Саша Радуловић: Једва чекам одговор Александра Вучића на моју тужбу

Саша Радуловић, бивши министар привреде и лидер покрета “Доста је било” чека исход судског процеса након што је тужио премијера Србије Александра Вучића. Вероватно је једини човек у Србији који се одважио да тужи председника Владе због, како каже, неистине коју је о њему изнео у једној популарној ТВ емисији.

У интервјуу за РСЕ Радуловић подсећа да ниједан медиј са националном фреквенцијом није објавио да је тужио премијера Србије, као и да сајт покрета “Доста је било” због информације о тој тужби доживео хакерске нападе.

Саша Радуловић: Александар Вучић је у емисији „Ћирилица“, изрекао једну неистину, односно рекао је да сам ја, као министар привреде, дао БИРН-у нацрте уговора између ЈАТ-а и Етихада, које је онда БИРН објавио на свом сајту и објавио анализу.

То није тачно. Никада и никоме, па ни БИРН-у, нисам дао никакве документе, у које сам имао право увида као министар привреде, нити ћу то икада радити. Вучић је изрекао једну лаж, ја сам поднео тужбу за накнаду штете, која је прилично једноставна. Дали смо тачан транскрипт и видео материјал његове изјаве у „Ћирилици“. Рекао сам да то није тачно и позвали смо Александра Вучића да докаже ту тврдњу пред судом.

Једно је говорити испред камера, са водитељима који обично изгледају као да су под анестезијом када разговарају са њим, а нешто сасвим друго је када поднесете тужбу суду и када пред судом мора то да уради.

РСЕ: Ви сте поднели тужбу против Вучића негде средином децембра. Шта се онда догодило са вашим сајтом?

Саша Радуловић: Тако је. Оборен нам је сајт на дан када смо поднели тужбу. Ја сам тужбу објавио на сајту покрета „Доста је било“, тако да су сви грађани могли да виде садржај тужбе. Сајт је пао, није био доступан 24 сата. Мислим да је у тим ситуацијама битно, као код „Пешчаника“ на пример, да у том ударном времену, када је то вест, не буде доступна људима. После тога људи то и забораве.

РСЕ: Занимљиво и речито када је у питању медијска ситуација у Србији – ниједан медиј са националном фреквенцијом није пренео вест да сте ви тужили премијера Србије Александра Вучића.

Саша Радуловић: Нико од националних медија није пренео – ни новине, ни телевизија, чак је и преко интернета само пар сајтова је пренело ту вест, уз једну или две регионалне телевизије. Остали нису, очигледно није интересантна вест.

РСЕ: У ком је статусу тај предмет?

Саша Радуловић: Пошто ја не знам шта пише Александру Вучићу у личној карти, не знам која му је последња адреса. Последња позната адреса му је са избора 2012. године, након тога адресе нема. Покушали смо да му се тужба уручи у Немањиној улици, у седишту Владе, где му је радно место, што дозвољава Закон о парничном поступку, али из неког разлога њему тужба тамо није уручена, него је враћена назад мени као тужиоцу, да доставим суду адресу Александра Вучића. Ми смо одговорили на тај захтев суда, доставили последњу познату адресу и замолили суд да прибави адресу службеним путем, ако то није та адреса.
Мало је чудно да премијер на свом радном месту не прима тужбу која му је послата. Чини ми се да је ово само тактика одуговлачења, да прође мало времена, да смисле шта да раде са овим.

РСЕ: Шта очекујете? Ставили сте српско судство пред веома тежак испит?

Саша Радуловић: Не видим ништа тешко у овоме. Судство би требало да буде независно, али у Србији имамо партократију која је појела све три гране власти, тако да практично немамо извршну, законодавну и судску власт. Немамо ни медије независне, него имамо једну партијску власт и све се контролише из једног центра. Ово није нешто што је Вучић измислио и успоставио, то је било измишљено пре њега. Тадић је направио ову конструкцију. Она је, дакле, била ту и раније, али је Вучић наставио да је користи.
Очекујем, односно, инсистирам на томе да суд ради свој посао. Тужба је врло једноставна, доказни поступак је врло једноставан. Једва чекам одговор грађанина Александра Вучића на тужбу коју је добио. Ми ћемо његов одговор објавити, заједно са тужбом коју смо поставили на сајту.
Давање Железаре на управљање странцима – шарена лажа

РСЕ: Можете ли нам нешто рећи о овој последњој епизоди смедеревске железаре? Сада су изабрали холандски менаџмент. Зашто је премијеру стало да задржи ту железару која је вечити губиташ?

Саша Радуловић: Постоји разлог зашто би било добро да та железара може да опстане и то са свих 5.000 људи. Било би добро да је то могуће. Да ли је то могуће или није могуће – одговор може дати само пословни план. Значи, неко мора да уради пословни план, да каже да су потребне толике и толике инвестиције, ово је анализа тржишта ка коме идемо, ово су ризици повезани са тим јер свака инвестиција сваке компаније носи собом значајан ризик неуспеха; дакле, фали анализа која би установила да је за реализацију овог пословног плана, поред толиких и толиких инвестиција, потребно толико и толико радних места. Надао бих се да их буде што више – 5.000, а било би супер и да је 10.000.
Међутим, ми годинама нисмо у стању да направимо било какав смислен пословни план. На томе сам инсистирао као министар. Мене је управо Александар Вучић зауставио да уведем ред у Железару. Ред значи једноставне ствари: попишете имовину, утврдите њену вредност; попишете обавезе; направите план финансијског реструктуирања, пошто је Железара поново више дужна, него што има имовине; Када смо је „купили“ од US Steel-a за један долар, практично смо преузели и све њене обавезе и направили једно „чишћење“. То ће рећи да је држава препознала губитак, односно, одустала од неких потраживања. Тражио сам да направе пословни план, после чега бисмо ушли у приватизацију.

Овако, покушали смо да приватизујемо хаос: не знамо ни имовину, ни обавезе, ни какви судски спорови могу произаћи из Железаре, нити смо направили бизнис план. Надамо се и молимо се да се појави неки страни инвеститор – доброчинитељ, који ће узети ту железару и од ње направити чудо. Чуда се не дешавају. Постоји само озбиљан рад. Тај рад није направљен.

Имали смо лош менаџмент годинама, менаџмент који је мени као министру одбијао да уради ово што се тражило од њега и одбијао да достави извештај. Ја сам хтео да отпустим тај менаџмент. Два најгора менаџмента у Србији су у РТБ Бор –у и у Железари, зато што располажу великом имовином, а имају и велики број радника. Предложили смо законе о приватизацији и стечају, који су ушли у скупштинску процедуру. Да су прошли, ови директори би први добили отказ као неспособни – Спасковски у Бору и Бојовић у Железари, прво због несарадње са Министарством, друго што годинама нису успели ништа да ураде.

Уместо тога имамо тендер који је пропао. Узгред, потпуно ми је потпуно нејасно како можете, ако је јавни тендер у питању, унапред да говорите о томе како ће Есмарк преузети Железару. То онда значи да тендер није јаван и тиме шаљете поруку свим осталим учесницима да ту нешто није у реду. Друго, шта значи преговарати након тендера? Ваљда тендер треба да садржи све услове и ви само одаберете најбољу понуду. Ово говори о неозбиљности тог целог поступка. А сада смо ушли у нову причу – доћи ће нам нов менаџмент.А такође је покушано заваравње јавности да ће тај менаџмент само из профита да наплаћује своје услуге.

Међутим, сад смо сазнали да то, наравно, није тачно. Менаџмент је ту и њих дванаест треба месечно да добија 350.000 долара! А поред њих ће Влада да постави својих 12 менаџера, ових неспособних који годинама нису могли ништа да ураде, чак ни само то да уведу ред и ураде план. Очекујемо чудо и поново продајемо шарену лажу типа „за шест месеци ће Железара бити профитабилна“.

РСЕ: Много је за ове две и по године Вучићеве власти тих Потемкинових села и исто толико тајних уговора о грандиозним пројектима. Имали смо пре него што је он дошао на власт тајни уговор са „Фиатом“ – још увек није постао јаван. Чим је сео у фотељу, најавио је бескомпромисну борбу против корупције, али је наставио да умножава тајне уговоре – са Етихадом, о Београду на води, продаји и закупу државног земљишта Арапима?

Саша Радуловић: Поучени искуством из прошлости, свесни смо да су сви тајни уговори повезани са корупцијом, са узимањем рекета, повезани са разним фирмама домаћим, консултантима који извлаче новац.
“Етихад” и “Београд на води” дилетантизам и тајни уговори

РСЕ: Дакле, ви кажете да Вучић и његови људи и сами учествују у корупцији , рекетирању, извлачењу новца преко својих „консалтинг“ фирми?

Саша Радуловић: У прошлости је то тако било и ја увек кад год је таква ситуација, сумњам да се ради о томе. Значи, не видим ни један разлог зашто то не би било објављено. Код „Етихада“ се ради о дилетантском уговору. Чули смо сад најаву њиховог менаџмента да су направили профит прошле године од два милиона евра. Каква манипулација! Па, само „Аеродром Београд“ им је опростио дуг од преко 16 милиона евра у претходној години, што значи да ту не да нема никаквог профита него да је губитак најмање 10 милиона евра. И није им само „Аеродром Београд“ опростио дугове, него и Министарство финансија, и Народна банка и НИС, тако да ће губитак сигруно бити још много већи – то ћемо видети када се објаве финансијски извештаји.

Кад је реч о „Београду на води“- ниједан уговор нисмо видели упркос томе што се ради о изузетно вредном грађевинском земљишту. Очекивати је да ће више од милион и осамсто хиљада квадрата бити продато тамо – па ко ће то да купи? Једино што може да се деси јесте да направе две куле јер има 300 људи у Србији који имају новца да купе те станове, али – осим тога нема ничега! Значи, ту се не види ништа што може бити добро за грађане Београда. А да и не помињем да је то урбанистички потпуно недопустиво, да се струка не консултује, да немамо јавне конкурсе да се види шта ми то као Београђани хоћемо, па да се тек након тога зову инвеститори.

Овако имамо само тајне уговоре, ништа није објављено и причамо као да ће нам то дати економски опоравак. То је део проблема, пошто ни ова Влада, као ни претходна, као ни Влада пре ње, нема ниједно решење. Нема чак ни идеју како да дође до економског опоравка. Али зато има непрекидног сликања на телевизији и прича о страним инвеститорима који ће доћи овде и препородити нам државу, чиме стално замајавају грађане.

РСЕ: Да ли имате утисак да се грађанима баца прашина у очи по рецепту – фасцинирати простоту: страни инвеститори, који су наводно, по дефиницији, бољи него домаћи инвеститори, саветник Тони Блер и његови људи, „деливерy унит“ и тако даље и томе слично. Имате ли утисак да Вучић ипак успева да тиме фасцинира велики број људи?

Саша Радуловић: То је више него очигледно, али мислим да је то последица медијског мрака. То је и последица бајки неких економиста који такође мисле да су страни инвеститори једино решење. Ми водимо у последњих 15 година економску политику која каже – ми смо потпуно неспособни као нација, као грађани, као појединци, као стручњаци, ми ништа не знамо, него треба да нам дођу неки страни инвеститори, да нам овде, пошто су мека срца, учине да нам свима буде боље. То заиста звучи као прича о Деда Мразу. То не бива тако.

Често ми се подмеће да сам против страних инвеститора. То је потпуно нетачно. Ја сам само против ове сулуде економске политике која каже да ми ништа не знамо и морамо њих да чекамо да нам уведу ред. Не, ми морамо сами да уведемо ред. Морамо да се посветимо домаћој економији. Морамо направити пословни амбијент у који ће они сами долазити.

РСЕ: Још увек није направљен тај пословни амбијент, нешто је додуше започето тим грађевинским дозволама које ће се издавати за 28 дана – то, додуше, тек треба да видимо да ли ће то тако бити. Иако није креиран амбијент за инвестирање, премијер позива грађане Србије своја предузећа. Не звучи ли то исто тако арогантно, ако не и арогантније, као онај Тадићев предизборни позив бирачима да сами оснивају мала предузећа јер не може држава да преузме бригу о свима њима. То каже Тадић, а каже и Вучић, у земљи у којој су порези и доприноси на плате 64%!!! Има ли Премијер појма шта то значи? Ко може да оснује предузеће и запосли неког са толиким порезима и доприносима на рад?

Саша Радуловић: Мислим да је то практично немогуће. Ми систематски уништавамо сваку производњу, пошто је рад значајна компонента производње. Ако имате толике порезе и доприносе, који иду и преко 64%, а почињу негде од 59%, то је један неразуман амбијент у којем не можете да се борите за свој бизнис. А поред тога, ту је неразумна администрација, прописи који немају никаквог смисла, где вас инспекције разне шиканирају. То је, дакле, један празан позив.

Посао државе је да створи добар амбијент, добре услове, да створи правну сигурност, да реши питање судства, да оно заиста буде независно и да ради свој посао у складу са законом. Посао државе је и да створи такву финансијску ситуацију да имате кредите са разумним каматним стопама. Када кажем разумна каматна стопа, мислим на то да не може каматна стопа да буде већа од очекиваног профита од посла који сте предузели јер иначе не служи никаквој сврси.

Према томе, ништа од тога нисмо урадили. Разлог за високе каматне стопе је катастрофална фискална политика коју водимо, која прави огромне дефиците, ствара велику глад државе за новцем, па онда издајемо обвезнице које банке купују, улази нам такође и страни капитал који купује те обвезнице са високим каматним динарским стопама. То не само да је конкуренција привреди, у смислу средстава која су доступна, него и гура каматне стопе навише. Народна банка вештачки држи референтну каматну стопу, била је 8%, сада је сишла на 7,5%, зато што ствара простор да нам улази капитал из иностранства не би ли куповао државне обвезнице, док истовремено наша привреда пропада.

То све говори о томе да ми нисмо схватили где нам је мотор развоја. Он лежи у породичним фирмама. У Србији је званично запослено 1,7 милиона људи. То је број људи који има радне књижице. Од тога 700.000 ради за државу – било да се ради о здравству, просвети, администрацији или јавним и друштвеним предузећима. Милион људи ради у приватном сектору, од чега 300.000 у средњим и великим предузећима, а 700.000 у микро и малим породичним фирмама. Када томе још додамо пола милиона људи који раде на црно, због ове пореске и административне политике углавном, то је 1,2 милиона људи који долазе из овог сектора малих породичних фирми. Још када додам индивидуална пољопривредна домаћинства са помажућим члановима домаћинства, који такође спадају у породичне фирме, породична газдинства, долазим до броја од 1,6 милиона људи. Дакле, далеко највећи послодавац у држави су мала, микро, породична предузећа.

РСЕ: Зашто то власт неће да препозна?

Саша Радуловић: Ево зашто. Има око пола милиона таквих фирми, предузетника, индивидуалних пољопривредних домаћинстава. Замислите да добијете пола милиона економски јаких људи који размишљају својом главом. То није подложно политичкој манипулацији. Мислим да је то један од кључних разлога зашто ми гледамо да направимо систем у којем ти људи немају основ и немају снагу јер су стално зависни од неког. Код нас се праве системи зависности, тако да све на крају зависи од странке на власти и првог човека на власти. То, додуше, није измишљотина Вучића, то смо имали и раније.

РСЕ: Партије су појеле друштво, градјане и државу и то се цементирало у систем. То је систем мафија на власти издељена у више криптопартијских структура, које су родно место корупције и које се само смењују на власти сваке четири године – тако то некако изгледа?

Саша Радуловић: Слажем се са тим. То зовемо паразитски партијски систем који је појео државу и појео све сегменте друштва. Ми када кажемо да има вишка људи у јавном сектору, то не значи да је јавни сектор паразит, то не значи да имамо вишак лекара, наставника или вишак радника у јавним комуналним предузећима; то значи да имамо партијског вишка, угураног у јавни сектор у свим сегментима, укључујући и просвету и здравство, углавном на измишљеним административним радним местима, на која долазе углавном са купљеним дипломама.

РСЕ: Десетине хиљада својих, то знамо још од Лазара Крстића, СНС је угурала у тај јавни сектор?

Саша Радуловић: Тачно. И пре њих ДС је довела исто толико, али једни не отпуштају друге – зато ће на крају и СНС и пасти са власти.

РСЕ: Занимљиво је да сте се заузели против смањења пензија и чини се да имате добар одзив људи. Ви сте с тим у вези покренули и иницијативу код Уставног суда?

Саша Радуловић: Тако је. Поднели смо већ неколико иницијатива. Прво смо поднели иницијативу за против-уставност избора у Мајаданпеку, поднели смо иницијативу против споразума између УАЕ и Републике Србије. Сматрамо да је тај споразум противуставан, на основу њега је урађен и „дил“ са „Етихадом“ и продаја бачке земље компанији, Ал Равафед – сви ти дилови су тајни рађени. Такође је и ово смањење пензија противуставно.

Поред тога што је неморално и противуставно, смањење пензија је и економски штетно. Наиме, када смањите пензије које су основ домаће потрошње, смањујете потрошњу која вуче производњу наниже, па онда се смањују и порески приходи. Тај праоцес смо већ имали неколико пута до сада и стално се улупавамо на исти начин. Подсетићу, дизали смо ПДВ са 18 на 20%, па са 8 на 10%, па је порастао порез на имовину, па су порасле акцизе, а сада говоре о увођењу нових акциза на струју. Једноставно, економске једначине су неумољиве: оне вам кажу да не можете смањивати потрошњу, подизати порезе и очекивати веће пореске приходе. То једноставно не иде.

Мук међу министрима, мрак у медијима

РСЕ: Упркос свему томе, у српском друштву влада загробна тишина. Исту такву мртву тишину имате и у Влади, где седе поједини министри са „ivy league“ западних универзитета. Шта треба да се деси да се пробудимо?

Саша Радуловић: Имамо велику апатију и велики страх.

РСЕ: Да ли мислите да се, рецимо, Кори Удовички плаши да говори шта о извесним стварима мисли? Да се плаши чега, кога? Вучића? Да ће остати без посла?

Саша Радуловић: То је заиста питање за њу. Огромна већина људи у Србији зависи од државе, директно или индиректно. Боји се за своје радно место и зато ћути, а то странка на власти обилно користи. А, осим тога, имамо медијски мрак. Рецимо, ово о чему ми данас разговарамо ја не могу да изнесем ни на једној националној телевизији.

РСЕ: Нико вас са националних телевизија не зове?

Саша Радуловић: Тако је – нико. До људи у Србији не допире информација и зато они и даље верују РТС-у, ономе што се појави на РТС-у и на насловним страницама новина. И, ако вам се на јавном сервису не јављају људи који говоре нешто другачије, онда они мисле да је оно што чују истина, а када негде чују неку другу информацију, мисле да то неки злонамерно говоре против Владе, да нападају Премијера и тако даље.

РСЕ: Тај манипулативни мрак, у коме сваки критичар власти бива залепљен Вучићевом оптужбом да је Мишковићев плаћеник који хоће да га руши – делује као намерна политика замене теза, готово као сејање хињене параноје с предумишљајемТо се поновило и поводом трагичног пада хеликоптера. Одредјени министри се бране пре извештаја стручних комисија, а да их притом нико није ни напао. Чула су се само легитимна питања о узроцима несреће.

Саша Радуловић: Пре пар дана је Њуз.нет објавио једну лажну, односно, сатиричну вест, која гласи – Вучић каже: изгледа да је дошло време да могу да изјавим шта год ми падне на памет без икаквих последица. Мислим да је то једна дубоко тачна, иако лажна вест. Мислим да је то део „успеха“ који је остварио контролом медија. Имамо и извештај Савета за борбу против корупције о стању у медијима, који јасно говори да од последњег извештаја, који је урадила Верица Бараћ 2011. године, до данас нема никаквог напретка и да је још горе стање. Јасно је утврђено да постоји економска зависност медија од државе, да држава чини трећину маркетиншког тржишта и да је највећи играч на тржишту од кога медији зависе; зависе, дакле, од добре воље државе и јавних предузећа и свега што држава има под својом контролом јер од тога им зависе приходи и профит. Према томе, на делу је цензура која је економски условљена, а не директно.

Постоји и директна цензура, то је застрашивање новинара, а то можемо да видимо на примеру Оље Бећковић, укидања Утиска недеље, и, заиста, потпуно ненормалне ситуације да Премијер зове новинаре и да им коментарише шта су они где објавили.

РСЕ: Вероватно свему томе објективно наруку иде и то што из Брисела стално стижу похвале власти. Чули смо Едуарда Кукана који хвали Владу за спроведене реформе, а чули смо недавно и еврокомесара Јоханеса Хахна који тражи доказе о томе да постоји цензура у Србији. Како то коментаришете?

Саша Радуловић: Недавно сам разговарао и са Давенпортом и са пар ЕУ комесара који су долазили у Србију. Они не виде да су ово речи хвале, они сматрају да дају једну балансирану поруку, односно, да желе да подрже напоре за реформама, за које не знају да ли ће успети или не, али да постоји искрена воља јер ако неко каже – променићемо Закон о планирању и изградњи или средићемо буџетски дефицит – они, разуме се, желе да то и подрже.

С друге стране, они кажу да дају и критички осврт, али некако у нашим медијима од тог њиховог става, који садржи и речи подршке за неке ствари за које они мисле да треба да се десе, али и критику на неке друге ствари које се дешавају, остану само њихове похвале. Комесар је такође рекао да је стање медија у Србији је изузетно тешко, међутим, то није тако пренесено и отуда до јавности долази управо та порука о којој ви говорите. Они су свесни тога.

Уз то, политички говорећи, СНС је најјача снага у друштву. ЕУ преговара са државом Србијом, где је СНС на власти, преговара са Премијером и покушава да их усмери у том процесу придруживања. ЕУ, дакле, нема другог партнера јер парламентарне опозиције практично и нема, она се урушила и још увек се урушава.

Опозиција без икаквог кредибилитета

РСЕ: На опозиционом блоку, упркос оваквој власти, оваквој економској политици, нема готово ништа кохерентно и сувисло. Сад је, рецимо, формирана некаква „влада у сенци“, а да нема ничега што личи на сувисао програм. Шта је то са опозицијом?

Саша Радуловић: Проблем је што тамо више нису кредибилни људи. Кредибилни људи су давно напустили те странке. Мени је жао што морам да то кажем, али то је једноставно истина. Да је постојала једна странка која је кредибилна, са кредибилним људима, ја не бих правио свој покрет, заједно са тимом из Министарства, него бисмо приступили једној таквој политичкој опцији. Али, ми не можемо никако да приступамо опцији у којој се налазе истрошени људи. Не могу људи који су водили рецимо Покрајину дуги низ година да се сада представљају као они који ће направити неку промену у Србији. То једноставно није реално. Имали сте прилику, покушали сте и – то не иде.

Ја сам, иначе, гласач ДС-а био на свим изборима, на свим нивоима, до 2012. године, када сам био „бели листић“. Квазиреформа правосуђа коју су спровели 2009. године, где су правили спискове судија и тужиоца по кафанама – ја после тога више нисам имао ниједно питање. Надао сам се, додуше, после избора 2012. године да ће се можда ДС након тог изборног пораза консолидовати и да ће из ње изаћи људи који су је довели до овог стања, да ће се неки нови људи појавити не бисмо ли добили неку нову политичку снагу. На жалост, кренули су у супротном правцу. Од тога нема ништа и ови избори 2014. године су управо то и потврдили.

РСЕ: Разговарали сте и са Новом странком. Шта је ту био проблем?

Саша Радуловић: Ту је био проблем лидера. Када смо разговарали са Зораном Живковићем, закључили смо, и Душан Павловић и ја, да од ДС-а нема ништа. Пре него што сам ушао у Владу, Живковић нас је позвао на разговор и ми смо се одазвали. Питао нас је да ли желимо да приступимо странци. Ми смо рекли да сматрамо да је потребно стварање нове опције, а видели смо и да ту има неколико кредибилних људи – Влада Павићевић је ту, Весна Ракић такође – то нам је и био и разлог што смо дошли на разговор. Али, с друге стране, смо рекли смо отворено да Живковић не може да буде лидер те странке.

РСЕ: Како сте то образложили?

Саша Радуловић: Тиме што, по нашем мишљењу, нема ни знање, ни кредибилитет да води стварање нове опозиције. То да има жељу да се успостави та опозиција, то је вредно хвале, могао би да постане почасни председник, али да бисмо заједно морали да тражимо председника. Душан и ја смо рекли да нас двојица не мислимо да би ми требало да будемо председници јер ни он ни ја у то време нисмо имали видљивост, односно, препознатљивост у јавности, што је од критичке важности за онога ко води странку. Дакле, рекли смо да би, ако бисмо приступили, требало заједно да тражимо ту личност која би водила ту нову политичку опцију. Били смо спремни да приступимо Новој странци под тим условима – дакле, не са Живковићем на њеном челу.

Он је то одбио. Ја о овоме не бих ни говорио јавно да он није недавно дао изјаву у којој је навео ствари које једноставно нису истина, као разлоге што нисмо успоставили сарадњу. Једини разлог зашто нисмо успоставили сарадњу је зато што смо нас двојица мислили да он нема ни капацитет, ни знање, да предводи ту нову опозицију. То је нажалост тако и завршило и ми смо на крају оформили наш покрет.

РСЕ: Сума сумарум – у опозиционим редовима ништа ново, проћи ће полако још 3,5 године до следећих избора, шта ћемо радити?

Саша Радуловић: Ми мислимо мало другачије. Ми мислимо да смо ми то нешто ново и то што се дешава на терену мислим да потврђује то о чему говорим. На изборима 2014. смо практично без новца и без икакве организације на терену, чисто преко Интернета, освојили 2,1 посто, 2,4 посто у Војводини. Последње истраживање које имамо из јула 2014. године, а сада ће се радити ново озбиљно истраживање, говори да смо отприлике дуплирали подршку у односу на парламентарне изборе.

Сада већ имамо организацију на терену. Од 25 округа, у 20 имамо своје људе. Циљ нам је да на покрајинским изборима, који ће се десити најкасније на пролеће 2016., пређемо цензус и покажемо реалну снагу, након чега ћемо формирати политичку странку. Мислимо да ће нам ту подршка доћи до неких 10 посто. Након тога смо већ кренули у разговоре са кредибилним људима који никада до сада нису били у политици. То нам је била основна идеја већ неколико година. Потребан нам јеједан широки фронт кредибилних људи који имају углед у јавности да стану иза овакве политичке опције.

Након тих покрајинских избора и након што ови људи јавно подрже наш покрет, више неће бити питања о томе ко је опозиција и ко ће бити главни противник Александру Вучићу на наредним изборима. Верујемо да ће они бити 2017. године – да ће спојити парламентарни са председничким изборима.

Извор: Радио Слободна Европа
Аутор: Бранка Тривић