Seks, laži i statistika: Sramota koliko nam je dobro, po papirima. Realnost je mnogo drugačija

Prema papirima i statističkim modelima, trebalo bi da nas je sramota koliko nam je dobro, ali realnost je neprijatelj statistike.

Deda, šta je to statistika, pitao je desetogodišnji unuk prevejanog revolucionara, slikara i novinara Mošu Pijadu. Vidi, rekao mu je deda, komunistički propagandista, mi zajedno imamo 84 godine, a u proseku 42. To znači da smo i ti i ja seksualno aktivni, a zapravo ne radimo to ni ti ni ja. Stari Moše – kao i svaki deda koji se ne ustručava da o muškim stvarima govori pred unukom – bio je navodno direktniji u odgovoru, no i bez te reči na „j“ ocrtava se suština.

^{Foto: Dado Đilas}

Daleko od toga da je ovo priča – pisana u petak, kada je onaj na televiziji najavljeni državni udar dostigao kulminaciju – o anegdotama komunističkih revolucionara, nego o tome šta nam se servira i u šta verujemo.

Na primer, nezaposlenost u Srbiji je opala, budžetski deficit je smanjen, stanje u javnim finansijama poboljšano, neka od gubitaških javnih preduzeća su privatizovana i donose profit, povećane su penzije, investitori najavljuju dolazak i ulaganja… Kao što je premijer Aleksandar Vučić rekao – prosto sramota kako nam dobro ide.

Brojke tako kažu, a valjda su one najbolje merilo i ne lažu.

Evo jednog egzemplara: 2011. nezaposlenost je iznosila čak 23 odsto, odnosno 752.000 nezaposlenih, a danas je 17,9 ili 751.000. Jasan napredak. Kako to da pre četiri godine 752.000 nezaposlenih bude 23 odsto, a sada 751.000 bude 17,9 odsto? Jeste da se smanjujemo, da Srbija stari, ljudi idu u penziju, umiru, ali opet nešto nije jasno.

Čini se da ono što kaže državna statistika, odnosno njeno tumačenje, nije u skladu s realnošću.

„Da je došlo do porasta zaposlenosti o kome govore ankete došlo bi do rasta nacionalnog dohotka, a on stagnira ili pada“, objašnjava profesor Miroslav Prokopijević, naučni savetnik Instituta za evropske studije. „Sa 10 odsto više zaposlenih imali bismo približno 10 odsto rast nacionalnog dohotka. Međutim, tog rasta BDP nema jer i ovi drugi indikatori – naplata poreza, na primer – ne pokazuju takav rast. Kada se podaci ukrste, ukazuju da novog zapošljavanja ima uglavnom u gubitaškom javnom sektoru, što je štetno i neproduktivno. U privatnom sektoru većinom je dolazilo samo do legalizacije sivih radnih mesta.“

Gimnastika brojeva

Statistika je čudna gimnastika brojeva. Postoje samo tri laži, govorio je Bendžamin Dizraeli: laž, gnusna laž i statistika. Još kad se statistika udruži s moćima modernih alhemičara, marketinških magova i stručnjaka za PR, dobijaju se neslućene mogućnosti.

Jedan od njih je baš tog dana kad je državni udar ulazio u svoj klimaks napisao odličan tekst s veoma jakim argumentima, u kojem je upitao da li mi želimo da premijer bude bezgrešan ili uspešan. To je njegov posao i on ga je odlično uradio jer je u tekstu objavljenom u tiražnom dnevniku rekao da večito nezadovoljnim mrgudima „ne znači ni smanjenje deficita, ni rast privrede, ni reforme, ni nova radna mesta“.

Slažem se – treba nam uspešan, a ne bezgrešan premijer, ali rezultati koje nam pokazuje statistika ne postoje.

Kreativna statistika dopušta onima koji analiziraju brojke da se igraju s rezultatima i njihovim tumačenjem. A i pre tumačenja može se mnogo toga naštimovati. Mogućnosti su ogromne. Da nastavimo s primerom nezaposlenosti: ko se ne javi na biro rada, odmah ga izbrišu iz evidencije, a u zaposlene uračunaju i one koji rade sat-dva sedmično, oko 50.000 fiktivno zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, skoro 200.000 onih koji više od šest meseci ne primaju platu, što se po standardima EU tretira kao nezaposlenost.

„Veliki broj ljudi je zaposlen partijski, po javnim preduzećima i državnim ustanovama a negde su ljudi formalno dobili otkaze i otpremnine i uz državne podsticaje i programe se zaposlili“, kaže ekonomista Aleksandar Stevanović.

^{Foto: Fonet, Aleksandar Stevanović}

Dok se statističkom akrobatikom nanosi šminka, Vlada Srbije je za godinu dana, prema podacima Ministarstva finansija, uvećala javni dug za dve milijarde evra. Ma koliko Srbija, prema tumačenjima ministara, bila na dobrom putu oporavka, u realnosti smo država s najsporijim rastom u okruženju i beležimo najbrži rast javnog duga. Dug je porastao sa 28,3 odsto BDP 2008. na 56,2 odsto u 2012, da bi sredinom ove godine dostigao 72,2 odsto.

Predizborna štimovanja

Premijer je često govorio o smanjenju budžetskog deficita. Kako je deficit smanjen? Firme koje ranije nisu morale da uplaćuju neporeske prihode uplatile su ih. „Telekom“ je uplatio dva godišnja profita u budžet i za to je morao da se zaduži. Zato je stanje u javnim finansijama zaista bolje nego što je bilo prošle godine i bolje nego što je projektovano (projektovan je deficit oko 5,9, a biće oko 4-4,5).

„To je dobrim delom postignuto smanjenjem kapitalnih ulaganja, što je veoma loše. Kada bi se pridodalo i ono što je predviđeno za kapitalna ulaganja i isplatile umanjene vojne penzije za koje kažu da će isplatiti sledeće godine, to bi bilo skoro šest odsto BDP“, obračunava Prokopijević.

Ali zašto se onda pribegava statističkoj kreativnosti ako će nas realnost sačekati iza ćoška?

^{Foto: Marina Lopičić, Telekom}

„Zato što je sada vreme pred izbore i treba prikazati stanje što bolje, a kada prođu izbori, onda će nas sačekati rupe na putevima, nepopravljeni mostovi i koješta, ali posle vas niko to ne pita“, odgovara on.

Reč je o beskrajnom ponavljanju predizbornih strategija posle kojih su građani uvek namagarčeni, doduše svojom izbornom voljom. Što bi rekao Radoje Domanović, vlade jedna u odnosu na drugu liče kao jaje jajetu.

Idemo dalje o uspesima i rezultatima, a ne o gresima jer se bezgrešan čovek nije rodio. Iz Vlade se čuje lepa pesma o poslovanju „Er Srbije“ – to je firma koja pravi profit. Da vidimo račun. S jedne strane su prihodi od prodatih karata i prevoženja tereta, a s druge rashodi plaćanja aerodromskih taksa, zaposlenih, lizinga, menadžmenta…

I kada se to dvoje uporedi, kao u onim sveskama kod starih trgovaca, u kolonama uzeo i dao, firma bi, prema tvrdnjama državnog vrha, u polju uzeo, odnosno prihodi, trebalo da ima više nego u ovoj drugoj koloni.

„Kada se to uporedi, vidi se da su prihodi Srbije oko 70 miliona evra manji nego što su joj rashodi. Onda država kaže: ‘Da, ali mi smo dali subvenciju i to je naš prihod’“, objašnjava Stevanović.

^{Foto: Profimedia, Er Srbija avion}

I zato „Er Srbija“, kao, nije gubitaš. Ali država je, prema ugovoru, obavezna da daje subvencije još u toku ove i sledeće godine. U međuvremenu teraju konkurenciju. „Viz er“ je, na primer, smanjio za 40 odsto broj letova.

„Oni treba da izađu iz gubitka ali i da naprave takav profit da bi imalo smisla što smo toliko investirali – svi dugovi su prebačeni na budžet, investira se kroz subvencije, što je nekoliko stotina miliona evra. To kroz profite treba da vratimo u narednih 15 godina da bismo bili na nuli“, kaže Stevanović.

To znači da bi ova kompanija trebalo svake godine – pošto ono što se zaradi za 10 godina ne vredi koliko i ono što je zarađeno danas – ne da bude na nuli, nego da napravi bar 50 miliona profita.

Ko, bre, gubitaš?

I „Železara“ u Smederevu nastoji da se prikaže kao uspeh. Koliko se pričalo o paljenju visoke peći. Srbija je bila u obavezi – zbog procesa pristupanja EU – da prestane da subvencioniše „Železaru“. Ali „Železari“ su sve subvencije isplaćene na početku 2014. Takođe su nakupovali velike količinesirovina i država im je u istom periodu oprostila kredit, a to je isto kao da su dobili subvenciju.

Prema podacima Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (do kojih je došao antikorupcijski portal Pištaljka), Vlada je „Železari“ otpisala dug od 44 miliona dolara, što je mnogo veći iznos od osnivačkog kapitala te agencije od 25 miliona evra.

„’Železara’ je prošlu godinu završila s gubitkom od oko 95 miliona evra“, navela je Pištaljka.

^{Foto: Dragana Udovičić, Železara Smederevo}

Sa statističkim vratolomijama treba biti veoma oprezan jer je u ovakvim situacijama važnije ono što statistika skriva nego što pokazuje. Recimo, možemo da se pohvalimo da „Železara“ izvozi određenu količinu dobara na druga tržišta.

„Ali niko ne kaže koliko ‘Železara’ uvozi jer je ta razlika poražavajuća i negativna“, tvrdi Stevanović.

No, kada se sve spakuje u statističke grafikone i još neko to lepo tumači, s malog ekrana zrači samo optimizam. Možda i treba tako jer statistika čak i od ubogog novinara može da napravi milionera. Evo i kako: bio sam pre neko veče na rođendanskoj proslavi televizije N1. Među gostima je bio jedan od najbogatijih Srba Miroslav Mišković (da, da, onaj Mišković) i još nekoliko bogatuna. U proseku svako od nas u toj sali bio je milioner.

„Suština je u kontroli medija. Nema svako mogućnost da čita različite izvore i analize, već pogledaju šta ima na TV, a tamo je sve ružičasto“, zaključuje Stevanović.

Posle ovog malog doprinosa razvoju kritičke misli u Srbiji plašim se da – kao što je napisao napred pomenuti marketinški stručnjak i bivši kolega – „ova vlast, suočena s kritikom svih protiv svih, ne odustane od onoga što je započela“. Tada ćemo mi mrgudi koji smo kritikovali biti krivi za neuspeh Vlade.

To je ta alhemija. Zapadni hermetici su od olova pokušavali da naprave zlato, a današnji marketinški magovi od g…. pitu koju nam serviraju uz lep garnirung. Prijatno nam bilo.

(Piše: Ratko Femić), Newsweek