Autorski tekst Finansije

Na subvencije godinama odlazio ogroman novac

Za deset godina, koliko su ta preduzeća provela u restrukturiranju, Srbija je iz budžeta na njih potrošila 7,5 milijardi dolara. Zamislite šta je sve za deset godina u Srbiji moglo da se uradi s tim novcem da su preduzeća privatizovana 2002. Godine

U septembru 2013. godine na spisku Agencije za privatizaciju nalazilo se još oko 600 neprivatizovanih preduzeća.
Od toga je 153 bilo u statusu restrukturiranja u koji ih je stavila Vlada Republike Srbije Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica iz 2002. godine. Broj preduzeća u restruktiranju stalno varira. Osim toga, nisu sva preduzeća odmah stavljena u proces restrukturiranja. Počelo se sa dvadesetak preduzeća. Ostala su dodavana tokom godina, naknadno.

Smisao restrukturiranja bio je da se ta preduzeća pripreme za privatizaciju i potom prodaju. Međutim, desilo se upravo suprotno – kupaca nije bilo, a ta preduzeća poslovala su sve lošije, sve dok jedno po jedno nije prešlo na subvencije Fonda za razvoj. Subvencije su isplaćivane da bi zaposleni radnici mogli da prežive do narednog meseca, pošto na sopstvenu proizvodnju više nisu mogli da se oslone.

I ovde, ponovo srećemo moralni hazard. Zašto bi dete koje zna da će dobiti dobru ocenu pokušavalo da se spremi za kontrolni zadatak? Zašto bi neko ko zna da narednog meseca dobija subvenciju pokušavao nešto da proizvede? Ta preduzeća su već poslovala loše. Uz redovne subvencije poslovanje je postalo još gore.

Na subvencije je godinama odlazio ogroman novac. Jedan službenik Svetske banke u Beogradu izračunao je u jednoj neformalnoj kalkulaciji da Srbija u proseku zbog tih preduzeća gubi 750 miliona dolara godišnje. Ta računica, međutim, nije obuhvatala samo direktne subvencije, već i neplaćene poreze i doprinose, dugovanja “Elektroprivredi”, “Srbijagasu”, lokalnim komunalnim preduzećima, itd. To su bili indirektni troškovi, ali oni nisu bili ništa manje stvarni od onih direktnih (troškova kroz subvencije).

Kada neko preduzeće ne plati uslugu “Srbijagasu” ili “Elektroprivredi Srbije”, na bilansima “Srbijagasa” i “Elektroprivrede” pojavljuje se dug. Taj dug neko mora da nadoknadi. Pošto su “Srbijagas” i “Elektroprivreda” javna preduzeća, taj dug se pokriva iz budžeta, tj. novcem poreskih obveznika. Dug koji ovako nastaje kod “Srbijagasa” ne treba brkati sa većim delom duga koji nastaje kao posledica provizije za nabavku gasa koje se plaćaju “Jugorozgasu” ili preduzećima koja je “Srbijagas” angažovao za proces gasifikacije Srbije.

Za deset godina, koliko su ta preduzeća provela u restrukturiranju, Srbija je iz budžeta na njih potrošila 7,5 milijardi dolara. Zamislite šta je sve za deset godina u Srbiji moglo da se uradi s tim novcem da su preduzeća privatizovana 2002. godine.

Do sada je privatizacija u Srbiji pokušavana nekoliko puta. Prvi put još u bivšoj Jugoslaviji za vreme Izvršnog veća Ante Markovića 1989. godine. Potom 1991. godine pod Miloševićem. Treći zakon donet je 1997. godine. Konačno, još uvek važeći Zakon o privatizaciji (koji je menjan više puta) usvojen je za vreme vlade Zorana Đinđića 2001. godine.

Po zakonima iz 1991. i 1997. godine preduzeća su privatizovana po tzv. modelu radničkog akcionarstva (management employee buyout), takođe poznatog i pod nazivom “insajderska privatizacija”. To znači da akcije preduzeća imaju pravo da kupe samo zaposleni u preduzeću. (Ovo se odnosi i na bivše zaposlene.) Jedan deo preduzeća je formalno prodat zaposlenima, ali su rezultati takve prodaje bili loši. Ne zato što je radničko akcionarstvo loše, već zato što je model faktički služio da se kontrole nad preduzećima dokopaju Miloševićevi direktori.

Oni su kontrolisali radnike koji su morali da glasaju za Socijalističku partiju Srbije da bi sačuvali radno mesto. Mnoga takva preduzeća ostala su u rukama radnika, ali su pravila gubitke. Kada je došlo do političke promene u oktobru 2000. godine, ta preduzeća su se našla u problemu. Sa onim što je preostalo, krenulo se po četvrti put u privatizaciju 29. juna 2001. godine.
Za razliku od zakona o privatizaciji iz 1991. i 1997. godine, koji su podrazumevali radničko akcionarstvo, zakon iz 2001. godine podrazumevao je direktnu prodaju društvenih preduzeća na tenderima ili aukcijama. Ovoga puta prioritet su imali kupci koji su bili spremni da ponude najviše novca.
Tenderi su bili malo zahtevniji. Tu se najpre tražio strateški investitor koji je već imao iskustva u industrijskoj grani u kojoj posluje preduzeće koje se prodaje. Kupac je morao da zadovolji tri uslova da bi mogao da kupi preduzeće: da kupi akcije, obezbedi buduće investicije i napravi socijalni program za prekobrojnu radnu snagu. Onaj ko da najbolju ponudu na sva tri polja, mogao je da postane novi vlasnik preduzeća. Za razliku od toga, na aukcijama je preduzeće mogao da kupi ko god bi dao najviše novca.

Odlomak iz knjige Dušana Pavlovića „Mašina za rasipanje para“, o iskustvima iz kabineta Saše Radulovića

Nastavlja se

Dušan Pavlović je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora i profesor po pozivu na Univerzitetu u Gracu gde predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi. Oblasti interesovanja su mu teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova. Objavio je više radova iz ove oblasti: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (2007), Spisi iz političke ekonomije (2010), Teorija igara. Osnovne igre i primena (2015). Poslednja knjiga Mašina za rasipanje para. Pet meseci u Ministarstvu privrede je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je autor bio pet meseci na mestu savetnika ministra privrede. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom. Ovo intrigantno i veoma zanimljivo štivo će se uskoro pojaviti pred čitaocima u izdanju Dangrafa.

Povezani tekstovi
Vrednost preduzeća je potcenjena

Dušan Pavlović

Dušan Pavlović

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora, u zvanju vanrednog profesora, a na Univerzitetu u Gracu kao profesor po pozivu predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi.

Oblasti interesovanja: Teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova.

Objavio više radova iz oblasti: "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine"(2007), "Spisi iz političke ekonomije" (2010), "Teorija igara. Osnovne igre i primena" (2015).

Knjigu „Mašina za rasipanje para“ napisao na osnovu iskustva stečenog tokom pet meseci u Ministarstvu privrede. To je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je bio savetnik ministra.

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • 153 ili 179 preduzeca zavisno od izvora http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=355&cl=14 u svakom slucajurazlika prihoda i rashoda je u korist rashoda, nije poslovanje profitabilno, uzrok su svakako gazda skupa sa segamegadens direktorcicima i bitangicama i bugarskim biznismenom shinishovim i kumovima, iako smo zaduzeni 11 milijarde dolara za predhodne 4 godine penzosi jedu leba na recku, sudeci prema prognozi branka dragasa zaduzenje od 50 milijarde dolara i kapaciteti privrede koji su trenutni bankrot nam je neminovan do 2018 godine. postavlja se samo pitanje da li bi vlada nacionalnog spasa posle 24 tog aprila mogla newtovda promeni.

  • Mala sugestija, kada kazete da je ulozoeno 5 milijardi necega – ja nemam pojma sta to znaci, nemam osecaj prosto.

    Navedite za poredjenje, dato je 5 milijardi, to je kao celokupni budzet za nesto,
    ili kao X kilometara puteva, nasipa. Ili cena X opremljenih bolnica.
    Ili da svakom stanovniku Srbije daju Dinkicevu stipendiju od 1000 evra.