Deset pravila balkanskog vladara

U državi u kojoj su mediji strogo kontrolisani, u kojoj se krši pravo na slobodu mišljenja i izražavanja i u kojoj se svakog dana produkuju nove metanarativne konstrukcije o “velikom vođi” i “uspehu njegove vlade”, život se odvija u fikciji, budući da nastaje ogroman jaz između teorije i prakse; između činjenica kojima vlast manipuliše i realnosti.

Različiti su mitovi na kojima se zasniva ova simulacija realnosti, a neki od njih su: uspešne ekonomske reforme, koje će rezultirati boljim životom građana “naredne godine”; veliki uspeh Srbije na putu ka priključenju Evropskoj uniji; Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2014. godinu predstavljen kao najbolji u regionu; investicije; borba protiv korupcije itd. Nijedna od ovih metanarativnih konstrukcija se ne poklapa sa realnošću, a svakodnevno se najavljuju dolasci novih investitora i ostali veliki događaji, čime se Srbija sve više pretvara u simulakrum. Javnost je nedovoljno obaveštena o realnom stanju stvari, naročito kada su u pitanju ekonomske činjenice i tok evropskih integracija Srbije.

U Srbiji danas još uvek važe binarne opozicije: mi/oni, patriota/izdajnik, strani plaćenik; Srbija/svet i slično. Ove binarne opozicije bile su deo javnog političkog diskursa devedesetih godina. Iako je u politici Aleksandra Vučića došlo do promene paradigme, te on više nije ultranacionalista iz devedestih godina XX veka već zastupnik evropskih vrednosti XXI veka, njegov politički diskurs reflektuje iste metateoretske pretpostavke na kojima se zasnivala politika koju je zastupao devedesetih godina.

Pomenute binarne opozicije ogledaju se u brojnim primerima: u Vučićevoj reakciji na kritiku OEBS-a zbog nedostatka slobode medija, koju je proglasio za neistinitu, tražeći izvinjenje. Zatim u reagovanju premijera na pisanje Balkanske istraživačke mreže zbog kojeg je optužio šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkla Devenporta, da finansira neistine. To je možda i jedan od najvećih paradoksa – šef Delegacije EU se optužuje da širi neistine, dok vlada “aktivno radi na članstvu Srbije u EU”. Najnoviji primer Vučićeve autokratije predstavlja orkestrirana kampanja protiv ombudsmana, Saše Jankovića, zbog koje je reagovao i Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

Cvaka kritike vlasti i “velikog vođe” predstavlja se kao rušenje države. Premijer nakon svake kritike izdaje saopštenja za javnost tumačeći kritiku njegovog rada kao napad na državu u maniru Luja XIV: “Država, to sam ja!”

Vučićeva Srbija se zasniva na fikcionalizaciji stvarnosti, a produkcijom svake nove naracije Srbija se sve više udaljava od realnosti. Mitovi koje proizvode mediji manipulišu javnim mnjenjem, a svakim danom ih je sve više: mit o Beogradu na vodi; mit o nezavisnom novinarstvu; mit o poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda u Srbiji; mit o borbi protiv korupcije; mit o žrtvovanju premijera za Srbiju; mit o reformama i boljem životu.

Za razliku od autokratije devedesetih godina XX veka koja je promovisala rat, ultranacionalizam i zasnivala se ne ideologiji čiji su osnovni instrument bili državni mediji, novi model autokratske vladavine Aleksandra Vučića zasniva se na strogoj partijskoj kontroli medija i javne administracije – državnih institucija koje bi trebalo da budu nezavisne, tržišta rada – kao i fleksibilnom odnosu prema vladavini prava. Podsetimo se, autokratija (složenica od starogrčkih reči autos-sam, kratein-vladati) predstavlja samovladu pojedinca koji vlada vodeći se sopstvenim interesima, a ne interesima naroda, koji je isključen iz političkog života. Jedna od osnovnih karakteristika autokratije je nepoštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. No autokratsku vladavinu ne treba poistovećivati sa totalitarizmom, jer se ona može odvijati i pod plaštom demokratije, bez ugrožavanja privatnog života građana bar u načelu.

Jedan poseban vid autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti, koji se zasniva na kultu ličnosti, a koji nastaje u vreme velikih kriza. Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić došli su na vlast kada su se građani Srbije razočarali u partije koje su oborile sa vlasti Miloševića, 5. oktobra 2000. godine. Vučić je naglo stekao popularnost obećavši iskorenjivanje korupcije i obračun sa tajkunima, a hapšenjem Miroslava Miškovića građani su dobili nadu da će neko rešiti pitanje pljačkaške privatizacije koja je opustošila Srbiju. Ipak, pokazalo se da od toga neće biti ništa. Sve istrage su zaustavljene, a proces protiv Miškovića se sitematski potkopava kako u sudnici tako i preko medija. Vučić o 24 sporne privatizacije koje je pokrenula Verica Barać više i ne govori.

Posebno pogodni uslovi za razvoj mita o “velikom vođi” nastaju kada nema slobode mišljenja i izražavanja. Mediji spinuju imidž premijera, kreirajući tradicionalnu metanaraciju o “neophodnom vođi nacije”. Autocenzura, koja rezultira odsustvom kritike Srpske napredne stranke i njenog lidera, postala je zaštitni znak gotovo svih medija.

Mitski junak Vučić predstavljen je kroz arhetip spasitelja, zaštitnika slabih i nezaštićenih: on je spasilac koji kreće u obračun sa tajkunima, zatim zaštitnik dece i ugroženih (slučaj Feketić), zaštitnik penzionera koji veruju da se zahvaljujući Vučiću i dalje po nižoj ceni voze gradskim prevozom i slično. Premijer ističe kako se žrtvuje za Srbiju, da ne ide na godišnji odmor, da prima infuziju zbog premora, da ne spava noću jer proučava Izveštaj Evropske komisije itd. Svi ovi narativi su u funkciji izgradnje kulta ličnosti i predstavljaju instrument vlasti. Međutim, vremenom postaju sve više komični, jer je jaz između fikcije koju kreiraju i realnosti sve veći.

U svom satiričnom pismu balkanskom vladaru, profesor južnoevropskih studija na Univerzitetu u Gracu, Florijan Biber (Florian Bieber), navodi deset principa na kojima se zasniva autokratska, makijavelistička vlast balkanskog vladara. Biber ove principe u svom tekstu ironično predstavlja kao savete:

1. Kontrolišite izbore – ne na dan izbora, nego ranije: “Izaberite pravo vreme za izbore: česti i prevremeni izbori Vam mogu pomoći da uhvatite opoziciju nespremnom i da dobijete glasove”;
2. Kontrolišite medije, osigurajte da mnogo različitih ljudi govori u Vaše ime;
3. Stalno pričajte o Evropskoj uniji i želji za priključenjem, ali igrajte vruće-hladno;
4. Pričajte o borbi protiv korupcije i o reformama, stalno pričajte o tome, ali hapsite samo nekolicinu;
5. Rešite probleme sa susedima da dobijete priznanje i stvorite nekoliko novih da biste bili popularni;
6. Odaberite različite strane prijatelje, od kojih će Vas jedni želeti zbog onoga kakvi ste zaista, a drugi zbog onoga kakvim se predstavljate;
7. Zaposlite Vaše glasače; otpustite Vaše protivnike;
8. Vladavina prava, Vaša pravila, Vaš zakon;
9. Bez ideologije, jer to može samo da šteti. “Usredsredite se na široke ciljeve, poput Evrope, slobode, prosperiteta i izbegavajte suviše specifične ambicije”;
10. Obećajte promene, ali osigurajte da sve ostane isto (1).

Profesor Florijan Biber ističe da njegov članak o deset pravila Makijavelija za balkanskog vladara XXI veka opisuje vladavinu većine vladara na Balkanu, a posebno se odnosi na vlast Aleksandra Vučića, koji u ovom trenutku ima najveću moć u odnosu na ostale političare na Balkanu.
Imperijalizam vladajuće elite koju predvodi premijer Vučić opstruira razvoj aktivnog građanstva, odnosno učešća građana u procesu donošenja odluka. Dok god traje malaksalost građanskog aktivizma i politička anemija, promena neće biti, budući da one nisu stvar retorike. Građani ne smeju sebi dozvoliti položaj pasivnih, nezainteresovanih posmatrača.

Iva Sančić
član Kluba za spoljnu politiku
pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”

Reference:
(1) Florian Bieber, “Ten Rules by a 21st-century Machiavelli for the Balkan Prince”, LSEE Research on South Eastern Europe, 7 February 2015, http://blogs.lse.ac.uk/lsee/2015/02/07/ten-rules-by-a-21st-century-machiavelli-for-the-balkan-prince/