Зашто једемо покварено месо?

У марту 2014. године, Србију је потресла једна „месна“ афера. У Великој Плани је месара, смештена у близини основне школе, продавала пљескавице „обогаћене“ месом угинулих крава и коња. Како су писали медији, труло месо је посебним поступцима обрађивано и мешано са свежим. Иако је ветеринарска инспекција открила готово тону лешева, а објекат оценила као високоризичан, дан након хапшења власника, месара је наставила са радом.

^{Foto: Blic / Ilegalna klanica u Velikoj Plani}

Ове године, готово истовремено, јавност узнемирују два скандала – епидемија трихинелозе у Чајетини и Ужицу, од које је оболело око 500 људи и афера Матијевић. У првом случају, узрочник епидемије је прерађено месо дивљих свиња, у другом постоји сумња да се непродате и покварене прерађевине мешају са свежим месом и од њих поново праве нови производи.

Истрага ће утврдити шта се заиста десило, да ли је било одстрељено више од две свиње, да ли је било мешања прегледаног и непрегледаног меса и шта се тачно радило у поменутој индустрији. Ми се тиме нећемо бавити. Као озбиљне људе, нас занимају узроци ових афера, зашто нам се догађају и до када ће нам се догађати?

Само се петина животињског отпада прописно сакупља

Нешкодљиво уклањање споредних производа животињског порекла, како гласи правилан назив, или животињског отпада, што је у народу уобичајен израз, тренутно је један од највећих изазова Србије у пољопривреди, безбедности хране и заштити животне средине. Са проблемом се суочавају републичке и локалне власти, сточари, кланичари, прерађивачи, трговци, угоститељи, ветеринари, а последице трпи и велики број грађана.

Не постоје тачни подаци, али процењује се да у Србији годишње настане 80 – 250 хиљада тона споредних производа, од чега је 17 – 25 хиљада тона угинулих животиња, док остатак чини кланични отпад. Иако је домаћа регулатива готово усаглашена са европском, њена примена је слаба, па и поред довољних капацитета кафилерија, само око 20% животињског отпада се прописно сакупља и прерађује. Све остало се незаконито одлаже на дивља сметлишта, неусловна сточна гробља, по ливадама, каналима и другим местима.

По светским мерилима, трихинелоза је болест сиромашног сточарства, а заједно са високим ризиком враћања животињског отпада у исхрану људи, указује на непоуздан систем безбедности хране. Не треба бити стручњак и разумети да иза поузданог, ефикасног и уређеног система у било којој области, па и у овој, мора стајати поуздана, ефикасна и уређена држава. Да ли је наша држава таква?

Потребан систем за локално сакупљање отпада

Зашто у Србији тако велике количине животињског отпада не завршавају у кафилеријама? Поред слабости у државној администрацији, основни узрок је непостојање система за локално/регионално сакупљање. По домаћим законима, локална самоуправа организује зоохигијенску службу, која између осталог, нешкодљиво уклања лешеве животиња са јавних површина и објеката за узгој, држање, излагање или промет. Локалне самоуправе дужне су и да изграде међуобјекте, у које се допремају лешеви са одређеног локалног/регионалног подручја. Ту се неколико дана чувају расхлађени на +4^оС, док се не накупи економски исплатива количина (5 – 10 тона) за отпремање у кафилерију. Да би се покрила територија Србије, потребно је изградити око 30 оваквих објеката. Ми тренутно имамо само два.

^{Međuobjekat u Vršcu}

Кад би описани систем постојао, власници угинулих животиња позивали би локалне службе, које би лешеве допремале од газдинстава или фарми до међуобјеката. По пријему би се бележили подаци, а у случају сумње на заразну болест, обавилa би се обдукцијa. Само тако животиње би се извеле из ветеринарске евиденције. Тиме се спречавају ризици од ширења заразних болести, доспевања делова лешева животиња у исхрану људи, или незаконит промет живих животиња.

Како систем не постоји, свако се сналази како зна и уме. Лешеви се бацају ко где стигне. Прерађевине које нису за исхрану, уместо да се прикупе из маркета и униште, враћају се произвођачима, са обавезом да они то учине. Препуштени смо нечијој савести и доброј вољи. Треба додати томе и велико сиромаштво народа. Прерађивачи знају да тржиште тражи најјефтинију саламу, јер више новца од тога нема. Када се све ово узме у обзир, чему чуђење када неком падне на памет да од цркотина направи бизнис, да непрегледано месо пусти у промет, или да смањи трошкове тако што ће неисправне прерађевине помешати са свежим месом и вратити у производњу?

Партијски интереси коче решење

Да ли постоји решење? Наравно да постоји. Шта више, описане међуобјекте домаћа регулатива прописује од 1989. године. Један локални/регионални систем (међуобјекат, опрема, возила) кошта око 300 хиљада евра. За 30 система треба највише 9 милиона евра. То је нешто више од једне милијарде динара. Поређења ради, само шест јавних предузећа је остварило губитак већи од милијарду евра у 2014. години и за то добило субвенцију од 241 милиона евра.

Одакле новац за то? Зашто ни после 27 година нисмо ово решили? Зато што са партократијом решавање никада неће доћи на ред. Зато што ће увек неки партијски интерес бити пречи, остаћемо земља скандала, затворена за друга тржишта.

На вама је да одлучите. Можемо јести покварено месо и понављати како су сви исти и како немамо за кога да гласамо. А можемо и рећи – Доста је било!

Детаље о решавању проблема сакупљања СПЖП погледајте у овој краткој анимацији: