Potpredsednik pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović” Dušan Pavlović, napisao je autorski tekst za “Kragujevačke” novine u kojem analizira šta je potrebno kako bi u Srbiji došlo do smene vlasti i kako formirati pobedničku opoziciju. Prenosimo tekst u celini.
Postoji li kritična masa građana koja bi glasala za alternativu vladi Aleksandra Vučića? Postoji. Zašto je onda Vučić i dalje na vlasti? Zato što ti građani nemaju za koga da glasaju. Kako da se dođe do opozicije koju bi građani mogli da podrže na narednim izborima i smene sadašnju vladu? Ovde je jedan predlog.
Za svaku političku stranku bitne su četiri stvari: organizacija, novac, program i kredibilnost. Stranački rad podrazumeva mukotrpan rad na terenu sa ciljem mobilizacije građana. U načelu, rukovodstva stranke mobilišu članstvo na lokalu, a ovi mobilišu građanstvo. Ko to ne razume, nikad neće postići dobar rezultat na izborima. Razume se, organizacija košta. Ko nema dovoljno novca da plati organizaciju, nije u stanju ništa da mobiliše.
Važan je i program. Ekonomska politika koja se vodi od 2008. godine (subvencije, rastući porezi, oslanjanje na strane investitore) postepeno uništava domaću privredu, pogotovo mala i srednja preduzeća. Stranke koje misle da privreda može da se pokreće subvencijama nastaviće da upropaštava privredu. Ali program suštinski zavisi od četvrte stvari – kredibiliteta. Recimo, kada kažete x, a ljudi vam veruju, znači da imate kredibilitet. Ako, međutim, kažete x, a u praksi radite –x (minus x; suprotno od onoga što kažete), kredibilitet nestaje. Najveći broj opozicionih lidera govore x, a u praksi rade (ili su radili) –x.
Navešću primer da bi se ovo bolje razumelo. Jedan kredibilan poslanik DS-a izjavio je nedavno da je cilj DS-a da spreči stranačko zapošljavanje. Zaista? Pored predsednika Bojana Pajtića čiji se ceo program u Vojvodini sveo na stranačko zapošljavanje i netransparentno trošenje javnog novca? Verujem da on to iskreno misli, ali reputacija stranke iz koje dolazi čini takve izjave šupljim. Da je isti taj poslanik to izjavio kao član stranke koja nema prtljag korupcije i prekršenih izbornih obećanja, ta izjava bi imala daleko veću težinu.
Ima ljudi koji smatraju da je kredibilitet nevažan. Umesto njega, kažu, važna je organizacija. To je pogrešno. Bez kredibiliteta, zapravo, nema ničega. To je činilac koji pokreće sve ostale. Da nije tako, opozicija bi dobila izbore u martu 2014. godine, jer je tada imala novac i organizaciju (DS, LDP i URS su uložili ogroman novac u izbornu kampanju). Jedino što nije imala jeste – kredibiltet. Čeoni ljudi glavnih opozicionih stranaka su govorili x, a radili su ili još uvek rade –x. Nekredibilna opozicija je kamen temeljac svake vlasti.
Kako je opozicija došla do ovde? Tako što je, kada je bila na vlasti, obećala ekonomski prosperitet, a izgradila sistem ekonomskih, pravnih i političkih institucija pod kojima je prosperitet bio rezervisan za privilegovane – rukovodstva stranaka, deo članstva (koje je uspelo da se zaposli u javnom sektoru), tajkune, konsultante, savetnike i kriminalce. Najveći deo društva počeo je da ekonomski stagnira ili siromaši. Istim tim sistemom danas upravlja Aleksandar Vučić. Izdvajam njegove najvažnije institucije:
- stranačko zapošljavanje u javnom sektoru;
- netransparentne finansije javnih preduzeća;
- tolerisanje neplaćanja poreza tajkunima;
- rasipanje subvencijama (od kojih mnoge završavaju u privatnim džepovima);
- razbacivanje jeftinim kredita kroz fond za razvoj (od kojih mnogi završavaju u stranačkim kasama);
- pljačkaška privatizacija;
- nastavak javnog zaduživanja i rast javnog duga;
- spašavanje banaka koje su finansirale tajkune;
- sve veća kontrola tržišta (pogotovo kontrola cena i ulaska na tržište);
- dalje dizanje poreza (uz sve niže budžetske prihode);
- gušenje privatnog preduzetništva nerazumnim administrativnim
- procedurama i preprekama;
- stvaranje novih monopola (npr. notari);
- socijalizacija troškova održanja stranačke mašinerije (kroz smanjivanje penzija i plata zaposlenima u javnom sektoru);
cementiranje “reforme” pravosuđa iz 2009. godine (sa personalnim promenama); - eskalacija gušenja medijskih sloboda sve strožom kontrolom javnog servisa i ucenjivanjem privatnih emitera, itd.
Ove institucije napravile su podelu na privilegovane i deprivilegovane. Jedan deo deprivilegovanih sada traži spas u Aleksandru Vućiću. Drugi deo nema za koga da glasa, jer razume ili intuitivno oseća da nijedna opoziciona stranka ne misli ozbiljno kada govori o ovim problemima, tj. da nijedna ne bi menjala ove institucije ako bi ikada uspela da se vrati u Nemanjinu 11. Ako ste glasač koji je imao velika očekivanja 5. oktobra 2000. godine, besmisleno je danas glasate za stranke i ljude koji su vam tada obećali prosperitet.
Opozicija koja ne razume da smena vlade Aleksandra Vučića mora da se obavi paralelno sa demontažom postojećeg sistema koji je sagrađen posle 5. oktobra nema šansi na uspeh. Aleksandar Vučić nije uzrok; on je posledica sistema koji su počeli da grade DOS i DSS, a nastavili da utemeljuju DS, G17 (URS), LDP-a i njihovi partneri u pokrajini i na lokalu. Promena takvog sistema može da dođe jedino preko promena stranaka koje bi trebalo da čine novu opoziciju. Sve stranke, bilo vladajuće, bilo opozicione, žive od privilegija koje dobijaju kroz gorepomenute institucije – javna i komunalna preduzeća, ministarstava, fonda za razvoj, agenciju za privatizaciju, stranačko zapošljavanje, tajne ugovore, subvencije sa provizijom itd. na republičkom, pokrajinskom ili opštinskom nivou. Bez tih privilegija stranke nisu sposobne da funkcionišu. Najbolji primer za to je URS ili Demokratska stranka koje su počele da propadaju nakon što su izgubile vlast u republici i Beogradu. Jednom kada neku stranku odvojite od kanala koji joj omogućava pristup javnom novcu, ona umire. Takve stranke su jedan od glavnih faktora ekonomske propasti Srbije. Da bi se Srbija izvukla iz krize apsolutno je neophodno da ovakav tip stranaka nestane i da se umesto njih pojavi novi tip stranaka koji neće imati mogućnosti da živi na grbači građana.
Da li je, znajući ovo, moguće napraviti pobedničku opoziciju? Smatram da jeste. Ali ne kao ujedinjenje propalih stranaka, već kao ujedinjenje kredibilnih pojedinaca ili grupa. Postkomunističke stranke (one koje su nastale posle 1990. i 2000. godine) su propale. Pojedinci koji se nalaze u njima, međutim, ne samo da još uvek mogu da se spasu, već mogu da naprave preokret koji je Srbiji potreban. U svim opozicionim strankama se još uvek nalaze pošteni i kvalitetni pojedinci. Jedini je problem što takvi ljudi u tim strankama ne mogu da izbiju u prvi plan, jer ih u tome sprečavaju kompromitovani lideri i rukovodstva koja žele da dođu, očuvaju ili se vrate na vlast da bi nastavili da održavaju i unapređuju postojeći sistem.
Da bi se formirala pobednička opozicija, pojedinci koji iskreno, a ne samo deklarativno, žele da promene sistem moraju da napuste postojeće opozicione stranke. Ja bih se lično sa njima kao pojedinac bez razmišljanja udružio u novu stranku, ili bilo kakvu drugu vrstu nove organizacije koja bi mogla da se razvije u kredibilnu opoziciju sadašnjoj vlasti. Razume se, kvalitetni pojedinci koji se ne nalaze u političkim strankama, već su deo civilnog društva, profesionalnih udruženja, ili su trenutno neaktivni, multiplikovali bi kredibilitet opozicije. Jedino opozicija koju čine pojedinaci bez prtljaga ima šanse da pobedi vladajuću koaliciju na narednim izborima.
Dakle, ako razmišljate o tome kako da se opozicija digne iz mrtvih, porazmislite o tri sledeće opcije.
- (a) Opozicija se ujedinjuje u veliku koaliciju.
- (b) Opozicione stranke su udružuju i prave novu stranku. Rezultat je nova super-stranka.
- (c) Kredibilni pojedinci napuštaju postojeće opozicione stranke i prave potpuno novu stranku.
Razmotrimo implikacije sve tri opcije.
Opcija (a) bi bila ponavljanje onoga što je pre 15 godina uradio DOS. Stranke zadržavaju svoj identitet i programsku različitost, a ujedinjuju se oko zajedničkih ciljeva (recimo, sloboda medija; pravosudna reforma; EU integracije itd). Istovremeno, stranke zadržavaju i svoj kredibilitet, koji je u svim slučajevima veoma nizak.
Opcija (b) bi podrazumevala jedinstvenu organizacionu strukturu. Postojeće stranke bi se ugasile i unele u novu stranku sve što imaju. Međutim, programski profil i kredibilitet te stranke bi bio posledica onoga ko bi zauzeo ključne pozicije u njoj. Recimo, ako bi njen predsednik bio Zoran Živković, to bi dalo snažan pečat reputaciji te stranke, sličan onom koji danas ima Nova stranka. Slično kao i pod (a), postojeće stranke prenose svoj kredibilitet u tu novu organizaciju.
Opcija (c) podrazumeva da pojedinci koji nisu zadovoljni stanjem u sadašnjim strankama izađu iz njih udruže se (kao pojedinci) u potpuno novu stranku. Udruživanjem kredibilnih pojedinaca nestaje prtljag korupcije, privilegija, zloupotreba i izneverenih izbornih obećanja koje danas karakterišu sve opozicione stranke. Ovo je ključna pretpostavka za atraktivnost ove opcije. Da bi vam bila prihvatljiva, morate da verujete da je kredibilnost trenutno važnija od programskih načela, tj. da je nedostatak kredibilnosti u opoziciji glavni izvor izbornog uspeha Napredne stranke. Srbija se danas ne deli na levicu i desnicu, već na privilegovane i deprivilegovane, poštene i nepoštene, časne i prevarante.
Ko bi bili ti kredibilnu ljudi? Pojedinci bi se sami izdvojili. Oni koji smatraju da je strategija “Hajde da sačekamo da se naprednjaci smuče narodu, pa da opet glasa za nas i da sve bude kao što je bilo 2008-2012” ili “Mi smo socijal-demokrate, a oni liberali, pa zato ne možemo zajedno” presudna, ostaće tamo gde jesu. Za 15 godina će možda uspeti. Oni koji misle da je manje važno šta se izgovara, već ko to izgovara, prepoznaće jedni druge, istupiti i napraviti nešto novo. Drugačije.
Niko ne treba da bude protiv ujedinjenja opozicije. Naprotiv. Ali pogrešno je učestvovati u ujedinjenju kompromitovane opozicije. Opoziciona koalicija koja predstavlja repliku vladajuće koalicije nema šansi na uspeh. Sa takvom opozicijom vlada Aleksandra Vučića je bezbedna.
Dušan Pavlović, potpredsednik udruženja Dosta je bilo – Restart
Izvor: kragujevacke.rs
PDF verzija teksta: http://www.dusanpavlovic.in.rs/tekstovi/2011_files/Opozicija.pdf
