Секс, лажи и статистика: Срамота колико нам је добро, по папирима. Реалност је много другачија

Према папирима и статистичким моделима, требало би да нас је срамота колико нам је добро, али реалност је непријатељ статистике.

Деда, шта је то статистика, питао је десетогодишњи унук превејаног револуционара, сликара и новинара Мошу Пијаду. Види, рекао му је деда, комунистички пропагандиста, ми заједно имамо 84 године, а у просеку 42. То значи да смо и ти и ја сексуално активни, а заправо не радимо то ни ти ни ја. Стари Моше – као и сваки деда који се не устручава да о мушким стварима говори пред унуком – био је наводно директнији у одговору, но и без те речи на „ј“ оцртава се суштина.

^{Фото: Дадо Ђилас}

Далеко од тога да је ово прича – писана у петак, када је онај на телевизији најављени државни удар достигао кулминацију – о анегдотама комунистичких револуционара, него о томе шта нам се сервира и у шта верујемо.

На пример, незапосленост у Србији је опала, буџетски дефицит је смањен, стање у јавним финансијама побољшано, нека од губиташких јавних предузећа су приватизована и доносе профит, повећане су пензије, инвеститори најављују долазак и улагања… Као што је премијер Александар Вучић рекао – просто срамота како нам добро иде.

Бројке тако кажу, а ваљда су оне најбоље мерило и не лажу.

Ево једног егземплара: 2011. незапосленост је износила чак 23 одсто, односно 752.000 незапослених, а данас је 17,9 или 751.000. Јасан напредак. Како то да пре четири године 752.000 незапослених буде 23 одсто, а сада 751.000 буде 17,9 одсто? Јесте да се смањујемо, да Србија стари, људи иду у пензију, умиру, али опет нешто није јасно.

Чини се да оно што каже државна статистика, односно њено тумачење, није у складу с реалношћу.

„Да је дошло до пораста запослености о коме говоре анкете дошло би до раста националног дохотка, а он стагнира или пада“, објашњава професор Мирослав Прокопијевић, научни саветник Института за европске студије. „Са 10 одсто више запослених имали бисмо приближно 10 одсто раст националног дохотка. Међутим, тог раста БДП нема јер и ови други индикатори – наплата пореза, на пример – не показују такав раст. Када се подаци укрсте, указују да новог запошљавања има углавном у губиташком јавном сектору, што је штетно и непродуктивно. У приватном сектору већином је долазило само до легализације сивих радних места.“

Гимнастика бројева

Статистика је чудна гимнастика бројева. Постоје само три лажи, говорио је Бенџамин Дизраели: лаж, гнусна лаж и статистика. Још кад се статистика удружи с моћима модерних алхемичара, маркетиншких магова и стручњака за ПР, добијају се неслућене могућности.

Један од њих је баш тог дана кад је државни удар улазио у свој климакс написао одличан текст с веома јаким аргументима, у којем је упитао да ли ми желимо да премијер буде безгрешан или успешан. То је његов посао и он га је одлично урадио јер је у тексту објављеном у тиражном дневнику рекао да вечито незадовољним мргудима „не значи ни смањење дефицита, ни раст привреде, ни реформе, ни нова радна места“.

Слажем се – треба нам успешан, а не безгрешан премијер, али резултати које нам показује статистика не постоје.

Креативна статистика допушта онима који анализирају бројке да се играју с резултатима и њиховим тумачењем. А и пре тумачења може се много тога наштимовати. Могућности су огромне. Да наставимо с примером незапослености: ко се не јави на биро рада, одмах га избришу из евиденције, а у запослене урачунају и оне који раде сат-два седмично, око 50.000 фиктивно запослених у предузећима у реструктурирању, скоро 200.000 оних који више од шест месеци не примају плату, што се по стандардима ЕУ третира као незапосленост.

„Велики број људи је запослен партијски, по јавним предузећима и државним установама а негде су људи формално добили отказе и отпремнине и уз државне подстицаје и програме се запослили“, каже економиста Александар Стевановић.

^{Фото: Фонет, Александар Стевановић}

Док се статистичком акробатиком наноси шминка, Влада Србије је за годину дана, према подацима Министарства финансија, увећала јавни дуг за две милијарде евра. Ма колико Србија, према тумачењима министара, била на добром путу опоравка, у реалности смо држава с најспоријим растом у окружењу и бележимо најбржи раст јавног дуга. Дуг је порастао са 28,3 одсто БДП 2008. на 56,2 одсто у 2012, да би средином ове године достигао 72,2 одсто.

Предизборна штимовања

Премијер је често говорио о смањењу буџетског дефицита. Како је дефицит смањен? Фирме које раније нису морале да уплаћују непореске приходе уплатиле су их. „Телеком“ је уплатио два годишња профита у буџет и за то је морао да се задужи. Зато је стање у јавним финансијама заиста боље него што је било прошле године и боље него што је пројектовано (пројектован је дефицит око 5,9, а биће око 4-4,5).

„То је добрим делом постигнуто смањењем капиталних улагања, што је веома лоше. Када би се придодало и оно што је предвиђено за капитална улагања и исплатиле умањене војне пензије за које кажу да ће исплатити следеће године, то би било скоро шест одсто БДП“, обрачунава Прокопијевић.

Али зашто се онда прибегава статистичкој креативности ако ће нас реалност сачекати иза ћошка?

^{Фото: Марина Лопичић, Телеком}

„Зато што је сада време пред изборе и треба приказати стање што боље, а када прођу избори, онда ће нас сачекати рупе на путевима, непоправљени мостови и којешта, али после вас нико то не пита“, одговара он.

Реч је о бескрајном понављању предизборних стратегија после којих су грађани увек намагарчени, додуше својом изборном вољом. Што би рекао Радоје Домановић, владе једна у односу на другу личе као јаје јајету.

Идемо даље о успесима и резултатима, а не о гресима јер се безгрешан човек није родио. Из Владе се чује лепа песма о пословању „Ер Србије“ – то је фирма која прави профит. Да видимо рачун. С једне стране су приходи од продатих карата и превожења терета, а с друге расходи плаћања аеродромских такса, запослених, лизинга, менаџмента…

И када се то двоје упореди, као у оним свескама код старих трговаца, у колонама узео и дао, фирма би, према тврдњама државног врха, у пољу узео, односно приходи, требало да има више него у овој другој колони.

„Када се то упореди, види се да су приходи Србије око 70 милиона евра мањи него што су јој расходи. Онда држава каже: ‘Да, али ми смо дали субвенцију и то је наш приход’“, објашњава Стевановић.

^{Фото: Профимедиа, Ер Србија авион}

И зато „Ер Србија“, као, није губиташ. Али држава је, према уговору, обавезна да даје субвенције још у току ове и следеће године. У међувремену терају конкуренцију. „Виз ер“ је, на пример, смањио за 40 одсто број летова.

„Они треба да изађу из губитка али и да направе такав профит да би имало смисла што смо толико инвестирали – сви дугови су пребачени на буџет, инвестира се кроз субвенције, што је неколико стотина милиона евра. То кроз профите треба да вратимо у наредних 15 година да бисмо били на нули“, каже Стевановић.

То значи да би ова компанија требало сваке године – пошто оно што се заради за 10 година не вреди колико и оно што је зарађено данас – не да буде на нули, него да направи бар 50 милиона профита.

Ко, бре, губиташ?

И „Железара“ у Смедереву настоји да се прикаже као успех. Колико се причало о паљењу високе пећи. Србија је била у обавези – због процеса приступања ЕУ – да престане да субвенционише „Железару“. Али „Железари“ су све субвенције исплаћене на почетку 2014. Такође су накуповали велике количине сировина и држава им је у истом периоду опростила кредит, а то је исто као да су добили субвенцију.

Према подацима Агенције за осигурање и финансирање извоза (до којих је дошао антикорупцијски портал Пиштаљка), Влада је „Железари“ отписала дуг од 44 милиона долара, што је много већи износ од оснивачког капитала те агенције од 25 милиона евра.

„’Железара’ је прошлу годину завршила с губитком од око 95 милиона евра“, навела је Пиштаљка.

^{Фото: Драгана Удовичић, Железара Смедерево}

Са статистичким вратоломијама треба бити веома опрезан јер је у оваквим ситуацијама важније оно што статистика скрива него што показује. Рецимо, можемо да се похвалимо да „Железара“ извози одређену количину добара на друга тржишта.

„Али нико не каже колико ‘Железара’ увози јер је та разлика поражавајућа и негативна“, тврди Стевановић.

Но, када се све спакује у статистичке графиконе и још неко то лепо тумачи, с малог екрана зрачи само оптимизам. Можда и треба тако јер статистика чак и од убогог новинара може да направи милионера. Ево и како: био сам пре неко вече на рођенданској прослави телевизије Н1. Међу гостима је био један од најбогатијих Срба Мирослав Мишковић (да, да, онај Мишковић) и још неколико богатуна. У просеку свако од нас у тој сали био је милионер.

„Суштина је у контроли медија. Нема свако могућност да чита различите изворе и анализе, већ погледају шта има на ТВ, а тамо је све ружичасто“, закључује Стевановић.

После овог малог доприноса развоју критичке мисли у Србији плашим се да – као што је написао напред поменути маркетиншки стручњак и бивши колега – „ова власт, суочена с критиком свих против свих, не одустане од онога што је започела“. Тада ћемо ми мргуди који смо критиковали бити криви за неуспех Владе.

То је та алхемија. Западни херметици су од олова покушавали да направе злато, а данашњи маркетиншки магови од г…. питу коју нам сервирају уз леп гарнирунг. Пријатно нам било.

(Пише: Ратко Фемић), Newsweek