Интервју

Душан Павловић за "Крагујевачке": Темељ власти је некредибилна опозиција

Потпредседник покрета „Доста је било – Саша Радуловић“ Душан Павловић, написао је ауторски текст за „Крагујевачке“ новине у којем анализира шта је потребно како би у Србији дошло до смене власти и како формирати победничку опозицију.  Преносимо текст у целини.

Постоји ли критична маса грађана која би гласала за алтернативу влади Александра Вучића? Постоји. Зашто је онда Вучић и даље на власти? Зато што ти грађани немају за кога да гласају. Како да се дође до опозиције коју би грађани могли да подрже на наредним изборима и смене садашњу владу? Овде је један предлог.

За сваку политичку странку битне су четири ствари: организација, новац, програм и кредибилност. Страначки рад подразумева мукотрпан рад на терену са циљем мобилизације грађана. У начелу, руководства странке мобилишу чланство на локалу, а ови мобилишу грађанство. Ко то не разуме, никад неће постићи добар резултат на изборима. Разуме се, организација кошта. Ко нема довољно новца да плати организацију, није у стању ништа да мобилише.

DusanВажан је и програм. Економска политика која се води од 2008. године (субвенције, растући порези, ослањање на стране инвеститоре) постепено уништава домаћу привреду, поготово мала и средња предузећа. Странке које мисле да привреда може да се покреће субвенцијама наставиће да упропаштава привреду. Али програм суштински зависи од четврте ствари – кредибилитета. Рецимо, када кажете x, а људи вам верују, значи да имате кредибилитет. Ако, међутим, кажете x, а у пракси радите –x (минус x; супротно од онога што кажете), кредибилитет нестаје. Највећи број опозиционих лидера говоре x, а у пракси раде (или су радили) –x.

Навешћу пример да би се ово боље разумело. Један кредибилан посланик ДС-а изјавио је недавно да је циљ ДС-а да спречи страначко запошљавање. Заиста? Поред председника Бојана Пајтића чији се цео програм у Војводини свео на страначко запошљавање и нетранспарентно трошење јавног новца? Верујем да он то искрено мисли, али репутација странке из које долази чини такве изјаве шупљим. Да је исти тај посланик то изјавио као члан странке која нема пртљаг корупције и прекршених изборних обећања, та изјава би имала далеко већу тежину.

Има људи који сматрају да је кредибилитет неважан. Уместо њега, кажу, важна је организација. То је погрешно. Без кредибилитета, заправо, нема ничега. То је чинилац који покреће све остале. Да није тако, опозиција би добила изборе у марту 2014. године, јер је тада имала новац и организацију (ДС, ЛДП и УРС су уложили огроман новац у изборну кампању). Једино што није имала јесте – кредибилтет. Чеони људи главних опозиционих странака су говорили x, а радили су или још увек раде –x. Некредибилна опозиција је камен темељац сваке власти.

Како је опозиција дошла до овде? Тако што је, када је била на власти, обећала економски просперитет, а изградила систем економских, правних и политичких институција под којима је просперитет био резервисан за привилеговане – руководства странака, део чланства (које је успело да се запосли у јавном сектору), тајкуне, консултанте, саветнике и криминалце. Највећи део друштва почео је да економски стагнира или сиромаши. Истим тим системом данас управља Александар Вучић. Издвајам његове најважније институције:

  • страначко запошљавање у јавном сектору;
  • нетранспарентне финансије јавних предузећа;
  • толерисање неплаћања пореза тајкунима;
  • расипање субвенцијама (од којих многе завршавају у приватним џеповима);
  • разбацивање јефтиним кредита кроз фонд за развој (од којих многи завршавају у страначким касама);
  • пљачкашка приватизација;
  • наставак јавног задуживања и раст јавног дуга;
  • спашавање банака које су финансирале тајкуне;
  • све већа контрола тржишта (поготово контрола цена и уласка на тржиште);
  • даље дизање пореза (уз све ниже буџетске приходе);
  • гушење приватног предузетништва неразумним административним
  • процедурама и препрекама;
  • стварање нових монопола (нпр. нотари);
  • социјализација трошкова одржања страначке машинерије (кроз смањивање пензија и плата запосленима у јавном сектору);
    цементирање “реформе” правосуђа из 2009. године (са персоналним променама);
  • ескалација гушења медијских слобода све строжом контролом јавног сервиса и уцењивањем приватних емитера, итд.

Ове институције направиле су поделу на привилеговане и депривилеговане. Један део депривилегованих сада тражи спас у Александру Вућићу. Други део нема за кога да гласа, јер разуме или интуитивно осећа да ниједна опозициона странка не мисли озбиљно када говори о овим проблемима, тј. да ниједна не би мењала ове институције ако би икада успела да се врати у Немањину 11. Ако сте гласач који је имао велика очекивања 5. октобра 2000. године, бесмислено је данас гласате за странке и људе који су вам тада обећали просперитет.

Опозиција која не разуме да смена владе Александра Вучића мора да се обави паралелно са демонтажом постојећег система који је саграђен после 5. октобра нема шанси на успех. Александар Вучић није узрок; он је последица система који су почели да граде ДОС и ДСС, а наставили да утемељују ДС, Г17 (УРС), ЛДП-а и њихови партнери у покрајини и на локалу. Промена таквог система може да дође једино преко промена странака које би требало да чине нову опозицију. Све странке, било владајуће, било опозиционе, живе од привилегија које добијају кроз горепоменуте институције – јавна и комунална предузећа, министарстава, фонда за развој, агенцију за приватизацију, страначко запошљавање, тајне уговоре, субвенције са провизијом итд. на републичком, покрајинском или општинском нивоу. Без тих привилегија странке нису способне да функционишу. Најбољи пример за то је УРС или Демократска странка које су почеле да пропадају након што су изгубиле власт у републици и Београду. Једном када неку странку одвојите од канала који јој омогућава приступ јавном новцу, она умире. Такве странке су један од главних фактора економске пропасти Србије. Да би се Србија извукла из кризе апсолутно је неопходно да овакав тип странака нестане и да се уместо њих појави нови тип странака који неће имати могућности да живи на грбачи грађана.

Да ли је, знајући ово, могуће направити победничку опозицију? Сматрам да јесте. Али не као уједињење пропалих странака, већ као уједињење кредибилних појединаца или група. Посткомунистичке странке (оне које су настале после 1990. и 2000. године) су пропале. Појединци који се налазе у њима, међутим, не само да још увек могу да се спасу, већ могу да направе преокрет који је Србији потребан. У свим опозиционим странкама се још увек налазе поштени и квалитетни појединци. Једини је проблем што такви људи у тим странкама не могу да избију у први план, јер их у томе спречавају компромитовани лидери и руководства која желе да дођу, очувају или се врате на власт да би наставили да одржавају и унапређују постојећи систем.

Да би се формирала победничка опозиција, појединци који искрено, а не само декларативно, желе да промене систем морају да напусте постојеће опозиционе странке. Ја бих се лично са њима као појединац без размишљања удружио у нову странку, или било какву другу врсту нове организације која би могла да се развије у кредибилну опозицију садашњој власти. Разуме се, квалитетни појединци који се не налазе у политичким странкама, већ су део цивилног друштва, професионалних удружења, или су тренутно неактивни, мултипликовали би кредибилитет опозиције. Једино опозиција коју чине појединаци без пртљага има шансе да победи владајућу коалицију на наредним изборима.

Дакле, ако размишљате о томе како да се опозиција дигне из мртвих, поразмислите о три следеће опције.

  • (а) Опозиција се уједињује у велику коалицију.
  • (б) Опозиционе странке су удружују и праве нову странку. Резултат је нова супер-странка.
  • (ц) Кредибилни појединци напуштају постојеће опозиционе странке и праве потпуно нову странку.

Размотримо импликације све три опције.

Опција (а) би била понављање онога што је пре 15 година урадио ДОС. Странке задржавају свој идентитет и програмску различитост, а уједињују се око заједничких циљева (рецимо, слобода медија; правосудна реформа; ЕУ интеграције итд). Истовремено, странке задржавају и свој кредибилитет, који је у свим случајевима веома низак.

Опција (б) би подразумевала јединствену организациону структуру. Постојеће странке би се угасиле и унеле у нову странку све што имају. Међутим, програмски профил и кредибилитет те странке би био последица онога ко би заузео кључне позиције у њој. Рецимо, ако би њен председник био Зоран Живковић, то би дало снажан печат репутацији те странке, сличан оном који данас има Нова странка. Слично као и под (а), постојеће странке преносе свој кредибилитет у ту нову организацију.

Опција (ц) подразумева да појединци који нису задовољни стањем у садашњим странкама изађу из њих удруже се (као појединци) у потпуно нову странку. Удруживањем кредибилних појединаца нестаје пртљаг корупције, привилегија, злоупотреба и изневерених изборних обећања које данас карактеришу све опозиционе странке. Ово је кључна претпоставка за атрактивност ове опције. Да би вам била прихватљива, морате да верујете да је кредибилност тренутно важнија од програмских начела, тј. да је недостатак кредибилности у опозицији главни извор изборног успеха Напредне странке. Србија се данас не дели на левицу и десницу, већ на привилеговане и депривилеговане, поштене и непоштене, часне и преваранте.

Ко би били ти кредибилну људи? Појединци би се сами издвојили. Они који сматрају да је стратегија “Хајде да сачекамо да се напредњаци смуче народу, па да опет гласа за нас и да све буде као што је било 2008-2012” или “Ми смо социјал-демократе, а они либерали, па зато не можемо заједно” пресудна, остаће тамо где јесу. За 15 година ће можда успети. Они који мисле да је мање важно шта се изговара, већ ко то изговара, препознаће једни друге, иступити и направити нешто ново. Другачије.

Нико не треба да буде против уједињења опозиције. Напротив. Али погрешно је учествовати у уједињењу компромитоване опозиције. Опозициона коалиција која представља реплику владајуће коалиције нема шанси на успех. Са таквом опозицијом влада Александра Вучића је безбедна.

Душан Павловић, потпредседник удружења Доста је било – Рестарт

Извор: kragujevacke.rs

PDF верзија текста: http://www.dusanpavlovic.in.rs/tekstovi/2011_files/Opozicija.pdf