Ауторски текст

Десет правила балканског владара

У држави у којој су медији строго контролисани, у којој се крши право на слободу мишљења и изражавања и у којој се сваког дана продукују нове метанаративне конструкције о “великом вођи” и “успеху његове владе”, живот се одвија у фикцији, будући да настаје огроман јаз између теорије и праксе; између чињеница којима власт манипулише и реалности.

house of cards

Различити су митови на којима се заснива ова симулација реалности, а неки од њих су: успешне економске реформе, које ће резултирати бољим животом грађана “наредне године”; велики успех Србије на путу ка прикључењу Европској унији; Извештај Европске комисије о напретку Србије за 2014. годину представљен као најбољи у региону; инвестиције; борба против корупције итд. Ниједна од ових метанаративних конструкција се не поклапа са реалношћу, а свакодневно се најављују доласци нових инвеститора и остали велики догађаји, чиме се Србија све више претвара у симулакрум. Јавност је недовољно обавештена о реалном стању ствари, нарочито када су у питању економске чињенице и ток европских интеграција Србије.

У Србији данас још увек важе бинарне опозиције: ми/они, патриота/издајник, страни плаћеник; Србија/свет и слично. Ове бинарне опозиције биле су део јавног политичког дискурса деведесетих година. Иако је у политици Александра Вучића дошло до промене парадигме, те он више није ултранационалиста из деведестих година XX века већ заступник европских вредности XXI века, његов политички дискурс рефлектује исте метатеоретске претпоставке на којима се заснивала политика коју је заступао деведесетих година.

Поменутe бинарнe опозицијe огледају се у бројним примерима: у Вучићевој реакцији на критику ОЕБС-а због недостатка слободе медија, коју је прогласио за неистиниту, тражећи извињењe. Затим у реаговању премијера на писање Балканске истраживачке мреже због којег је оптужио шефа Делегације Европске уније у Србији, Мајкла Девенпорта, да финансира неистине. То је можда и један од највећих парадокса – шеф Делегације ЕУ се оптужује да шири неистине, док влада “активно ради на чланству Србије у ЕУ”. Најновији пример Вучићеве аутократије представља оркестрирана кампања против омбудсмана, Саше Јанковића, због које је реаговао и Високи комесар Уједињених нација за људска права.

Cвака критике власти и “великог вође” представља се као рушење државе. Премијер након сваке критике издаје саопштења за јавност тумачећи критику његовог рада као напад на државу у маниру Луја XIV: “Држава, то сам ја!”

Вучићева Србија се заснива на фикционализацији стварности, а продукцијом сваке нове нарације Србија се све више удаљава од реалности. Митови које производе медији манипулишу јавним мњењем, а сваким даном их је све више: мит о Београду на води; мит о независном новинарству; мит о поштовању људских права и основних слобода у Србији; мит о борби против корупције; мит о жртвовању премијера за Србију; мит о реформама и бољем животу.

За разлику од аутократије деведесетих година XX века која је промовисала рат, ултранационализам и заснивала се не идеологији чији су основни инструмент били државни медији, нови модел аутократске владавине Александра Вучића заснива се на строгој партијској контроли медија и јавне администрације – државних институција које би требало да буду независне, тржишта рада – као и флексибилном односу према владавини права. Подсетимо се, аутократија (сложеница од старогрчких речи autos-сам, kratein-владати) представља самовладу појединца који влада водећи се сопственим интересима, а не интересима народа, који је искључен из политичког живота. Једна од основних карактеристика аутократије је непоштовање људских права и основних слобода. Но аутократску владавину не треба поистовећивати са тоталитаризмом, јер се она може одвијати и под плаштом демократије, без угрожавања приватног живота грађана бар у начелу.

Један посебан вид аутократије представља харизматски тип власти, који се заснива на култу личности, а који настаје у време великих криза. Српска напредна странка и Александар Вучић дошли су на власт када су се грађани Србије разочарали у партије које су обориле са власти Милошевића, 5. октобра 2000. године. Вучић је нагло стекао популарност обећавши искорењивање корупције и обрачун са тајкунима, а хапшењем Мирослава Мишковића грађани су добили наду да ће неко решити питање пљачкашке приватизације која је опустошила Србију. Ипак, показало се да од тога неће бити ништа. Све истраге су заустављене, а процес против Мишковића се ситематски поткопава како у судници тако и преко медија. Вучић о 24 спорне приватизације које је покренула Верица Бараћ више и не говори.

Посебно погодни услови за развој мита о “великом вођи” настају када нема слободе мишљења и изражавања. Медији спинују имиџ премијера, креирајући традиционалну метанарацију о “неопходном вођи нације”. Аутоцензура, која резултира одсуством критике Српске напредне странке и њеног лидера, постала је заштитни знак готово свих медија.

Митски јунак Вучић представљен је кроз архетип спаситеља, заштитника слабих и незаштићених: он је спасилац који креће у обрачун са тајкунима, затим заштитник деце и угрожених (случај Фекетић), заштитник пензионера који верују да се захваљујући Вучићу и даље по нижој цени возе градским превозом и слично. Премијер истиче како се жртвује за Србију, да не иде на годишњи одмор, да прима инфузију због премора, да не спава ноћу јер проучава Извештај Европске комисије итд. Сви ови наративи су у функцији изградње култа личности и представљају инструмент власти. Међутим, временом постају све више комични, јер је јаз између фикције коју креирају и реалности све већи.

У свом сатиричном писму балканском владару, професор јужноевропских студија на Универзитету у Грацу, Флоријан Бибер (Florian Bieber), наводи десет принципа на којима се заснива аутократска, макијавелистичка власт балканског владара. Бибер ове принципе у свом тексту иронично представља као савете:

1. Контролишите изборе – не на дан избора, него раније: “Изаберите право време за изборе: чести и превремени избори Вам могу помоћи да ухватите опозицију неспремном и да добијете гласове”;
2. Контролишите медије, осигурајте да много различитих људи говори у Ваше име;
3. Стално причајте о Европској унији и жељи за прикључењем, али играјте вруће-хладно;
4. Причајте о борби против корупције и о реформама, стално причајте о томе, али хапсите само неколицину;
5. Решите проблеме са суседима да добијете признање и створите неколико нових да бисте били популарни;
6. Одаберите различите стране пријатеље, од којих ће Вас једни желети због онога какви сте заиста, а други због онога каквим се представљате;
7. Запослите Ваше гласаче; отпустите Ваше противнике;
8. Владавина права, Ваша правила, Ваш закон;
9. Без идеологије, јер то може само да штети. “Усредсредите се на широке циљеве, попут Европе, слободе, просперитета и избегавајте сувише специфичне амбиције”;
10. Обећајте промене, али осигурајте да све остане исто (1).

Професор Флоријан Бибер истиче да његов чланак о десет правила Макијавелија за балканског владара XXI века описује владавину већине владара на Балкану, а посебно се односи на власт Александра Вучића, који у овом тренутку има највећу моћ у односу на остале политичаре на Балкану.
Империјализам владајуће елите коју предводи премијер Вучић опструира развој активног грађанства, односно учешћа грађана у процесу доношења одлука. Док год траје малаксалост грађанског активизма и политичка анемија, промена неће бити, будући да оне нису ствар реторике. Грађани не смеју себи дозволити положај пасивних, незаинтересованих посматрача.

Ива Санчић
члан Клуба за спољну политику
покрета “Доста је било – Саша Радуловић”


Референце:
(1) Florian Bieber, “Ten Rules by a 21st-century Machiavelli for the Balkan Prince”, LSEE Research on South Eastern Europe, 7 February 2015, http://blogs.lse.ac.uk/lsee/2015/02/07/ten-rules-by-a-21st-century-machiavelli-for-the-balkan-prince/

Ознаке
Доста је било

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

    • Zaista, pozabavite se malo sajtom. Fino je osmišljen (estetski), ali bilo bi korisno poraditi na funkcionalnosti i detaljima:

      – Responzivniji dizajn (sajt prilagođen za različite uređaje),
      – Plug-in/dodaci za društvene mreže radi lakšeg deljenja i preporučivanje na, prvenstveno, fejsbuku i tviteru (dugmići Like, Share, Recommend… unutar svake vesti),
      – I ostale tehničke stvari – smanjite veličinu fonta na glavnom meniju, grafički sredite natpis “Dosta je bilo Saša Radulović” (ispikselisan je), sredite “kontakt formu”, itd.

      Inače, odličan tekst. Izgleda da je veliki vođa ozbiljno shvatio 10 Florijanovih zapovesti i strogo ih se držao.