском запошљавању рак-рана свих друштава Балкана и због чега је крах преговора Владе Србије са америчком компанијом Есмарк о продаји Железаре Смедерево примјер некомпетентности и промашене економске политике премијера Александра Вучића
“Крах преговора Есмарка и Владе Србије о продаји Железаре Смедерево најилустративнији је пример начина на који власти готово свих некадашњих југословенских република и воде и разумеју економску политику. Наиме, целокупан програм тих влада – укључујући, разуме се, и нестручну Владу Александра Вучића – своди се на претпоставку о томе да су њихови грађани неспособни и као стручњаци и као предузетници и као привредници и да би, у циљу изласка из тешке ситуације, најбоље било довести стране инвеститоре-чудотворце који би, на бази личних познанстава и пријатељстава са највећим дужносницима поменутих држава, у коферима донели свој новац и поделили га народу. Таква политика на Балкану доминантна је дуже од две деценије и сви, нажалост, видимо докле смо са њом дошли”, каже Саша Радуловић. “Зашто кажем да је смедеревска Железара пример овдашњег начина пословања? Зато што су, током преговора о приватизацији, направљене апсолутно исте грешке које се праве са свим нашим предузећима у реструктурирању”.
Шта то конкретно значи?
– То значи да се није ишло редом којим се иде у нормалним и цивилизованим земљама. Дакле, није извршена процена вредности имовине, нису утврђене обавезе, није извршено финансијско реструктурирање, није направљена анализа тржишта и пословног плана нити процена обима инвестиција, после чега је тек могла бити донесена одлука о томе да ли да сами инвестирате или да изађете на отворени јавни тендер и позовете инвеститоре да преузму компанију која је у том смислу чиста. Нажалост, ни у једној приватизацији то није случај.
Зашто?
– Зато што је суштина пљачкашке приватизације у свим бившим југословенским републикама иста: никада не утврдите стање, никада не сагледате проблем и у процес приватизације улазите а да претходно не знате шта заправо хоћете. Уместо озбиљних приватизација, у целом региону тако имамо распродаје где, са правим или скривеним инвеститорима, политичари праве различите тајне дилове и мућке у које су, наравно, уграђени лични проценти и рекети. То вам је, кажем, мање-више историја свих наших приватизација… Узгред, Есмарк који је учествовао у назови тендеру за смедеревску Железару није америчка компанија Есмарк Стеел.
Како није?
– Није! Директор Есмарк Стеела из Америке основао је своју приватну компанију коју је назвао Есмарк БВ, са седиштем у Холандији, тачније, у пословном простору у коме имате само поштанско сандуче. Оснивачки улог фирме био је свега 500 долара.
Премијер Александар Вучић каже да те тврдње нису истините.
– Вучић говори којешта! У децембру 2013. рекао је да ће грађанима Србије бити боље до краја 2014.; сада тврди да је тај рок продужен до 2018. Током последње предизборне кампање Вучић је гарантовао да неће смањивати пензије, видели смо шта се догодило. Најзад, тај човек ме је недавно оптужио да сам, као бивши министар привреде, БИРН-у дао на увид штетне уговоре за ЈАТ и Етихад, што ће сада морати да докаже на суду. У том смислу, Вучићу није веровати: он говори само оно што народ жели да чује.
Када сарадници премијера Вучића кажу да је уговор о продаји Железаре Смедерево пропао због тога што предсједник владе није пристао на то да се отпусти 5.000 радника…
– Прво, испоставило се да није реч о њих 5.000, већ да је у међувремену у предузеће које је непрофитабилно и које послује са огромним губицима запослено преко пет стотина радника. Реч је о власницима партијских књижица владајућих странака који чине основ паразитског система, на шта сам на време упозоравао. Као и у већини предузећа у региону, у Железари Смедерево имате паралелно социјални и економски проблем. Да би они били решени, морате их најпре раздвојити тако што ћете направити социјални програм базиран на универзалном принципу социјалне заштите.
Шта тај принцип подразумијева?
– Подразумева да свака породица која остане без прихода добије социјалну помоћ. Ако Министарство рада реши социјално питање, Железару Смедерево почињемо да посматрамо искључиво као економски проблем. Шта је, дакле, могуће учинити како би та компанија пословала профитабилно? Исплати ли се уопште њен опстанак? Економиста Миодраг Зец недавно је поставио питање: ако продате Телеком Србије који ради на технологији XXИ века и, улажући новац у компанију која ради по принципима технологије XВИИ века – немајући притом ни металопрерађивачку индустрију – уђете у Железару Смедерево, да ли се тако нешто уопште исплати. Ко би нормалан то радио?!
Хоћу да кажем да је брига за раднике смедеревске железаре заправо само лажна демагогија и бацање прашине у очи. Уосталом, колико је до сада људи у Србији отпуштено? Ко је о њима бринуо, ко је о томе водио рачуна?
Добро, у чему је онда проблем? Поменули сте нестручност Владе… Осим што је као студент за осам фунти дневно радио у једној лондонској гвожђари и што је, како је писало у његовом званичном ЦВ-у, као директор спортске хале Пинки у Земуну “увео ноћно купање”, које референце премијер Вучић има да би продавао смедеревску жељезару?
– Нема никакве, у томе и јесте проблем. Незнање је огромно, у то нема сумње. Уосталом, погледајте ко све седи у Влади Србије: дилетант до дилетанта. Реч је о људима који се никада нису бавили својим послом у било којој области. Са таквим “стручњацима” илузорно је очекивати да можете направити било шта озбиљно. Када на све додате корупцију, узимања рекета, питање чисто политичког маркетинга, прављење драме око сваке ситнице…
Док сам као министар привреде радио у претходној влади, разговарао сам са три инвеститора који су били озбиљно заинтересовани за приватизацију Железаре Смедерево. Сви су тражили чист рачун: колика је имовина Железаре, које су обавезе, питали су, како би, на основу тих чистих рачуна, направили понуду. И, шта се догодило? Два, три месеца пре тендера, Вучић је најавио разговоре о продаји Железаре са Есмарком, јер, ето, са тим људима се познаје, пријатељи су.
Есмарк, дакле, у почетку није био у игри око приватизације Железаре Смедерево?
– Није био, наравно. Појавили су се касније, као део Вучићевог “пријатељског” аранжмана. У међувремену, ствари су се промениле, па сте, уместо поступања по наведеним правилима пословања, кренули у приватизацију хаоса у коме се није знало ко пије а ко плаћа. На крају, када је, као, завршен јавни тендер, објављен је почетак преговора. Што је такође сулудо. Јер, ако сте завршили тендер, ако имате најбољу понуду, ако је у уговору садржан део тендерске документације, о чему даље преговарате?! По мом суду, проблем је у томе што је сам тендер тек формално расписан, након чега се ушло у безумне разговоре са понуђачима. На крају, дошло се до апсурдне ситуације у којој се сада тражи нови менаџмент.
То тражење менаџмента дио је такозваног плана Б који је, послије краха преговора са Есмарком, најавио премијер Вучић. Шта то значи?
– Ништа. Логично питање гласи: зашто менаџмент ниси тражио раније, пре две и по године, него га тражиш сада? Где си за те две и по године слупао 210 милиона евра?! Јеси ли тих 210 милиона узео од пензионера како би платио нерад и јавашлук у Железари и одржао лажни социјални мир? Шта су радили запослени у Железари, за шта су примали плате, на шта су потрошили толики новац? Та политика пресипања из шупљег у празно пример је пропалог Вучићевог економског концепта.
Током преговора са Есмарком, Влада Србије имала је приватизационог савјетника. Каква је била његова улога?
– Да фигурира. Баш као што фигурирају и сви остали: министри, потпредседници, саветници… Премијер се за све пита, о свему одлучује, преговара… Иако, кажем, о томе апсолутно нема појма. Управо због тога Србији на свим пољима тако добро иде: од економије до отварања поглавља са ЕУ. Све у свему, живимо у театру апсурда у коме грађани ипак полако увиђају да је наш цар го. Те ствари постају јасне, упркос медијском мраку у коме Србија живи.
Европски комесар за сусједску политику и преговоре о придружењу Јоханес Хан ових је дана затражио доказе о том медијском мраку.
– Изјава Хана је пример да у међународним односима не постоје пријатељи и непријатељи; постоје интереси. Зато би, у објашњењу појединих поступака или изјава европских званичника увек требало поћи од тога шта је интерес. У овом тренутку њих има више. Наиме, и у Бриселу седи бирократија која чува своје позиције; и они се грчевито држе тих места, зато једни друге подржавају. Са друге стране, Вучић се евидентно обавезао да ће решити неколико проблема битних и за ЕУ и за САД – пре свега Косово као предуслов стабилности у региону – што за собом повлачи одређену дозу подршке. Најзад, српска опозиција је у овом тренутку или неспособна или је нестала, што значи да, када би и постојала подршка Запада, она не би могла ићи на било коју озбиљнију адресу. Све странке које су до сада чиниле опозицију паразитирају на исти начин на који паразитира власт. То је исти систем.
Гдје је ту Ваш покрет Доста је било?
– Као покрет основан пре годину дана, Доста је било има циљ да 2017. преузме власт у Србији. У том смислу, кључни су избори у Војводини који ће бити одржани крајем 2016, када ћемо ући у покрајински парламент и од покрета се конституисати странка. Тек тада ће бити јасно ко је права и једина опозиција у Србији. А то како смо профилисани… Нигде, па ни у нашем региону, више не постоји та подела на левицу и десницу; уместо ње, наша друштва делиће се на две групе: на пристојне и привилеговане. То ће бити главна линија раздвајања. Пристојни људи су већина, док се привилеговани ослањају на партијске олигархије, на тајкуне везане за врхове политичких странака, као и за мултинационалне корпорације и велике банке за које смо, испоставиће се, заправо правили наше економске системе. Поред осталог, због тога и пропадамо. Иако нико нема ништа против мултинационалних корпорација и банака, јасно је да систем мора бити подешен тако да је добар за породичне фирме, за мала и средња предузећа, за домаћу економију. Будући да на нашем терену није могуће правити велике мултинационалне корпорације, друштва региона требало би да се ослоне на предузетнички сектор који запошљава највише људи. Милион и шест стотина хиљада људи у Србији запослено је у том сектору; у средњим и великим предузећима свега три стотине хиљада. Дакле, да би добила резултат, економска политика морала би се окренути успостављању те врсте баланса. Зашто се не окреће? Зато што имате нешто што, у том смислу, једнако кочи све владе Балкана.
Шта их кочи?
– Паразитски систем који су изградиле владајуће политичке странке, а који се базира на истом: на гурању партијских људи у јавни сектор; на повезаним буразерским фирмама са којима политичари онда потписују штетне уговоре на основу којих извлаче новац; на добијању кредита од парадржавних банака које касније упадају у проблеме јер се ти кредити не враћају; на узимању новца из разних фондова за развој и слично. Ти огромни трошкови паралишу систем. У Србији се на тај начин из џепова грађана извуче преко две милијарде евра годишње! Са друге стране, као једну од мера штедње, ова влада пензионерима је противуставно снизила пензије, на чему је укупно “уштедела” 210 милиона евра. Погледајте сада тај дисбаланс! Реч је о потпуно погрешној политици. Видели сте да и на европском нивоу имамо сличне проблеме. Узмите Грчку и Шпанију: у Грчкој је проблеме направила грчка партократија, чиме је омогућила долазак Сиризе на власт. У том смислу, за стање грчке економије и привреде свакако није крива Немачка, нису криви кредитори; крива је грчка партократија која је поставила паразитски систем. Пре пет година, та иста структура потписала је договор са повериоцима, увела мере штедње и направила систем по коме ће штедети на свему осим на себи.
Као да описујете…
– Тачно! Као да описујем било коју земљу нашег региона. Тај концепт заснива се на томе да као власт задржите све сопствене привилегије, да штедите на пензијама, смањујете плате, уводите минималце и сл. Сириза је, кажем, дошла на власт управо на таласу тог незадовољства и упозорењима да је важећи план штедње за Грчку катастрофалан. Он је довео до тога да ГДП падне за 25 процената. Поред партократије, за тај модел само делом су одговорни кредитори који су користили позицију Грчке како би пласирали своје кредите по великим каматним стопама, чиме су, бацајући новац иако су знали колико се систем љуља, додатно продубили проблем. Као глас разума, грчки министар финансија исправно је ових дана указао на то где је проблем: човек, дакле, не поставља питање да ли треба штедети, него – где штедети. Што значи не на пензијама, на минималним зарадама као што то чини Вучић, већ на паразитском систему који државу далеко више кошта.
Економски програм Сиризе премијер Вучић назвао је политиком “лако ћемо”.
– Што је логично, будући да је економска политика коју Вучић заступа иста као политика оних грчких партија које су пропале на последњим парламентарним изборима у тој земљи. Наиме, и Вучићу је циљ да по сваку цену задржи паразитски систем; зато штеди на пензијама, на платама, али се разбацује на свим осталим местима. Па, само на субвенције Србија троши 700 милиона евра, док истовремено штеди отимајући од пензионера. Што је сулудо!
Да ли је могуће да премијер Вучић не разумије ово о чему говорите?
– Наравно да разуме. Али неће ништа да промени, јер зна да би на тај начин ослабио и укинуо своју странку; другим речима, укинуо би себе. Демонтажа паразитског система на коме почива његова власт значила би демонтажу машинерије на чијем је челу. Свестан да својим политичким идејама више никога не може да привуче, у замену за подршку, Вучић грађанима нуди радна места у јавном сектору. Који је, од 2012, уместо да је смањен, додатно накрцан “кадровима” Српске напредне странке. И када онда Вучић каже како не зна никога ко је у јавом сектору запослен по партијској линији, ево, ја ћу му рећи: тако је запослен његов свемоћни кум.
Који кум?
– Никола Петровић, директор Електромреже Србија… Нема сумње да је паразитски систем о коме говорим зацементирао Борис Тадић; Александар Вучић додатно га је усавршио. Исто важи и за медијски мрак, за задуживање… Током свог мандата, Борис Тадић Србију је задужио за осам милијарди; за две и по године колико је на власти, Вучић је успео да је задужи исто толико. Што је само доказ континуитета пропале економске политике коју симболизује бивши министар и сарадник и једног и другог, Млађан Динкић. Наравно, ништа од овога што сам навео – говорим о погрешној економској политици, о смањењу пензија, о краху преговора са Есмарком, о медијском мраку – неће срушити Владу Александра Вучића.
Шта ће је срушити?
– То што људи полако схватају на који начин су обманути. Јер, чињеница је да неке људе можете обмањивати све време; можете обмањивати и све људе неко време, али не може све људе све време. Грађани се осврћу око себе, виде да нико не добија посао на здрав начин, да су сви партијски намештени, да су привилеговани, да су новчаници све тањи, да се живи све теже… То стање у једном моменту не може сакрити ни најбоља демагогија, ни сви спин-доктори овога света. Више не пролази продавање магле о некаквим огромним страним инвестицијама, о Београду на води, о богатим инвеститорима из Емирата који су пријатељи премијера и који ће овај народ извући из тешке беде… У те бајке више нико не верује. Јасно је да је српско друштво у дубокој кризи, да нико ништа не ради, да нема приватизационих прихода и да се Србија буквално економски распада.
То значи да грађани региона немају разлога да “мрзе Србе зато што им завиде на успјесима”?
– Грађани региона Србији могу да завиде само на одличном маркетингу Александра Вучића, мајстору продавања магле. Људи овде живе веома тешко и, осим у контролисаним медијима, нигде нема никаквих назнака опоравка. Уместо тога, само све дубље и дубље пропадање.
Ауторка: Тамара Никчевић
Извор: www.bhdani.ba
Коментариши