Ministarstvo finansija objavilo je podatke o izvršenju budžeta za oktobar mesec tekuće godine. I ovi podaci potvrđuju tezu o pogrešnoj fiskalnoj politici o kojoj sam već pisao ovde, ovde i ovde.
Glavni princip fiskalne politike vlade Srbije od 2012. godine je podizanje poreskih stopa da bi se rešio problem opadajućih budžetskih prihoda. Vlada je u poslednje tri godine već nekoliko puta podizala različite poreske stope: PDV (donju i gornju stopu), porez na korporativnu dobit, akcize na benzin, duvan i struju itd. Ipak, rezultata nema — prihodi ne rastu. Ako, kao posledica povećanja poreskih stopa, poreski prihodi ne rastu ili se smanjuju, mora da nešto nije u redu sa fiskalnom politikom.
Pogledajte, recimo, grafikon 1. Plava kriva prikazuje prošlogodišnje, a zelena ovogodišnje poreske prihode konsolidovanog budžeta opšte države u prvih deset meseci. Čini se da se ove godine država prihoduje neznatno više. Međutim, ove dve krive izražavaju nominalan nivo prihoda koji ne uzima u obzir inflaciju. Kada se u obzir uzme inflacija, realni poreski prihodi u prvih deset meseci ove godine su neznatno niži nego u istom periodu prošle godine. (Ovo se odnosi na konsolidovani budžet opšte države, gde se, pored prihoda republike, ubrajaju i prihodi opština i nekih vanbudžetskih institucija. Na nivou republike situacija nije drugačija. Vidi grafikon 2.)
Iako neprekidno povećavamo poreske stope i izmišljamo nove poreze (“solidarni porez”), nominalni nivo poreskih prihoda opada iz godine u godinu. Pogledajte ovu tabelu. U njoj možete da vidite kako se projektovani prihodi iz godine u godinu smanjuju. Ovo će verovatno biti prva godina posle dužeg niza godina kako je projektovani nivo poreskih prihoda pogođen. Za ekonomski napredak je, međutim, neophodno da poreski prihodi rastu, i to snažno, jer to onda ukazuje na privredni rast.
Ako poreski prihodi stagniraju, novac mora da dođe sa neke druge strane. I zaista, on dolazi sa druge strane, ali po paprenoj ceni.
Sa jedne strane, republika Srbija nastavlja da se zadužuje. (Tehnički gledano, novac koji dobijete zaduživanjem se ne računa u budžetske prihode.) U oktobru je javni dug dosegao rekordnih €24,3 milijarde. Na tom nivou nije bio od 2001. godine. (Grafikon 3.) Cena ovakvog finansiranja potrošnje će doći za naplatu tek za neku narednu vladu. Ili narednu generaciju.
Sa druge strane, ove godine znatno su porasli neporeski prihodi od javnih i državnih preduzeća. Umesto da ih troše na investicije i istraživanja, javna preduzeća ih većinom uplaćuju u budžet. Ali i za to postoji cena koja nije odmah vidljiva. To slabi poziciju onih javnih i državnih preduzeća koja učestvuju na konkuretskom tržištu (recimo, Telekom) i smanuje kvalitet usluge onih preduzeća koja posluju kao monopolisti. Pozicija ovih prvih će na kraju toliko oslabiti da neće biti drugog izlaza nego da se prodaju.
Pogledajte originalni tekst na blogu Dušana Pavlovića
Jedacina nacionalnog dohodka, Y=C+G+I+(X-M), je nemilosrdna. Ovaj fenomen je posledica lose raspodele koja se desava u budzetu Srbije. Naime, kada se porezi razrezuju i uvode novi na strani stanovnistva UVEK dolazi do pomeranja krive agregatne potraznje koja nadole vuce krivu agregatne ponude – ova kriva predstavlja realan sektor. Realan sektor odgovara smanjenjem proizvodnje sto za sobom povlaci smanjenje plata i smanjenje broja zaposlenih. Rezultat ovakve sprirale je UVEK recesija koja neminovno vuce na dno, a na kraju i bankrot. Ovo zna i dete iz 4 razreda osnovne skole, ali izgleda da ovo niti ce ikada biti jasno premijeru niti resornom ministru.
Naravno da premijer i ministri ovo sve znaju i uopste ih se ne tice. Kao sto je autor teksta naglasio, ovo ce da resava sledeca vlada ili sledeca generacija. Do tada su njihova egzistencijalna pitanja proslost, potomci imaju svetlu buducnost, ostali neka se pitaju za koga su glasali…