Миша Бркић за Пешчаник: ММФ је био “мајка Мара”

ММФ је отишао, а ми смо остали да се забављамо својим јадом.

ММФ је био мала мука, велика тек стиже.

И то врло брзо.

Већ за неки дан, 31. маја, престаје да важи заштита од поверилаца више од 150 предузећа у реструктурирању, које је прошле године измењени Закон о приватизацији штитио као дужнике.

Тај први дан јуна кад ће сва та предузећа бити изложена принудној наплати биће већи тест реформског опредељења Владе него преговори с ММФ-ом. Тај 31. мај виси изнад глава Владе као Дамоклов мач. На испиту ће бити и наш премијер – хоће ли поново као пре годину дана бити “меко срце” или ће најзад постати “храбро срце”.

Уколико се Закон буде поштовао и ако падне заштита, државни и комерцијални повериоци навалиће да наплате своја вишегодишња потраживања од РТБ Бора, Галенике, Магнохрома, Петрохемије, Азотаре, Ресавице, Метанолско-сирћетног комплекса, ПКБ-а, ПИК Бечеја, „14. октобра”, Прве Петолетке, Фабрике вагона, Каблова, Гоше…

То су суме у милијардама евра (само за струју и гас, а где су комуналне услуге, сировине, репроматеријал, услуге…) и тај стампедо нестрпљивих поверилаца могао би већ у првом налету да збрише “с лица земље” све те фирме у којима ради педесетак хиљада људи.

Из страха да би то лоше утицало на рејтинг власти, Министарство привреде и Агенција за приватизацију предложили су пре два месеца да се 25 предузећа на две године изузме из одредби о заштити од поверилаца због “вишег државног интереса”. Тешко је, готово немогуће, замислити да су Министарство и Агенција такав предлог за Мисију Међународног монетарног фонда направили на своју руку, без високог покровитељства премијера, и још о том предлогу разговарали с представницима београдске канцеларије Фонда.

А кад је Мисија ММФ-а стигла у Београд, премијер је већ на првом састанку рекао (Тањуг, 6. мај) да је даља заштита 25 предузећа од поверилаца – глупа идеја. И да неће да моли ММФ за ту дозволу.

А онда је променио мишљење и одлучио да РТБ Бор и рудник угља Ресавица стави на списак фирми које ће годину дана бити заштићене од наплате поверилаца (Тањуг, 11. мај).

Министар привреде потврдио је (Тањуг, 11. мај) да је од ММФ-а ипак “тражено да Србија добије разумне рокове када је реч о одлагању рока за годину дана за 16-17 предузећа којима истиче рок заштите од наплате потраживања поверилаца” и открио зашто су преговори с ММФ-ом били “инцидентни”: “ММФ сматра да је приватизација спорија него што се очекивало”.

Биће да је то кључни разлог “лупања песницом по столу” (како се прича по пословним круговима) ММФ-ових преговарача, а не како наша власт жели да прикаже да су сукоби настали због њеног залагања да се не повећава цена струје и захтева да се повећају пензије (да би се показало како, кобајаги, наша власт брани народ и националне интересе). Изгледа, ипак, да смо се у тим преговорима тако добро провели како су нас убеђивали појединци из Владе и њој склони медији.

И сад, који је премијер у праву и ком премијеру веровати – оном од 6. маја или оном од 11. маја?

Та тактика “хоћу пишким, нећу пишким” показује несигурност и колебљивост нашег премијера и његове Владе. Можда је сада права прилика и добар тренутак да се, ако се већ тако често позива на премијера-реформисту Зорана Ђинђића, наш садашњи премијер сети метафоре о мачкином репу – одсећи га одједном, па мачка једном јаукне или сећи седам пута уз седам јаука.

Пропуштање још једне шансе да се коначно пресече судбина “некадашњих гиганата”, а заправо гутача милијарди евра државног новца, могло би да сугерише да се у Влади осећа озбиљан замор материјала и превладавање популистичког синдрома.

Осим ако није у питању тактика “корак назад, два корака напред”. И то би за Србију и њену позицију у преговорима с ММФ-ом било боље, него ново популистичко пренемагање и боловање од “меког срца”. А најгоре би било оно што се тренутно “тренира” – јуначење и свађа с ММФ-ом.

Преговори с међународним финансијерима тешко се римују с показивањем националних мишића; то нису преговори о Косову, а и види се како с таквим методама у преговорима пролази Грчка.

Ако смо се обавезали на рокове и потписали болну терапију, онда не треба тренирати чувену националну дисциплину подвала и пренемагања.

Идеја премијера да Влада сада неће системски решавати пакет заштите свих 25 предузећа од поверилаца, него да ће својим појединачним одлукама од случаја до случаја решавати судбину сваког предузећа понаособ – само је ново замазивање очију. На крају, изађе на исто. Али, суштина остаје замагљена. Зашто би држава и даље штитила некога ко није способан да самостално преживи на тржишту.

Може ли Влада да у наредним данима до 31. маја реши судбину свих 25 предузећа?

Рекло би се, нема шансе.

За већину од тих предузећа нема решења ни на видику и она ће на крају морати да се угасе.

Да ли је то РТБ Бор, Галеника, Магнохром, Азотара… свеједно.

Јер, већ је одавно јасно да те фирме опстају само из два разлога – или зато што добијају паре од државе да би кобајаги радиле или зато што су заштићене разним облицима државног протекционизма.

И лаици су потрошили све илузије да те фирме могу да буду самоодрживе; само још неколицина добро ушанчених професора Економског факултета брани лик и дело некадашњих гиганата.

Ако се решавање коначне судбине тих предузећа поново одужи, то ће бити двоструки трошак – много ће коштати пореске обвезнике и много ће коштати Владу у преговорима с ММФ-ом.

Зато је ову рунду преговора обележио необичан детаљ. Иако је Мисија ММФ-а дочекана с пуно тријумфализма, сада је испраћамо са сазнањем да тријумфализму нема места.

Има само посла за “brave heart”.

Извор: Pescanik.net, 12.05.2015.